Armagedon

 

Rat između Amerike i Irana sve izvesniji

 

Može li sotona da preživi vlastitu atomsku bombu

 

Američki i izraelski vojni avanturizam mogao bi lako da gurne svet u novu ekonomsku krizu koja bi bila dublja od ove iz koje se polako izvlačimo. Pored toga, po najgorem scenariju, sledeći vojni sukob u Persijskom zalivu mogao bi da ima i svoju nuklearnu završnicu

 

Piše: Marko Vasić,

dopisnik iz Amerike

 

 

Situacija u Persijskom zalivu toliko se zaoštrila da je kriza jasno vidljiva i iz suprotnog ugla na globusu. Nedavno je Fidel Kastro na Kubi objavio svoju prognozu neposredne opasnosti od izbijanja novog Zalivskog rata.

U svom javnom pismu Kastro se ne dvoumi da će prvo doći do razmene raketnih napada između SAD i njenih saveznika, na prvom mestu Izraela, sa jedne strane, i Irana, sa druge strane. Taj sukob bi lako mogao da eskalira u nuklearni konflikt, ali će sigurno da dovede do novog berzanskog loma i ekonomske krize većih razmera od ove iz koje polako izlazimo, smatra nekadašnji kubanski predsednik.

Kastrovo viđenje problema u i oko Persijskog zaliva svakako nije ni novo niti iznosi nepoznate detalje. Početkom jula je slobodni novinar i analitičar Bliskog istoka Viktor Kocev u listu Asia Times objavio članak sličnih prognoza, a zatim je usledila serija komentara u različitim medijima.

 

Dovoljan jedan tanker

 

Iako postoje jasni znaci izlaska iz ekonomske krize, Obamina administracija je u istorijskoj dubiozi. Zbog manjka u budžetu američki Senat je nedavno odložio početak pomoći za oko milion i po nezaposlenih Amerikanaca. Možda zvuči paradoksalno, ali nova svetska kriza išla bi u korist Amerike.

Nagli skokovi američke proizvodnje dešavali su se uvek posle velikih ratova. Posle Prvog svetskog rata SAD je postala svetska ekonomska i vojna sila, a posle Drugog svetskog rata i jedna od dve supersile. Svetska ekonomska kriza na zalasku daleko više je pogodila evro, valutu koja se doskoro kotirala kao najozbiljniji kandidat za naslednika dolara kao svetske obračunske jedinice. Nova kriza mogla bi evro čak i da dovede do njegovog kraja.

Američka privreda već decenijama zavisi od uspeha dve industrije: automobilske i vojne. Automobili su sve manje konkurentni u sukobu sa Evropljanima i dalekoazijskim tigrovima, ali je proizvodnja oružja gotovo bez premca u svetu. Još uvek.

Međutim, da bi američka vojna industrija dobijala nove poslove potrebno je prvo isprazniti do vrha napunjene magacine, a to je moguće samo u jednom ratu većih razmera. Iran je za tako nešto skoro idealan izbor, protivnik koji bi mogao samo da se poželi.

Kao prvo, Iran raspolaže velikom količinom relativno modernog naoružanja sa dometom koji ugrožava njegove bogate susede. Svi analitičari veruju da ajatolasi neće pristati samo da se brane od američko-izraelske agresije, već će se truditi da rat prenesu na okolne zemlje. Posebno jer je saudi-arabijska vlada, po izvorima bliskim tajnoj diplomatiji, Izraelcima ponudila vazdušne koridore koje bi oni mogli da koriste tokom rata sa Iranom.

Moreuz Hormuz, koji je najvažniji deo naftnog puta na Bliskom istoku, delimično pripada Iranu i u dometu je njegovih raketa i avijacije. Potapanje samo jednog tankera u tom delu sveta dovelo bi do nove eksplozije cena energenata i do privrednog kolapsa u celom svetu. U okolini Amerikanci imaju najmanje tri nosača aviona, desetine različitih vojnih plovila, stotine aviona i preko deset hiljada vojnika.

Sa druge strane, Iranci raspolažu jednim veoma maštovitim oružjem: lakim gliserima naoružanim raketama tipa voda-voda. Malo je verovatno da će američko-izraelska koalicija biti u stanju da uništi svako od ovih malih, ali brzih plovila, pre nego što ono stigne do svog cilja, nekog supertankera krcatog sirovom naftom.

 

Bušovo otkrovenje

 

Pitanje koje sebi postavljaju svi analitičari u ovom trenutku glasi: da li je bar jedna strana spremna na totalni rat ili će posle prvog konflikta uslediti posredni pregovori i smirivanje situacije? Odgovor na ovo pitanje prvenstveno zavisi od intenziteta tog prvog okršaja, jer ako SAD i Izrael napadnu veći broj iranskih postrojenja, a posebno ona u samom glavnom gradu Teheranu, fundamentalistički režim Ahmadinedžada će morati da oštro uzvrati kako ne bi izgubio verodostojnost u očima sopstvenog naroda. A tada lako može da se desi da situacija izmakne kontroli.

