Povodom

Evropsko pravosuđe: Da li je Sud za ljudska prava u Strazburu stvarno to?

 

A od Evrope - ud za ljudska prava

 

     Tragom jednog obrazloženja o odbijanju predstavke upućene Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, u koji hiljade građana Srbije veruju kao u poslednju slamku spasa od domaćih pravosudnih zločinaca 

 

Ana Lešo

 

U leto 2008. Ustavni sud Srbije je počeo da donosi odluke po ustavnim žalbama, odnosno novoustanovljenom institutu iz Ustava Republike Srbije iz 2006. godine. Ova novost nije na adekvatan način obznanjena građanima, koji ovakav pravni lek mogu da koriste kao konačni vanredni pravni lek u domaćem pravosuđu, ali kao obavezan pre obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.

Upravo tu leži velika zabluda u koju su, očito sa namerom, dovedene hiljade oštećenih građana naše zemlje, koja je prethodno osakatila pravosudni sistem Srbije. Mnogi naši građani su u periodu od avgusta 2008. do decembra 2009. ipak uputili predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, imajući u vidu činjenicu da taj sud nije zauzeo stav kojim određuje od kada je ustavna žalba, podneta Ustavnom sudu Srbije, poslednje pravno sredstvo koje se mora preduzeti pre nego što se može obratiti Evropskom sudu za ljudska prava.

U čemu je tačno stvar i gde je Evropski sud za ljudska prava pokazao da su mu ljudska prava u stvari samo deo reklamnog slogana, a ne ono čime se stvarno bavi? 

Iz drugog pasusa jednog nedavnog obaveštenja Suda, u vezi sa predstavkom koja je podneta krajem 2008, vidi se da predstavke ovom sudu podnete u periodu između avgusta 2008. i decembra 2009. bivaju tiho, sistematski i serijski odbačene bez prava žalbe i stvarnog obrazloženja, iako u tom periodu iz kojeg odbacuje predstavke Sud nije zauzeo stav od kada on u stvari smatra da je ustavna žalba u Republici Srbiji delotvorni pravni lek. Stoga, ovaj evropski sud za kršenje ljudskih prava postupa u ovom slučaju protivno i pravnoj logici i temeljima prava i svojim odlukama, te je njegovo postupanje usmereno na kršenje, a ne na zaštitu onih koji su se, u pokušaju da se spasu iz kandži domaćeg pravosuđa, obratili navodnom Sudu za ljudska prava u Strazburu.

 

Ko vam je kriv što niste znali!

 

Šta zapravo radi navodni Evropski sud za ljudska prava?

Kako bi bez prava žalbe, kako se to iz priloženog vidi, eliminisao predstavke hiljada građana ugroženih od ove nesrećne države, ovaj sud je doneo pa počeo da retroaktivno primenjuje svoju naknadnu odluku, kojom je bez konkretnog obrazloženja odbacio, pa i dalje odbacuje, sve predstavke iz Srbije koje su ovom sudu predate u periodu avgust 2008 - decembar 2009, jer navodno nisu iskorišćeni svi domaći pravni lekovi.

Tragom ovakvog pravosudnog zločina, Tabloid je istražio da je tek u presudi Vinčić i drugi protiv Srbije, od 1.decembra 2009, ovaj sud izrazio stav i zauzeo mišljenje da bi se ustavna žalba mogla smatrati delotvornim pravnim sredstvom, u smislu člana 35 stava 1. Konvencije, u odnosu na sve predstavke podnete nakon 7. avgusta 2008, kada je doneta prva meritorna odluka Ustavnog suda Srbije povodom neke ustavne žalbe i objavljena u Službenom glasniku Republike Srbije. (Pri tome, običnim građanima Službeni glasnik nije dostupan!)

U vezi sa zauzetim stavom Suda iz Strazbura iz presude Vinćić i drugi protiv Srbije od 1.12.2009. mora se istaći važna pravna činjenica da je u periodu avgust 2008 - 1. decembar 2009. ovom sudu podneto na hiljade predstavki, jer tada nije bilo obavezno obraćanje i Ustavnom sudu Srbije pre obraćanja Sudu u Strazburu. Naime, pre donošenja presude u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, od 1.12.2009, jasno je da podnosioci predstavki iz Srbije, koji su predstavke podneli u međuvremenu, nisu mogli znati za stav ovog suda, jer takav stav nije ni postojao.

