Tabloid istražuje

Srpsko-hrvatsko nadgledanje: Život po sistemu spojenih posuda

 

Ivo, Stipe i Boris, to su druga dva

 

  Odavno nije nikakva tajna da su srpski i hrvatski "slučaj", šta god to kome značilo, nekako povezani. Danas postoji veoma širok kanal kojim Hrvati i Srbi, što javno što subverzivno, švercuju i diskretno razmenjuju ljude, ideje, kriminal, zakone, namere, čak i čitave pojave i fenomene, i to u tolikoj meri da se na osnovu tog šverca, ako se ima imalo znanja i duha, mogu u znatnom obimu predviđati političke, privredne, diplomatske, propagandne i druge aktivnosti, pa čak i državne i političke besmislice na obe strane

 

Ivan Molotok

 

  Sistem-sustav spojenih posuda-sudova, u raznim oblastima vidljivog, nadzemnog, ali i podzemnog života, funkcioniše između Srbije i Hrvatske nezavisno od volje njihovih vladarskih elita (ili, možda, uvek upravo zahvaljujući njima), i to besprekorno. Samo ga treba znati izbaždariti i čitati. Takav odnos ne postoji ni sa jednom drugom članicom bivše južnoslavenske federacije, uključujući i ono bivše drugo oko u glavi. Da bi se ova teza ilustrovala navedimo nekoliko primera različite vrste, sadržaja i dometa - od banalnih do "istorijskih".

Poznato je, na primer, da su i jedni i drugi nastojali da se u uzajamnom odmeravanju snaga nametnu dokazivanjem vlastite starosti, tražeći korene u što je moguće dubljoj istoriji. Kad su i jedni i drugi otišli preduboko do karikature, Srbi su se prvi dosetili pa su se etablirali ni manje ni više nego na - nebu. "Nebeska Srbija" bila je previše za Hrvate pa je kontrakoncept bilo "ni visoko, ni duboko" nego - daleko. Počeli su da svoje korene traže ne samo po Evropi nego i po Aziji i čak su ih "našli" negde na prostranstvima današnjeg Irana. Ispostavilo se, međutim, da su Srbi, rovareći po svom poreklu, tu već bili i da im se, izgleda, nije dopalo. Moguće jer su se tamo susreli sa Hrvatima.

Preokret u suštini pristupa ovoj tematici doneo je pre nekoliko godina (tačnije posle 2000. godine) budući i donedavni hrvatski ministar prosvete Dragan Primorac (inače po struci genetičar), koji je iz ove vrste takmičenja izbacio duhovne parametre, a aktivirao čisto naučne, biološke, genetičke. Rezultati njegovih kompleksnih genetičkih istraživanja su bili više nego zanimljivi, pogotovo za Srbe. "Ispostavilo se", naime, da današnja populacija Hrvata ima najstariji poznati genetički beleg, star 35.000 godina, najverovatnije iz centralne Azije, što Hrvate čini - najstarijim narodom u Evropi. Sledeći zaključak je da Hrvate više ne bi trebalo na tradicionalan način svrstavati u slavenske narode, jer su veoma, veoma slični - Nemcima (i Laponcima!). U sklopu istraživanja tretirani su narodi koji žive u Bosni i Hercegovini - Hrvati, Bošnjaci i Srbi - gde se pokazalo da su genetske razlike između Hrvata i Srba prilično velike, te da su Bošnjaci i Hrvati u tom kontekstu znatno srodniji.

Srbi su na ovo kontrirali DNK-genealoškim istraživanjem švajcarskog instituta "Igenea", koji je na izvestan način potvrdio gornje istraživanje i "izračunao" da na prostoru bivše Jugoslavije samo Srbi imaju dominantan slavenski gen (u proseku 30 odsto slovenskog gena, 21 odsto ilirskog, 18 odsto starogermanskog, a genetičkim precima, u određenom malom procentu, mogu se smatrati i Kelti, Feničani, Stari Grci i vikinzi). Zanimljivo je da su, prema ovom istraživanju, Mađari, a ne neki nabeđeni Slaveni, najslovenskiji narod u našem okruženju.

