Zadnja strana

 

Oficir bez ruže

 

Piše: Milorad Veljović,

  direktor policije

 

 

 Moj gazda, mali Miki Rakić (Borisov šef kabineta), bolan leži i ja, kao očajnik kleti, počinjem da zborim reči, reči bez pameti: - Ne sme nam umreti.

Kada sam krenuo iz Novog Pazara mislio sam da ću ostariti u Kragujevcu. Bio sam uzoran čovek, suprug, policajac. Završio sam Pravni fakultet u Kragujevcu, davno, kada se u indeks upisivala ocena prema znanju.

Sam Bog zna šta mi bi, i što dođoh u Beograd. U Kragujevcu sam bio strog prema kolegama, ali ni mrava nisam zgazio...

U Beogradu vri kao u košnici. Više od deset godina tumaram ovim gradom, i eto me, sada sam direktor srpske policije, a u stvari, ja sam baš-čauš kod Miodraga Rakića, Borisovog malog. Oficir sam za vezu između predsednikovih ljudi i biznismena, podzemlja i narko-dilera...

Dogurah do direktora policije, progurala me je moja zemljakinja Mira Orašanin, a aminovao tadašnji ministar Dragan Jočić.

Mnoge sam glavešine u policiji služio dok nisam dogurao do vrha. Ali na vrhu uvek bode. Kaže mi moja žena Stanica:

- Veljo, odan si svakoj bici (policijskoj), odan krvoproliću, kad te kao zver mali Miki primakne jelu i piću.

Izgledam sebi kao onaj oficir iz filma ''Oficir s ružom". Ali, bez ruže. Miki zove i zapoveda:

- Veljo uradi ovo, pusti ovog, napakuj onom, pritegni tog i tog...

Beležim, ruka me zaboli. Pa na posao. Zapovedam. Kome? Oko mene sve meni nepoznati ljudi. Pita me nedavno sekretarica Ivana: - Šefe imate li malo vremena da upoznate vašeg sedmog savetnika?

- Bože, ote mi se, zar ih toliko imam?!

Kada je ovaj došao, i ko ga je poslao, pitam Ivanu. Ona širi ruke i kaže:

- Šefe, pa on je vaš savetnik već dva meseca.

Ćutim, razmišljam, sabiram, pa mi se ote da bi bilo dobro da se sastanem sa svom sedmoricom, da ih upoznam. Ivana raširi ruke:

- O, ne, šefe, ne, neki ne žele ni da se pozdrave sa vama. Niste njihov tip. Branko (Lazarević, šef kabineta ministra Dačića) bi im to strašno zamerio kada bi se saznalo da su se vaši savetnici sa vama pozdravili!

Otišao sam kod Mikija i predsednika Tadića da se požalim. Kaže Miki da se strpim, potreban sam im. Boris drži Ivicu na tom mestu, samo da zamenik predsednika Vlade Srbije ne bude Dragan Šuntanovac, sa kojim predsednik ne govori.

Kada izađem od Mikija, oblije me znoj. Zovem svoje poverljive ljude i prenosim naređenja. Sastajemo se partizanski. Šapućemo. Da nas ne uhvate. Unutrašnja kontrola mi dahće za vratom.

Kolege mi kažu:

- Šefe, žuti pokradoše sve, Srbija je opelješena.

Slegnem ramenima, stavim prst na usta i glasno, da se čuje, ako me slušaju, podvikem da je naš predsednik Tadić naredio odlučnu borbu protiv organizovanog kriminala, i ta borba je neprestana.

Jedan blesan ne shvata naš položaj, on misli da sam ja pravi direktor policije, pa nastavlja:

- Šefe, pa mi hapsimo samo one koji predsedniku ne plaćaju reket, ili ih se predsednik plaši, pa mu razbiju njušku. Koga mi to zajebavamo. Pa nije raja blesava da nam poveruje.

E, sada ti izvršavaj predsednikova naređenja, kada oko tebe sve tuđi ljudi, a i ovi moji stalno kukaju na male plate, na teške uslove rada, na rizik.

Mene čuva više policajaca nego pokojnog Broza. Stanari zgrade u ulici Proleterske solidarnosti broj 22 (eto, i ja sam proleter, zato sam i dobio stan od 130 kvadrata) žale se što moji čuvari svakog stanara po pet puta dnevno legitimišu kada ulaze u zgradu. Opet sležem ramenima, kažem, tako je Miki naredio.

Sinove, moje sokolove, čuva desetina policajaca. Voze ih po kafanama, splavovima, diskotekama. Biju one koji se zamere mom sinu Stanku. Dobar je moj mali. Troši po hiljadu evra za jedno veče. Voli da počasti društvo... don perinjonom, čivasom. Dok se sin moj veseli, unutrašnja kontrola snima.

Pišu posle anonimna pisma novinama i pitaju otkuda direktoru policije 30 hiljada evra mesečno za kafanske račune starijeg sina? Pitaju koliko para odvajam za džeparac mlađem sinu, a koliko troši žena njegova Stanica? A moja Stanica crnči u Komercijalnoj banci za pišljive tri hiljade evra mesečno! Kako onda da živimo od pet hiljada evra mesečno, nas četvoro, u stanu od 130 kvadrata?

Nije lako danas živeti lako u Srbiji. A, eto, tri godine ranije, mogao sam lepo da živim od moje i ženine plate. I da plaćam kriju za stan, jer stan nisam dobio iako sam, što niko ne spori, bio pošten policajac celog života.

Šta je tu mogu kada odem na referisanje na Andrićev venac, a izađem sa spiskom zadataka i kovertom punim evra. Da mi se nađe. Valjda mu to dođe kao procenat od poslova koje donesem predsedniku.

Često me viđate u društvu ministra Dačića. Kao da sam mu brat od tetke, mada ne govorimo. Da sam mu brat od tetke bio bih pun ko brod. Ivica misli o svojima. A i ja počinjem da mislim o sebi. Za neki mesec ističe mi mandat, moraću u penziju. Miki mi je obećao ambasadorsko mesto u Zagrebu. Šta će biti ako predsednik zaglavi, ako ga zbace, a moji pričaju da samo što se nije strmeknuo?

Bože, budim se noću, sanjam kako dobijam rešenje o penziji, zakazujem malu svečanost u lepom restoranu, ovi krimosi, pardon, kontroverzni biznismeni kojima sam pružao zaštitu, po predsednikovom naređenju, hoće da časte…

 Izlazim sam, obezbeđenje proređeno, a ispred zgrade čeka Milovan Brkić. Meni mi srce siđe u petama. Mića se osmehuje:

- ...Gde si Veljo brate, je si li spreman da dušu svoju spasiš? Doveo sam ti i advokata, imaš pravo da se braniš ćutanjem. Ćelije su strašno prljave, ali, znam te ja, izdržaćeš tih deset godina, pa ćeš posle da živiš penzionerski, valjda će se penzije i tada primati...

Hteo sam još da vam nešto kažem, ali čujem žamor, ulaze neki ljudi, možda je to nova tura savetnika koji traže sebi kancelarije. Gledaću da se neopaženo udaljim, da se ne sretnemo. Ko zna ko ih šalje...