Zanimljivo je da Kocev ne vidi jedinu opasnost u verskim fundamentalistima na iranskoj strani, već i u onima koji su na vlasti u Americi. Iako zvuči skoro neverovatno, američki establišment je hrišćanski fanatizovan skoro u meri u kojoj su to i islamski ajatolasi u Teheranu. Na ovoj verskoj posvećenosti Amerikanaca Izrealci i grade svoj uticaj na Kapitol hilu, jer se predstavljaju kao jedini ozbiljni čuvari svetih mesta u Jerusalimu i okolini.

Američki predsednici, posebno oni iz dinastije Buš, sebe su smatrali od Boga izabranima da pokrenu Armagedon, konačni obračun koji najavljuje jevanđeljsko Otkrovenje Jovanovo (Apokalipsa). Barak Obama je u tom pogledu umereniji, ali on nije jedini koji se pita u vezi sa eventualnim početkom i kasnijim vođenjem rata protiv Irana. Osim toga, njegovi lični motivi ne moraju da budu verske prirode.

Scenario koji predviđaju zapadni, prvenstveno nemački analitičari, svodi se na sukob ograničenih razmera koji ne bi dublje zadirao u Persijski zaliv. Njima naruku ide činjenica da prosečno trajanje ratnih sukoba na Bliskom istoku ne prelazi mesec dana.

Sa druge strane, ruski mediji objavljuju planove po kojima će Amerikanci od početka ići na eskalaciju sukoba. Gomilanje američkog haj-tek oružja u regionu, kao i zaoštravanje retorike na obe strane, ukazuju na to da Pentagon planira nešto više od jednog običnog vazdušnog udara.

Geostrateški mudraci STRATFOR-a objavili su još 27. februara svoju analizu, koja je prošla gotovo nezapaženo u većini zapadnih medija. U njoj ovi obično odlično obavešteni analitičari predviđaju da se glavne operacije neće voditi na bojnom polju, već kroz uticaj na druge.

 

Dozirane informacije

 

Amerikanci moraju da, posle traljavog razvoja intervencija u Iraku i Avganistanu, pokažu kako su još uvek jedine gazde u kući. Iranske verske vođe pak moraju da potvrde svoju spremnost da se uhvate u koštac sa svetskim sotonom broj jedan, kako oni sami nazivaju Ameriku. Pored svega, za Teheran je vojno prisustvo Amerikanaca i njihovih zapadnih saveznika na samim iranskim granicama postalo već neizdrživo poniženje.

Amerikanci jesu vojno daleko nadmoćniji, ali na polju propagande stvari stoje drugačije. Iranski ajatolasi su ne samo uticajni među verski srodnim šiitskim muslimanima već sve više i među sunitima. Njihov istrajan stav u budućem vojnom sukobu sa Amerikom, koju sve više i obični muslimanski svet doživljava kao najvećeg teroristu i tlačitelja, mogao bi verskim liderima Irana ne samo da podigne ugled i uticaj već i da predstavlja inicijalnu kapislu koja će da razbukta verski zanos svih muslimana.

Zbog toga se brojni analitičari slažu u zaključku da je sukob širih razmera skoro neizbežan. Jedino se razlikuju kada su u pitanju krajnje granice eskalacije. Za Iran se sumnja da poseduje oružje za masovno uništenje, između ostalog i nuklearno. Sa druge strane, u slučaju masovne ofanzive iranske vojske na Avganistan ili Irak, moguće je da će Amerikanci jedinu zaštitu svojih trupa videti u upotrebi atomskih bombi.

Mediji na Zapadu uglavnom ćute o ovim planovima. Evropljani i Amerikanci još nisu spremni da prihvate nuklearni rat i sigurni kraj civilizacije koju poznajemo. Zato im se informacije o stanju na Bliskom istoku serviraju oprezno i ublaženo. Kako izgleda, realna mogućnost da stotine hiljada ljudi, žena i dece stradaju u nuklearnom holokaustu i nije neka vest za novinare sa Zapada.

 

 

 

 

 

Iran kao pokusni kunić

 

Još jedan aspekt vojnog sukoba sa Iranom jeste i ispitivanje delovanja novog oružja. Ne tako davno svet je saznao više od pola veka skrivanu tajnu da je Japan u leto 1945. vodio vrlo ozbiljne pregovore sa zapadnim saveznicima o sopstvenoj kapitulaciji. Pošto bi završetak rata ostavio Amerikance bez mogućnosti da in vivo isprobaju efekte atomske bombe, naređena je njena hitna upotreba, bez obzira na to što su Japanci pokazali snažnu želju da rat odmah okončaju.

Dugotrajniji sukob sa Iranom dao bi priliku Pentagonu i američkoj vojnoj industriji da testiraju oružje koje se redovno usavršava i to ne na brdskoj gerili, kao u Avganistanu, već na jednoj relativno dobro opremljenoj regularnoj armiji.