Posle srpskog "otkrića" da ni oni gradišćanski Hrvati, o kojima se pored Lužičkih Srba nekada temeljito učilo u osnovnoj školi, zapravo i nisu Hrvati nego Srbi, Hrvati dolaze do možda najepohalnijeg saznanja otkad je Cezar uhvatio Bruta kako mu nešto mulja iza leđa: jedno indijansko pleme u Severnoj Americi su, zapravo, Hrvati. Saznali su, naime, da su Indijanci plemena Kroatan, koji su živeli na području Severne Karoline, bili delom hrvatskog porekla. To se naučno objašnjava činjenicom da su neki hrvatski mornari doživeli brodolom kod Kejp Haterasa 1498. godine (šest godina posle Kolumba), pa ostaju da žive u blizini, gde se asimiliraju sa domicilnim indijanskim stanovništvom. Engleski istraživači su, navodno, 1593. godine pronašli tri rezbarija koji su imali natpis Kroatan.

 

Sačuvaj me, Bože!

 

Pored redovnog ažuriranja hrvatskog jezika novim rečima sa javnih konkursa (zbog čega su neki jezički stručnjaci prognozirali da se Srbi i Hrvati za 100 godina više neće razumeti, što je verovatno netačno, jer će jedni govoriti hrvatsko-engleskim, a drugi srpsko-engleskim, pa će se ponovo vratiti istom jeziku), pre pet godina izvršeni su značajni zahvati u pravopisu i gramatici književnog hrvatskog jezika. Vođena je i javna "stručna" polemika o nekim konkretnim rečima, pa je "stručna javnost" tražila da Hrvati više ne pišu "neću", jer je to čist srbizam, nego "ne ću". Uloženo je mnogo napora da se nacionalno neosveštenim jezikoslovcima dokaže da ova nova varijanta nije idiotizam (spram srbizma) nego leksički i naučno objašnjivo rešenje. I taman kad je javnost, posle dugih polemika, preparirana na "ne ću", doneta je odluka da se piše - "neću". Neke je, međutim, obradovalo rešenje, ali rastužilo zvanično obrazloženje: U međuvremenu je ustanovljeno da je Vuk Karadžić pisao "ne ću" , što znači da bi "ne ću" bilo zapravo veći srbizam od "neću". Zbog toga se od te varijante gotovo preko noći odustalo.

Iako to ponekad može da zvuči neverovatno (makar zbog onog Krležinog "Čuvaj me, Bože, srpskog junaštva u hrvatske kulture!") čini se da Hrvati i nisu toliko kulturno nadobudni kao što u vlastitoj mitologiji veruju. Primera radi, već godinama, pogotovo povodom beogradskih sajmova knjiga, hrvatski mediji "znaju da budu" pretrpani hvalospevima na račun srpskog knjigoljupstva, načitanosti, opšteg odnosa prema knjizi i globalne "državne skrbi" u ovoj oblasti. Kad im, primera radi, Miljenko Jergović objašnjava koliko su u odnosu prema knjizi, izdavaštvu i književnosti uopšte iznad provincijalno zatucanih Hrvata, koliko je, za razliku od Zagrepčana, knjiga sastavni deo života običnog Beograđanina, ali i nekih drugih po Srbiji, ovi ne mogu da veruju da im se to događa i da se Jergović s njima ne sprda. Kada na sajmovima knjiga u Zagrebu ili u Puli žele da sebi i svojoj državi dočaraju kako su uniženi i kako je knjiga pala na najniže grane, izražavaju se u jedinicama "beogradski Sajam knjiga", pa je zagrebački sajam u kulminaciji snage "ni pola prosečnog beogradskog", a onaj u Puli nije ni "predvorje beogradskog". Ništa manje karikaturalan nije ni odnos čitalačkih navika Hrvata i Srba (u korist Srba), što definitivno govori u prilog činjenici da sa Hrvatima nešto nije u redu. Ovaj kulturološki aspekt ne može da dezavuiše ni turbofolk kultura, koja Srbe, po Hrvatima, smešta na nivo odmah iznad zglavkara.

