Heroji

Ko je 27 dana držao Brančija u mrtvačnici

Mrtav uhapšen

 

M. Brkić

 

U petak, 24. aprila, u Novom Sadu su kremirani posmrtni ostaci Branimira Nikolića Brančija. Dvadesetak prijatelja odalo mu je poslednju poštu.

Branimir Nikolić Branči predvodio je vojvođanski Otpor. Ostaće upamćen kao čvrst momak. Principijelan, odvažan, pravdoljubiv.

Za vreme Miloševićevog režima bio je omražen među socijalistima, još omraženiji među članovima JUL-a. Ugasio je dolaskom DOS-ove vlasti. Branči nije skinuo gaće, nije se naguzio. Oni su ga ošacovali, videli su da nije njihov tip.

Oni koji su u Otporu radili za platu, buneći se protiv Miloševićevog režima, dolaskom DOS-a, oma su otišli u diplomatiju.

Sećam se nekog Pavlova, profesor čovek, i oma ode u Otavu, u Kanadu. Diplomata od karijere, rekoše. Drugi utekoše u poslaničke klupe, u crne limuzine, i još ne svršivši škole odoše za ministre i njihove pomoćnike, za načelnike...

Branči je počeo da pruža otpor Miodragu Kostiću, kumu tadašnjeg premijera Đinđića, da proziva njegove kupovine šećerana i skupljanje para. Razotkrio je lopovluk Jožefa Kase, ser Olivera Dulića, njegovog brata Modesta i oca im njihovog, a i šire familije.

E, taj ser Oliver je miljenik Borisa Tadića. Čim mu je oči spazio snene, a naročito široke kukove, znao sam da je čovek za mene, reče jednog dana gospodin Tadić-Francetić, a Branči ga proziva kao lopova. Nije lopov, kaže predsednik, nego je čovek od biznisa.

Otpor, vikao je Branči, i privlačio pozornost medija, obespravljenih građana.

E, reče Boris, nećeš ti meni da dižeš buku, jebaću ti kevu.

I Branči je gubio sudske sporove, u kojima nije mogao da dokaže da je Kole, ser Oliver, ili Jožef K. pljačkaš. I ptice na granama su znale ko su ovi ljudi, ali je Branči oglašen krivim. Osuđivan da plati globu. Ili da ide u zatvor.

Branči je sa Radivojem Milutinovićem, bivšim Mujom Lopovom, koga je prošle godine Okružni sud u Subotici rehabilitovao proglasivši presudu kojom je Muja Lopov osuđen na 20 godina robije kao nezakonitu, svraćao u Tabloid. Posluživali smo Brančija i Muju toplim obrokom, koji kuvamo u redakcijskoj kujni, snabdevali ih hartijama od vrednosti, tek da mogu da plate put i da imaju za trošak. Nismo imali više.

Branči nije mogao da plati globu, i otišao je u zatvor. Brančijevi prijatelji skupljali su novce da plate globu, zbog povređene časti Miodraga Kostića Koleta! Pisali smo Borisu Tadiću da ga pomiluje. Ja sam lično pisao, znajući da bez para kod Borisa nema milosti. I morali smo platiti za Brančijevu slobodu.

I konačnu odluku Branči je doneo 29. aprila. Obesio se. Objavili smo njegovo oproštajno pismo. Subotički advokat, jedna nadasve plemenita gospođa, Olgica Radičević, vodila je, u ime Brančijevih prijatelja, nadljudsku borbu da nam dozvole da Brančija sahranimo po njegovoj želji. Jok more, siktala je vlast. Ima da ga sahranimo onako kako centar za socijalni rad kaže!

Tako je Brančijevo telo ležalo punih 27 dana u mrtvačnici bolnice u Subotici. Po kazni! Da se zna da se ne sme huliti na Borisa i njegove ljude. Ej, 27 dana zatvora! Toliko je bilo uhapšeno Brančijevo telo. Neko se i mrtvog Brančija uplašio, baš onako kako je on naveo u oproštajnom pismu prijateljima.

Kada su po naredbi Sinan-paše spaljivali mošti Svetog Save na Vračaru, neko je opisao taj događaj stihovima: "Vatra gori, Sinan viče, gori, gori svešteniče. To si sada zaslužio, jer si raju podbunio..."

Branči je bio propovednik poštenja, morala, večnih vrednosti. Možda je banda Borisa Tadića toliko dugo i držala uzapćeno njegovo mrtvo telo. Pokoj mu duši. Na nama je da njegove dželate izvedemo na sud.