Tabloid istražuje

EKSKLUZIVNO: Uloga nemačke obaveštajne službe u nastajanju kosovske narko države (2)

 

Skupili se anđeli i oteli Srbiji pakao

 

Teroristička OVK uspela je da preko pojedinaca iz organizovanog kriminala formira jake kontakte s američkim i nemačkim političarima na vlasti, preko kojih je uspela da dobije prvu mafijašku državu u Evropi. A sve je to plaćano novcem zarađenim od trgovine drogom i prostitucije

 

Milan Malenović

 

     Kada je reč o organizovanju i vođenju tzv. OVK u njenim prvim danima i dalje postoje određene kontroverze. Između ostalog, francuski Monde Diplomatique, kao i niz drugih autora (na primer, Christopher Deliso u svojoj studiji The Coming Balkan Caliphate, Westport: Praeger Security International, 2007) smatraju da je nemačka tajna služba BND još 1996. godine započela s obukom albanskih terorista u planinama severne Albanije. Neki drugi autori, međutim, ukazuju na izuzetan uticaj ne samo američke administracije već konkretno CIA u komandnim strukturama OVK, te smatraju da je ovu terorističku organizaciju osnovala i vodila CIA. Istina je, kao i obično, negde između.

 

Ne prezaju ni od čega

 

Bari Sil (Barry Seal, pravo ime Adler Berriman Seal), agent CIA, uhvaćen je 1985. godine u švercu kokaina i postaje glavni svedok na suđenju vođama tzv. medelinskog kartela. Ubijen je već sledeće godine pod još uvek nerasvetljenim okolnostima. Zvanično se smatra da je prošvercovao drogu vrednu više od pet milijardi dolara. Njegov biograf Teri Rid (Terry Read) u svojoj knjizi "Compromised: Clinton, Bush, and the C.I.A." navodi kako je Sil bio u posedu velikog broja dokumenata koji su potvrđivali da su mu zaštitu u poslovima sa drogom pružali Ronald Regan, Džordž Buš stariji, guverner Arkanzasa Bil Klinton, CIA, FBI, DEA i IRS.

Tradicija da CIA svoje operacije finansira trgovinom narkotika potiče još iz pedesetih godina prošlog veka, a svoj vrhunac je doživela za vreme Vijetnamskog rata. Već skoro zaboravljena Iran-kontra afera (nazvana i Irangejt) javnosti je za mandata američkog predsednika Ronalda Regana ponovo pokazala da američke službe ne prezaju ni od čega kada je u pitanju ostvarivanje njihovih ciljeva.

Glavni albanski lobista u američkoj administraciji bio je Džo Diogardi (Joe DioGuardi), koji se pominje u nastavku Irangejt afere. Njegov zamenik je izvesni Džozef Trafikant mlađi (Josef Traficant jun), koji je niko drugi do sin Džozefa Trafikanta starijeg, poznatog mafijaškog bosa. Mlađi Trafikant je 1999. godine uhvaćen u švercu oružja i proteran iz Albanije.

U svom izveštaju iz marta 2008. godine Odeljenje za drogu i kriminal Ujedinjenih nacija navodi kako su od sredine devedesetih godine prošlog veka albanske kriminalne grupe iz posla sa drogom u Evropi potisnule turske i kurdske bande i nametnule se kao glavni narko dileri. Albanci su i jedina nacija koja se poimence pominje u Evropolovoj (Interpol za Evropu) publikaciji The Threat from Organized Crime iz 2006. godine.

 

Amerikanci i Velika Albanija

 

Iz ovoga postaje jasno da su i sve aktivnosti albanskih političkih i paravojnih grupa bile plaćene novcem od trgovine heroinom. Odatle potiče i novac za Diogardija i ostale lobiste u Americi, mada je verovatno i da je deo para dolazio od italijanske mafije u Americi, kojoj je pripadao Diogardijev zamenik Trafikant, budući da je ona od sredine devedesetih godina prošlog veka albanske bande koristila za ubistva protivnika.

Najvažniju ulogu u povezivanju američke administracije i albanskih terorista i mafijaša odigrao je američki profesionalni diplomata Frank Vizner (Frank Wisner), smatra hintergrund.de u svom članku Das weltweite Drogennetzwerk der CIA. Viznera nalazimo kao specijalnog izaslanika američke vlade samo na onim prostorima koji su značajni za trgovinu drogom, Kosovu i Avganistanu.