Iz misterioznih razloga, stvar nije bitno drugačija ni u oblasti masovnog sporta, takoreći - sportske kulture. Autor ovih redova je u mnogo navrata bio svedok najneverovatnijih opservacija srpskog sportskog "sustava", i to sa talasa hrvatskih državnih masovnih medija, u koje niti jedan jedini poznavalac stanja u srpskom sportu ne bi poverovao ni da ga muče. Tokom nekog košarkaškog "fajnel fora" u Beogradu, radio-komentator je tako i toliko govorio o fantastičnim uslovima u kojima žive i treniraju srpski sportisti (radilo se, valjda, o Partizanu), a naročito o odnosu države prema košarci, da je, za njega, Cibonu na "beogradskom parketu" bilo tužno i gledati, kad se ima u vidu njen status u Hrvatskoj. Apsolutno ista stvar, sa nešto jačim epitetima, ponovila se i povodom nekog visokog vaterpolo turnira, kada je TV komentator govorio o srpskom sportskom "sustavu" (dakle ne o konkretnom odnosu snaga u bazenu), kao perfekciji koja sama po sebi i može da rađa isključivo šampione. Srpska država, navodno, toliko ulaže u sport da nije nikakvo čudo da ima visoke rezultate. Spram Hrvatske, u kojoj je pravo čudo da sport zbog nebrige države i društva uopšte postoji!?

 

Zavide nam na kriminalnoj politici

 

Preko plota se gleda i na druge načine. U ovom trenutku Hrvati imaju na stolovima barem dva pravna projekta direktno prepisana od komšija Srba.

Ovih dana, na primer, finaliziran je u Hrvatskoj projekat Zakona o oduzimanju nezakonito stečene imovine, gotovo doslovno prekopiran srpski Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, donet oktobra 2008. godine. Kao i u srpskom slučaju, prekopirani su i neki "defekti", poput rešenja da "u slučaju da troškovi održavanja blokirane ili oduzete imovine budu visoki, ona će moći da se proda i pre pravosnavnog okončanja postupka". "Jedino" nije rešeno šta ako se dogodi (kao delimično u slučaju Legije u Srbiji) da država, na primer, proda kuću, a presuda ih pravosnažno oslobodi krivice ili dela optužbe? Da li će i kako država morati da ga obešteti! Hrvatski mediji ukazuju na primer Srbije u kojoj je "isproban model rasprodaje". I ovde se, za razliku od hrvatskih namera u takvim slučajevima, ukazuje na srpski primer: "Država bi mogla da iskoristi i oduzete jahte, a u stanove i kuće oduzete kriminalcima da smesti dečje vrtiće, socijalne ustanove i državne službe kao što je to učinila Srbija sa delom imovine oduzete pripadnicima zemunskog klana, te sa imovinom Darka Šarića, kojeg sumnjiče da je od droge u Srbiji oprao 155 miliona evra. Nedavno mu je na javnoj licitaciji prodat deo inventara iz vila".

Upravo dok ovaj tekst nastaje, obelodanjena je u Hrvatskoj na sva zvona nova ideja, takođe direktno prepisana od Srbije, ovog puta iz fonda Dinkićevih izuma. Radi se o čuvenim "ekonomskim diplomatama", oko čijeg se smisla i u Srbiji bila digla velika prašina. Taj projekat je navodno okončan početkom godine, 28 ekonomskih diplomata trebalo je 1. aprila da bude raspoređeno i da zamene dotadašnje kojekakve ekonomske savetnike po diplomatskim predstavništvima.  

Sve isto, sa istim obrazloženjima i propratnom propagandom (uz naziv trgovinski ataše), sada radi i Hrvatska. Trgovinski atašei, kaže se u najavi, biće zaposleni putem javnih konkursa, moraće imati najmanje pet godina iskustva u bavljenju komercijalnim poslovima i dobro poznavati svetske jezike. "Oni će svojim znanjem i obrazovanjem pridonositi hrvatskoj izvoznoj orijentaciji, ali i privlačenju stranih ulaganja u Hrvatsku". Kao da im je Dinkić diktirao.

 

 

Giljotina "hitroreza"

 

Koliko god je Dinkić "izvozno" orijentisan, toliko je i uvozno. Tako se njemu pripisuje, na primer, prepisivanje hrvatskih varijanti "giljotine propisa" i poreskog broja građana.