Kako je navedena presuda u predmetu Vinčić doneta u decembru 2009, u Strazburu su se dosetili da bezočno i protivno svakoj pravnoj logici krenu u retroaktivnu primenu ove presude na sve ostale predmete u periodu avgust 2008 - decembar 2009. To nije i ne može biti pravno prihvatljivo, jer se time protivmoralno, protivpravno i protivljudski serijski odbacuju svi predmeti pristigli u Sud pre donošenja takvog stava!? Još jedanput vredi potcrtati: u vreme njihovog podnošenja nije bilo odluke ovog suda o trenutku preseka u odnosu na domaći delotvorni pravni lek.

Tako je jedan visoki sud za ljudska prava u potpunosti srušio svako načelo, a posebno načelo pravnosti i pravičnosti, zajedno sa ljudskim pravima hiljada stranaka učesnika u postupku.

 

Biće nekad referendum

 

Da je Sud u Strazburu stvarno sud za ljudska prava, jedino njegovo pravno prihvatljivo postupanje bilo bi da se sve predstavke predate do 1.12.2009. smatraju blagovremenima i učine dopuštenima, naravno ako ispunjavaju druge propisane uslove. U suprotnom, ovakva odluka suda potpuno iskače iz pravnog niza postupanja suda i pravne logike uopšte i dovodi do pravnog apsurda da se, umesto da se hiljade oštećenih zaštite, isto toliko hiljada puta od odgovornosti oslobađa onaj ko je kriv!? U skladu s tim, pravno ispravan i pravilan stav ovog suda bi bio da sve predstavke koje su poslate sudu nakon 1.12.2009. budu iz navedenog razloga nedopuštene, odnosno neprihvatljive, jer one tada stvarno ne ispunjavaju uslove propisane Konvencijom i podložne su prethodnom obraćanju Ustavnom sudu Srbije.

Osim toga, ovakvim nepravnim postupkom Sud za ljudska prava, kome su se hiljade naših oštećenih građana obratili, sa jedne strane gube i pravo na rokove pred eventualnim domaćim instancama, jer su se obratili Evropskom sudu za ljudska prava, a taj sud je, opet, njihovu predstavku odbacio jer retroaktivno primenjuje svoju naknadnu odluku, čime je stranke verovatno namerno uskratio za zaštitu ljudskih prava i na jednoj i na drugoj mogućoj strani!? Ne liči li to na serijski zločin!?

Dalje, iz svega ovoga jasno proizilazi da se ovaj sud ne bavi sadržinom predstavki, već traženjem formalnog izgovora za njihovo odbacivanje i smanjenje obima posla, pa vođen ovakvim bezočnim motivom ignoriše i slučajeve silovanja, unesrećene dece, ubistava, trgovanja ljudima, organizovanog kriminala, korupcije i svega onog što bi trebalo da bude motiv Suda da se iskoreni, odnosno da se domaća pravosuđa nateraju da rade po zakonu i pravu...

Kako, onda, objasniti (bez)brojnim žrtvama i domaćeg i evropskog pravosuđa da mi, ili zašto mi, grčevito stremimo takvoj Evropskoj uniji "koja nema alternativu". Ukoliko se Evropski sud za ljudska prava ponaša tako, zašto bi nam takva Evropa uopšte bila potrebna, jer takve "vrednosti" već imamo preko svojih "sudova" za ljudska prava i - sramota nas je zbog njih. Na kraju krajeva, svi oni koje je ovaj sud ovakvim odlukama bez prava žalbe "usrećio" svakako će moći i hteti da o tome iskažu svoje mišljenje na nekom budućem referendumu za ulazak u EU...

Konačno, potpuno je jasno da bi Evropski sud za ljudska prava u svom postupanju obavezno okrivio svaku potpisnicu Konvencije za svaku odluku domaćeg zakonodavstva u slučaju da sama retroaktivno primenjuje svoje odluke. Zbog toga, u skladu sa tim temeljnim pravnim načelom, ne bi smeo da pravi ovakve opasne presedane i sam uništava one koji su mu se obratili za spas od lokalnih pravnih siledžija.

 

 

 

 

 

 

 

Umesto da štiti, Evropski sud za ljudska prava je hiljade podnosilaca predstavki iz Srbije svesno uskratio i za jednu i za drugu mogućnost zaštite ljudskih prava.

 

 

 

 

GLOSA

 

 

Ovakvim postupanjem Evropskog suda za ljudska prava Republika Srbija se sistematski ohrabruje da nesmetano nastavi sa kršenjem ljudskih prava jer prolazi nekažnjeno u hiljadama slučajeva.

 

 

GLOSA

 

Sud se ne bavi sadržinom predstavki, već traženjem formalnog izgovora za njihovo odbacivanje i smanjenje obima posla.