Viznera tako treba smatrati odgovornim za organizovanje finansiranja OVK u njenim ranim danima. Kao što je poznato, CIA je novac za OVK uplaćivala preko tzv. Kosovskog biroa u Ženevi, i ta sredstva su išla mimo BND-a. Od američkih obaveštajnih službi OVK je dobila elektronsku opremu koja je NATO satelitima pomagala da otkriju pokrete jugoslovenskih trupa.

Sve to se, međutim, dešavalo krajem devedesetih godina prošlog veka, tako da ostaje pitanje ko je nekoliko godina ranije pomogao Albancima da stvore svoju terorističku formaciju nazvanu OVK. Odgovor bi mogao da da nemački publicista Jirgen Elzeser (Jurgen Elsasser). U svojoj knjizi How the Jihad Came to Europe Elzeser objašnjava kako su udruženo, prvo Nemci, a zatim i Amerikanci, gurali projekat Velike Albanije. Isto to nalazimo i kod drugih autora, na primer, Michel Chossudovsky: UCK vom organisierten Verbrechen finanziert, i svi se oni pozivaju na izveštaje organizacije Gopolitical Drug Watch.

 

Berišina epoha

 

Nemački uticaj na OVK je direktno zavisio od sudbine Salija Beriše, albanskog predsednika od 1992. do 1997. godine i sadašnjeg premijera. Preko stvorenih piramidalnih štedionica u Albaniji - za čije je postojanje on zaslužan - pran je novac od ilegalnih poslova albanske mafije. Kada je 1997. godine došlo do kraha piramidalnih banaka u Albaniji i do pobune ojađenih štediša, Beriša se povukao u svoj rodni kraj, Tropoju na severu Albanije, gde je formirao klasični feud potpuno nezavisan od vlasti u Tirani.

Na tom prostoru, koji nikakva vlast osim privatne Berišine nije kontrolisala, bili su oformljeni logori za obuku OVK, tvrdi Kristofer Delizo (Christopher Deliso) u knjizi The Coming Balkan Caliphate. Nemačka vlada je u Beriši očigledno imala veoma vernog i značajnog saveznika, budući da je po zvaničnim podacima nemačka pomoć Albaniji u vreme Berišine vlasti dosegla 300 miliona maraka, a to je bila suma koja je prevazilazila celokupnu pomoć svim drugim balkanskim državama. Nemačke kompanije poput Preussag investirale su, takođe, u Albaniju u to vreme.

I uoči Berišinog pada Nemačka je s Albanijom potpisala ugovor vredan 87 miliona maraka za obnovu aerodroma u Tirani. Najzanimljivije je, međutim, da su Nemci u svoj IFOR kontingent preuzeli grupu od 40 albanskih vojnika, proglasivši to početkom vojne saradnje dve zemlje (Peter Schubert: Zündstoff im Konfliktbereich des Balkan: Die albanische Frage, Nomos Verlag, Baden-Baden 1997, str. 50 i 57).

Padom Berišinog režima politička situacija u Albaniji se promenila u korist Amerikanaca, koji su zatim morali da priteknu u pomoć svojim saveznicima, Nemcima. To je period 1997-1998, kada na čelo OVK dolazi Hašim Tači, ličnost s izuzetnim vezama u CIA. Istovremeno u strukturama OVK u Nemačkoj, Švajcarskoj i Albaniji dolazi do serije nerasvetljenih atentata na vođe te organizacije. U tim neobjašnjenim i "zaboravljenim" atentatima ginu samo oni kadrovi koji su pod kontrolom BND, a kontrolu nad organizacionom mrežom OVK (najčešće identičnom s organizacionim strukturama narko mafije u albanskoj dijaspori) preuzima CIA. Tako OVK za nekoliko meseci od nelegalne terorističke i kriminalne organizacije postaje vojni saveznik američke armije u agresiji na Jugoslaviju (videti: Pavluško, Poreklo organizovanog kriminala na Balkanu, Wordpress 10. 8. 2008).