Ideji o projektu uklanjanja iz pravnog sistema nepotrebnih zakona i pravilnika koji opterećuju pre svega privredu, nazvanom "hitrorez", i hrvatski mediji su se 2006. godine smejali. Konačni cilj "giljotine" bio je oko 12.000 normativnih akata nasleđenih iz vremena prethodne države, među kojima barem dve trećine više nije imalo nikakvu tehničku niti tržišnu vrednost i predstavljali su balast za pravni sistem, pa bi zbog toga trebalo da budu izbrisani. Tada se saznalo da među važećim pravnim aktima ima i onih koji potiču još iz austrougarskog opšteg građanskog zakonika (!?), i da su još na snazi, na primer, i neke odredbe "Zakona o vanparničnom postupku" donesenog još 1934. odlukom kralja Aleksandra, za koji je rečeno da su mu "još uvijek neke odredbe dosta suvremene, ali su neke ipak u neskladu sa suvremenošću".

Zanimljivo je da pri tom Hrvatska vlada nije insistirala na pravosudnoj nego na privrednoj motivaciji, očekujući da ispunjenje plana eliminacije suvišnih ili čak štetnih akata donese zaradu od čak 400-950 miliona dolara. Otud, valjda, i u srpskoj varijanti uvoznik ideje Mlađan Dinkić, a ne, na primer, Ministarstvo pravde.

Kada je u jesen 2009. aktiviran srpski projekat "giljotine propisa" najavljivano je uklanjanje iz pravosudnog i uopšte sistema propisa oko 200 akata i približno tolika ušteda u milionima evra. Međutim, do dana današnjeg od tog broja realizovano je samo manje od trećine, što bi trebalo da znači da je ideja propala.

Hrvatska je polovinom 2006. godine, primorana od Evropske unije, u sklopu skrininga usklađenosti hrvatskog zakonodavstva s evropskim, i to za poglavlje koje se odnosi na poreze, a nakon što joj je to od nadležnih finansijskih tela EU sugerisano kao neizbežno, najavila urgentno uvođenje poreskog broja za svakog svog građanina. Startovalo se od ideje da poreski broj zapravo bude ne samo poreski, nego jedinstveni broj koji bi služio kao identifikacija građana i firmi, dakle ne samo u klasičnom poreskom, nego i u zdravstvenom i penzijskom sistemu. Zamišljeno je da pomoću novog poreskog broja državne institucije mogu da identifikuju sve raspoložive podatke o nekom građaninu ili preduzeću, uključujući i stanje i promene njegove pokretne i nepokretne imovine. Tako bi se neuporedivo lakše uočio nesklad između prijavljenog poreza i stvarne imovine. Dugoročno, njegovo uvođenje trebalo bi da smanji troškove administriranja. Fizička lica, dakle građani, svoj jedinstveni poreski broj, koji će biti "jedinstven, neponovljiv, nepromenjiv i nekazujući", dobijali bi rođenjem, a pravna lica prilikom registracije. Prema zahtevu EU, jedinstveni poreski broj imao bi 12 cifara i dva slova, odnosno oznaku države.

Početkom ove godine, pet godina kasnije, takav broj počeli su da dobijaju građani Srbije, odnosno Poreska uprava je formirala jedinstveni registar i obavestila građanstvo da će na adrese svih građana koji su po bilo kom osnovu poreski obveznici pristići lični poreski broj koji će biti potreban u svakoj budućoj komunikaciji sa poreznicima. Do tada se komunikacija građana sa poreznicima vršila na bazi jedinstvenog matičnog broja svakog građanina. Nije poznato koliko je građana dobilo najavljenu informaciju (!?), ali je činjenica da projekat hteo ne hteo ne sme da ne uspe. Zbog Evrope, ne zbog nas. 

 

Prepisivali smo pijani

 

Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo je, sa svoje strane, odgovorno za preuzimanje i prilagođavanje hrvatskog zakona o bezbednosti saobraćaja. Hrvati su ga doneli 2004. godine, a mi smo sa selektivnom primenom svog, posle petogodišnjih premišljanja i odlaganja počeli 1. januara ove godine.

Zanimljivo je da su se Hrvati podsmevali na račun činjenice da su Srbi svoje prvobitno rešenje o 0,0 promila dozvoljenih maligana u krvi vozača pravdali i prvobitnim hrvatskim rešenjem.