U periodu dok je BND kontrolisala OVK dolazi do zanimljive simbioze politički potpuno različitih albanskih grupacija. U OVK ulazi 12 ilegalnih organizacija kosovskih Albanaca, od kojih je čak osam imalo maoistička opredeljenja. S druge strane, njihov veliki zaštitnik u Albaniji, Sali Beriša, važio je za liberalnog političara. Maoista i uopšte komunistički orijentisanih političkih grupacija na Kosovu danas skoro da uopšte nema. Njihov ulazak u terorističku OVK istovremeno je značio i njihovu političku smrt.

Komanda u Tropoji

Pad nemačkog saveznika Beriše usledio je posle delimičnog ukidanja međunarodnih sankcija SR Jugoslaviji. Sankcije su uvedene Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 757 od 30. maja 1992, a  proširivane i pooštravane Rezolucijom 787 od 16. novembra 1992, i naročito, Rezolucijom 820 od 17. aprila 1993,  ublažavane (delimično obustavljane) rezolucijama: 943 od 23. septembra 1994, 970 od 12. januara 1995. i 988 od 21. aprila 1995. godine. Konkretan povod za uvođenje sankcija bio je rat u Bosni i Hercegovini (BiH), pošto je Savet bezbednosti UN ocenio da je SR Jugoslavija neposredno umešana u ovaj sukob. Po sveobuhvatnosti i oštrini, uz izuzimanje vojne intervencije, bile  su to najteže kaznene mere koje su UN ikada preduzele protiv jedne zemlje. Sankcije uvedene navedenim rezolucijama ukinute su praktično (obustavljene na neodređeno vreme) Rezolucijom 1022 od 22. novembra 1995, dan posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a formalno Rezolucijom 1074 od 2. oktobra 1996 (neposredno posle potvrđivanja rezultata izbora u Bosni i Hercegovini).

Iz svog feuda Tropoje u blizini granice sa Srbijom Beriša je uz pomoć bandi kosovskih Albanaca faktički kontrolisao šverc goriva, ali i drugih proizvoda u SR Jugoslaviju. Ukidanjem embarga prestala je potreba za švercom, tako da je taj izvor finansija OVK presušio. Ono što je preostalo bio je novac od prodaje droge, a to je, kao što smo videli, specijalnost CIA, a ne nemačkog BND-a.

Ne treba smetnuti s uma ni to da je početkom marta 1998. godine - pre nego što su Amerikanci preuzeli OVK - u Beograd došao Klintonov specijalni izaslanik Robert Gelbard i javno objavio da USA smatraju Kosovo unutrašnjim pitanjem Srbije, a OVK terorističkom organizacijom, te da režim Slobodana Miloševića ima američku podršku da policijskom represijom likvidira OVK i "pacifikuje" Kosovo. Danas neki analitičari veruju da je to bila američka provokacija usmerena ka zaoštravanju stanja na Kosovu, što će kasnije biti iskorišćeno kao izgovor za NATO agresiju na Jugoslaviju.

O promeni mentora u OVK svedoči i naglo interesovanje nemačkog BKA za ilegalne poslove Albanaca u Evropi. Nemački magazin Špigl (Spiegel) od 28. juna 1999. godine citira analizu BKA, u kojoj se kriminalitet Albanaca s Kosova tretira kao "problem koji treba ozbiljno shvatiti". U to vreme su javno na opasnost od OVK ukazivali i neki nemački političari, kao što je poslanica Zelenih u Bundestagu Antje Folmer (Antje Vollmer) ili glasnogovornik poslaničkog klupa SPD-a Diter Vifelspic (Dieter Wiefelspütz). I Zeleni i SPD su tada činili vladajuću većinu u nemačkom parlamentu, istu onu koja je zdušno podržala NATO agresiju na Jugoslaviju.

Zar posle svega

O povezanosti OVK i albanskih mafijaša s nemačkim političarima postoje brojni dokazi. Publicista Jirgen Rot (Jurgen Roth) 2006. godine objavljuje kako su ispostave BKA u Bavarskoj i Donjoj Saksoniji 2005. godine tražile od centrale da se na saveznom nivou osnuje posebno odeljenje samo za praćenje delatnosti članova OVK. Isti takav zahtev uputila je i austrijska BKA, kao i italijanska policija, ali je nemačko ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo ove predloge, tvrdi se u jednom poverljivom izveštaju austrijskog BKA (više o tome videti na sajtu: german-foreign-policy.com).