Hrvati su, međutim, veoma brzo uvideli da su u mnogim "rešenjima" žestoko preterali, da pola propisanog ni uz najbolju volju i saradnju i policije i sudova i učesnika u saobraćaju, u praksi jednostavno - nije izvodivo. Oni su 2007. čak i zvanično proglasili debakl mnogih rešenja iz tog zakona, što se pogotovo odnosilo na faktor "0,0 promila", koji ne samo da nije smanjio nego je čak i povećao broj udesa izazvanih alkoholom! Pokazalo se da nisu bile delotvorne ni visoke novčane kazne i kazneni bodovi. Konačno je hrvatska policija položila koplja priznavši da je samo 2006. godine broj nesreća koje su skrivili manje-više pijani vozači za čak 10 posto veći nego 2005, prve godine primene novog, "europskog", rigoroznog zakona o saobraćaju. U nekim hrvatskim županijama je broj alkoholisanih vozača za četiri godine primene člana o prohibiciji porastao za preko 25 posto.

Ni ostala najrigoroznija rešenja iz tog zakona nisu prošla bolje. Ili se naprosto nisu primenjivala ili su se primenjivala selektivno, a komplikovani sistem obuke i obrazovanja ni do dana današnjeg, posle šest godina, još nije startovao. Ispostavilo se da neka rešenja život jednostavno nije prihvatio i da su u praksi i takvom okruženju izvan granica realnog, pa čak i normalnog.

Tako su Hrvati vratili dozvoljenu alkoholisanost vozača na 0,5 promila. 

Mi smo se, međutim, onoga što smo prepisali držali kao pijan plota. Iako su naši prepisivači zakona sve to mogli da prate i vide, i iako im je logika hrvatske argumentacije za ovakvu ili onakvu odluku morala biti bliska, nisu odustajali od ranijih rešenja, koja su u Srbiji manje primenjiva za onoliko za koliko su "saobraćajne okolnosti" i putna mreža lošiji nego u Hrvatskoj. A to je mnogo. Tako smo, solomonskim rešenjem o dozvoljenih 0,3 promila alkohola u krvi postali veći pape i od samih Hrvata, koji statistički čak i piju više nego Srbi. Nismo dobro prepisali.

 

Zviždanje pištaljkom

 

Nedavno je u Srbiji aktivirana jedna građanska "institucija" koju smo kao dobru uočili u komšijskom dvorištu. Radi se o privatnom sajtu www.pistaljka.rs, na koji anonimno mogu da se javljaju oni koji su u svojoj sredini uočili primere korupcije i drugih nelegalnih poslova. Termin "pištaljka" je očigledno inspirisan već uveliko institucionalizovanim "zviždačima" u Hrvatskoj, koje Vladin sajt www.antikorupcija.hr definiše kao "zaposlenike, bivše zaposlenike ili članove organizacije koji prijave nelegalno postupanje odgovornim osobama ili nadležnim telima državne vlasti". Prema Vikipediji, "zviždač je osoba koja javno upozorava na ilegalne aktivnosti (poput korupcije, nedoličnog ponašanja, kršenja zakona ili zloupotrebe vlasti) moćnih pojedinaca. Uglavnom se opisuje kao akcija hrabrih pojedinaca koji iz moralnih razloga, uprkos riziku za vlastitu karijeru, odlučuju da javno progovore o nezakonitim ili neetičkim ponašanjima nadređenih osoba".

Iako i u Hrvatskoj i u Srbiji ima više institucija, agencija i organizacija koje se u ime i za račun države "bore protiv korupcije", građanski legitimitet hrvatskog udruženja "Zviždač" i njegovog novog internet-pandana u Srbiji - www.pistaljka.rs, predstavljaju sasvim drugačiji, izvorni oblik borbe protiv korupcije, koji je, nažalost, povezan sa stradanjima i ličnim žrtvama "zviždača" ili onih koji duvaju u pištaljku, svejedno. O tome govori i huda sudbina većine onih koje čak i hrvatska država podstiče i animira da budu aktivni "za dobrobit države", ali gotovo ništa ne čini kad prema njima počnu mere odmazde, čak i od strane te iste države.

Prvom hrvatskom "zviždačicom", na primer, smatra se Ankica Lepej, koja je kao službenica Zagrebačke banke 1998. otkrila kako je Ankica Tuđman oročila 239.000 nemačkih maraka, a njen muž Franjo, slučajno hrvatski predsednik, taj novac nije naveo u svojoj imovinskoj karti. Vesna Balenović (osnivač i predsednica udruženja "Zviždač"), kao službenica u Ini ukazala je na nezakonite radnje u to vreme ključnih ljudi Ine. Obe su podobijale otkaze. Krešimir Mišić, saobraćajni policajac koji je 2002. zaustavio u vožnji pijanog zagrebačkog gradonačelnika Milana Bandića, takođe je dobio otkaz. Na posao je vraćen nakon tri godine. Itd. Za prvih nekoliko dana postojanja sajtu www.pistaljka.rs javilo se gotovo 200 "zviždača".