Tadašnji ministar unutrašnjih poslova vlade u Berlinu bio je Oto Šili (Otto Schily), nekadašnji osnivač stranke Zelenih, a kasniji poslanik SPD-a. Isti taj političar je 2005. bio upetljan u aferu izdavanja viza kosovskim Albancima, koji su zatim u nemačkoj obavljali poslove za albansku mafiju. Potpredsednik BKA, Bernhard Falk, pred odborom Bundestaga koji je trebalo da ispita tu aferu, 22. juna 2005. godine, potvrđuje da je liberalizacija viznog režima za kosovske Albance nanela štetu Nemačkoj i dodaje kako je BKA blagovremeno upozorila ministarstvo unutrašnjih poslova na to (albania.de).

   U februaru 2005, uoči izbijanja afere sa vizama, Šili je javno tvrdio kako u praksi nemačkih konzularnih predstavništava nema neregularnosti, iako mu je od 2001. godine bilo poznato da se vize kosovskim Albancima dele bez uobičajenih provera. Ovo proizlazi iz više njegovih pisama ministru spoljnih poslova Nemačke Joški Fišeru (Joschka Fischer), objavljenih u nemačkoj štampi u vreme rada pomenutog odbora.

Ako je Jirgen Elzeser u pravu kada tvrdi da su u to vreme patronat nad albanskim političarima proisteklim iz OVK Amerikanci preuzeli od Nemaca, onda ovi postupci Šilija i Fišera nikako ne mogu da imaju osnovu u eventualnim političkim interesima Nemačke. Pre će biti da se interes zasnivao na parama dobijenih od albanske mafije.

Na to upućuje i Rot u napred pomenutom izveštaju kada obrađuje jedan albanski klan sa severa Nemačke koji je u velikoj meri finansirao OVK novcem zarađenim od ilegalnih poslova. Po istraživanjima KFOR-a na koje se Rot poziva, ovaj klan je blisko sarađivao sa grupom koja je sarađivala sa Ramušem Haradinajom, s kojim je kontaktirao osobe iz tadašnje nemačke vlasti. U Rotovom izveštaju doslovno se navodi: "Nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel sreo se 1998. sa vođom klana iz grada na severu Nemačke, a kasnije je isto to učinio i šef BND-a Avgust Haning (August Hanning)".

Motivisani novcem dobijenim od albanskih mafijaša, nemački političari su se oglušivali i o izveštaje sopstvenih službi. Tako nemačka vladina agencija AA, 12. januara 1999, dakle samo dva meseca pred početak agresije na Jugoslaviju, izveštava Upravni sud u Triru da Albanci nigde na teritoriji tadašnje SR Jugoslavije, računajući i Kosovo, nisu progonjeni samo zbog svoje etničke pripadnosti. Na isti taj izveštaj pozivao se i Savezni biro za priznanje stranih izbeglica u Cirndorfu i 17. marta 1999, nedelju dana pred početak bombardovanja, u svom rešenju pod brojem 2433787-138 na strani 3. navodi:

"Kosovski Albanci pri svom povratku u otadžbinu nisu izloženi progonu... Od oko 50.000 izbeglica koji su se krili po brdima i šumama (uglavnom u blizini svojih sela) skoro svi su se vratili svojim kućama posle povlačenja (srpskih) snaga bezbednosti... Pojedinačno dolazi do oružanih sukoba. Pri tome se najviše radi o napadima OVK i njenog okruženja koje koristi terorističke metode, na koje jugoslovenska država ciljano reaguje."

I pored tih izveštaja, koji su morali da mu budu poznati, Joška Fišer je bio jedan od najagilnijih zagovornika agresije na Jugoslaviju. Na mestu ministra spoljnih poslova on je nasledio Klausa Kinkela, a sa funkcijom je od ovoga, očigledno, preuzeo i kontakte s albanskom mafijom. Samo tako može da se objasni njegovo ignorisanje informacija vladine agencije AA da na Kosovu faktički nema izbeglica, osim u slučajevima oružanih sukoba između terorističke OVK i regularnih jugoslovenskih snaga.