 

Boris i Ivo, Boris i Stipe

 

Možda je u funkcionalnoj vezi sa prethodnim i delatnost drugih udruženja, čiji rad tek treba da bude prepisan. I Tabloid je pisao o slučaju iz 2004. godine, kada je predsednik hrvatskog Saveza udruženja za zaštitu potrošača (dakle jedne narodske, građanske organizacije) Ilija Rkman (inače Srbin, bivši major JNA) optužio multinacionalnu kompaniju Prokter&Gembl da u Hrvatskoj prodaje deterdžent ariel automat excell, čiji je kvalitet ispod nivoa onog za zapadnoevropsko tržište, a uz to je i deklaracija tog proizvoda takva da krši hrvatske zakone. P&G je odmah tužio Rkmana za klevetu, a suđenje je završeno tek u februaru ove godine i to, što se može smatrati presedanom i za ostale zemlje regiona, jer sve imaju isti problem i u istom su odnosu prema multinacionalkama - oslobađajućom presudom za Rkmana. U obrazloženju presude rečeno je da je u međuvremenu dokazano da je "hrvatski ariel" lošiji od evropskog i da nije sadržavao neke supstance koje su pronađene u evropskoj verziji tog proizvoda. Sud nije prihvatio ni tvrdnje iz P&G da proizvode "prilagođavaju potrebama regionalnih tržišta", jer se takvom formulacijom pravdaju manjkavosti, a potrošači diskriminišu na one prvog i drugog reda, balkanske i zapadnoevropske. Sudija je ocenio da "potrošači imaju pravo na kvalitetan proizvod, jednak za sve i za sva tržišta, inače dolazi do diskriminacije određenih građana i država".

Kakva prilika da se i u Srbiji tuže svi koji na sličan način terorišu građane.

Konačno, možda najbolji, a očigledan primer zavirivanja kroz ključaonicu predstavlja izjava Ive Sanadera, tadašnjeg hrvatskog premijera, od 27.11.2008. godine, da će se u 2009. "bitka voditi za radna mjesta, a ne za plaće". Mesecima kasnije ova misao bila je lajtmotiv hrvatskog ekonomskog života. Zanimljivo je, međutim, da je prvi koji ju je ukrao i uvezao u Srbiju, i to kao epilog svog ekonomskog i političkog zaključivanja, svega nekoliko dana kasnije (7.12.2008) bio naš Boris Tadić, koji od tada usta nije zatvarao izgovarajući rečenicu "U 2009. godini najvažnije će biti sačuvati radna mesta!". Poslednji put pre toga pomenuo je uopšte radna mesta dve i po godine ranije, u sasvim devetom kontekstu.       

Kad se ima u vidu da je značajan deo svog današnjeg šarlatanskog ponašanja i petljanja u sve i svašta, i o čemu nešto zna i o čemu blage veze nema, i kad je umesno i kad je svetski blam, pokupio od Stipe Mesića, koji takav način komunikacije sa ljudima patentirao, a jedinog fana imao u Borisu Tadiću, slika o srpsko-hrvatskim spojenim posudama postaje znatno koloritnija.

 

 

 

 

 

Kad su ustanovili da je Vuk Karadžić pisao "ne ću" , Hrvati su samo zbog toga odustali od ideje da tako pišu "neću".

 

 

 

Hrvate više ne bi trebalo na tradicionalan način svrstavati u slavenske narode, jer su veoma, veoma slični - Nemcima (i Laponcima!).

 

 

 

Hrvatski mediji "znaju da budu" pretrpani hvalospevima na račun srpskog knjigoljupstva, načitanosti, opšteg odnosa prema knjizi i globalne "državne skrbi" u ovoj oblasti.

 

 

 

Hrvati su izbacili pa vratili "maligane" u Zakon o saobraćaju. Mi prepisali, ali nismo hteli ništa da vratimo.