I general OEBS Hajnc Lokvaj (Heinz Loquai) posle jednog razgovora u nemačkom Ministarstvu odbrane u novembru 2008, na kojem je saznao da je plan Potkovica o navodnom etničkom čišćenju izmišljen u propagandne svrhe i pošto je upoznat sa činjenicom da je nekih 200 izbeglica u logoru u Albaniji uoči NATO agresije tu boravilo protiv svoje volje, takođe u propagandne svrhe, izjavljuje u emisiji nemačke TV stanice Es begann mit einer Luge: "Pre napada NATO na Kosovu nije postojala humanitarna katastrofa".

Posle svega terorističko-mafijaška grupa OVK dobija od Zapada sopstvenu državu. "To je isto kao da su saveznici u Drugom svetskom ratu odvojili Siciliju od Italije i vlast predali mafijaškim klanovima", prokomentarisao je 31. avgusta 1999. godine Peter Švarc (Peter Schwarz) za wsws.org.

 

 

 

 

Milijarda za Kosovo

 

Novinska agencija AP je 28. juna 1999. godine citirala izveštaj BKA: "Analizom nekoliko stotina istražnih postupaka protiv Albanaca sa Kosova došlo se do zaključka da oni formiraju bande koje se na severu Nemačke uglavnom bave krađama, a na jugu trgovinom droge." To je potvrdio glasnogovornik BKA Jirgen Stoltentov na jednoj konferenciji za štampu u sedištu organizacije u Vizbadenu.

U to vreme u nemačkom magazinu Report citirana je anonimna sagovornica iz Saveznog odeljenja za kontrolu kreditnih poslova po kojoj Albanci iz Nemačke na Kosovo godišnje pošalju približno milijardu maraka. Magazin zatim citira Mari-Žanin Čalić iz Fondacije za nauku i politiku u Ebenhauzenu: "OVK poslednjih godina najveći deo svojih prihoda dobija iz inostranstva, delimično od kriminalnih poslova kao što je šverc droge ili oružja".

Nemački savezni koordinator obaveštajnih službi Ernst Urlau u izjavi Reportu juna 1999. smatra da će OVK zbog svojih veza s organizovanim kriminalom izgubiti priliku da postane prihvaćena politička snaga.

 

 

 

Ima ih svugde

U martu 2005. godine u nemačkom magazinu Špigl objavljen je podatak da od 50.000 prostitutki u Italiji, njih 30.000 dolazi iz inostranstva, od kojih dve trećine potiče iz Albanije. U jesen 2004. godine časopis Junge Welt citira Krisa Svekera (Chris Swecker), šefa odeljenja za organizovani kriminal u FBI, koji tvrdi da u redovima mafije u Americi više od 1.000 Albanaca zauzima istaknuta mesta.

Posle akcije Buttondown sprovedene u saradnji sa FBI američko pravosuđe je privelo 100 vođa i oko 600 saradnika mafijaške organizacije Koza nostra, posle čega je ovako obezglavljena italijanska organizacija svoje vodeće mesto u podzemlju prepustila Albancima, tvrdi Sveker.

Agim Gaši iz Prištine navodi se kao kum. Krajem marta 2001. godine nemački Welt am Sonntag o njemu piše: "Važio je za kralja droge u Milanu, tvrdi jedan italijanski diplomata. Kada je uhapšen 1998. kod njega su pronađeni brojni dokumenati o isporukama oružja na Kosovo. Kada je Amarildo Vrioni uhapšen u luci Brindizi priznao je istražiocima da je oružje za kosovske Albance kupovano za heroin. Najveći uspeh bilo je hapšenje osobe sa nadimkom Princ Doboši u njegovom stanu u Pragu, u Češkoj. On je kontrolisao celokupnu trgovinu heroina u Srednjoj Evropi. Sa njegovih računa za potrebe OVK prebacivani su milioni evra."

 

Značenje korišćenih skraćenica

BKA - nemačko Savezno kriminološko odeljenje

BND - nemačka Savezna obaveštajna služba

CIA - američka služba za obaveštajni rad u inostranstvu

DEA - američka agencija za suzbijanje trgovine narkoticima

IRS - američka agencija za finansijsku kontrolu

FBI - agencija SAD za suzbijanje svakog, posebno organizovanog kriminala

AA - odeljenje za inostranstvo u nemačkom Ministarstvu spoljnjih poslova, zaduženo za prikupljanje informacija o drugim državama