Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (3)

 

Poglavnik s osmehom aligatora

 

Decenijama pre izlaska knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

Tabloid prenosi obimne izvode iz knjige Pere Zlatara, iz koje saznajemo šta se i ko se iza svega krio, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

 

 

Petar Rak je jedini put video Rahimu dok je jednog vetrovitog poslepodneva čekala Petra kod meteorološkog sata, preko puta palate službe na Zrinjevcu 7. Napojio ga je njen prikladan izgled, prozračno severnjačko lice, labuđi vrat i tanani stas, koji se lomio u uskom struku, užem i od onoga u Konavoke s turističkog plakata. Najuži koji je uočio. Kao da ga je mogla utegnuti u prsten.

"Na kojoj li se lutriji ovom Petru posrećilo da izvuče glavni zgoditak? Prekrasnu devojku, zlatnu jabuku..." - esteta Šiljo nije odoleo a da ne nahvali Rahimu.

"Kupio me je na rasprodaji, upola cene!" - odgovorila mu je mostarski otresito.

"Ne samo što mu je devojka savršeno zgodna, nego je i doskočljiva" - Šiljo osmotri Petra, koji je šmrcao i upaljenih obraza lomio se između nelagodnosti i miline.

"Ne žalim se zbog toga!" - zucnuo je.

Petar se nije poverio Rahimi da je putovao u Nemačku, Italiju, Austriju i dvaput u Francusku u opasne misije, u ulozi tajnog operativca, ili tačnije rečeno likvidatora koji puca u ime države. U UDB-i prethodno označene spodobe - koje su se, na njihovu nesreću, rodile na suprotnoj strani i koje su izrešetala zrna naciljana iz Petrovog lakog devetmilimetarskog pištolja SIG M-48 - nemilostiva smrt je uzjahala na leđa i oterala ih tamo gde petli ne pevaju. I ni za šta na svetu ni bilo kojom prilikom Petar se neće ispovediti Rahimi i razgolititi joj to skriveno i vihorno poglavlje svog nenapisanog romana. U kojem bi, bude li ga napisao, opisao svoje mladalački ubitačne avanture. Rahimi je uverljivo prodavao žvaku da se tamo u inostranstvu takmičio na streljačkim turnirima za boje čileanske reprezentacije.

Njen stidljivi i kao slika zgodan dečko Petar - čiji je profil uporedila s likom Aleksandra Makedonskog iskovanim na zlatnicima - imponovao je Rahimi što je sportski strelac, omladinski i seniorski prvak Čilea, vicešampion Južne Amerike u gađanju iz pištolja i gotovo učesnik Olimpijskih igara u Helsinkiju. I što nije isfolirana faca:

"Ako je neko lep, taj nema komplekse. A čim nema komplekse, nije zao." Dok je majci strpljivo razlagala da je zavolela dražesnog Čileanca bračkoga roda, Rahima se držala vlastitog pravila po kojem je cenila momke koji bi joj se dopali.

Ali ona je znala jedino tu, polovičnu istinu o dvostrukom Petrovom životu.

Petar Rak je sve više vremena provodio u izolovanoj streljani u Šimunskoj cesti. Naručio je četiri lutke napunjene slamom koje su visinom i obimom bile jednake merama Ante Pavelića. Iz dana u dan pucao je u njih sa različitih udaljenosti i bio zadovoljan učinkom. Da je u uzornoj i razornoj formi, dokazivale su mu nebrojene rupe u glavi i telu poglavnika od slame.

 

Zagreb, sreda, 20. jun 1956, 8 sati, kabinet Ivana Krajačića

 

Pukovnik Đuro Milić, koji je, posle Krajačićevog onomađašnjeg uputstva da izmeni izgled od ponedeljka prestao da se brije, najavio je kako mu je uvrh glave dovoljno oko pola godine da se kao puška pripremi za Operaciju Pavelić.

"Prema tome, neka moj polazak u Buenos Ajres bude jedanaestog decembra, koji pada u utorak... I još predlažem da Petar Rak otputuje nekoliko dana pre mene i najpre ode svojima u Čile, porodično proslavi Božić, a potom doleti u Buenos Ajres. Nas dvojica ćemo se dogovoriti kad ćemo se i gde naći. Mislim da bi nam zbog manje upadljivosti, ali i troškova, umesto skupog stanovanja u hotelu bilo uputnije, komotnije i diskretnije da u Buenos Ajresu iznajmimo stan..." Iz duboke posude tamanio je ohlađene trešnje koje su svakog od šestorice učesnika sastanka dočekale na stolu. Vlažne koštice stavljao je između palca i kažiprsta i kao katapultom izbacivao kroz široko otvoren prozor u vrt.

Stevo Krajačić se saglasio sa Šiljom:

"Jesi li se čuo s Grabovcem, amigo?" - pitao je zatim Srećka Šimurmu.

"Jesam, druže Stevo, prekjuče. Sleteće u Zagreb 3. jula posle podne iz Frankfurta. Prenoćiće u Palaceu i sutradan će večernjim letom u Split."

"Nešto sam se setio..." - reče Stevo. "Smatram da je bolje da ti, Srećko, dan ranije, 2. jula, odletiš u Frankfurt i sledećega jutra sačekaš Grabovca. Dok čekate presedanje za Zagreb, imaćete nekoliko sati da naširoko porazgovarate na aerodromu, a potom i u avionu. Smisli kako ćeš ga upoznati zašto nam je potreban... Neka Grabovac otkaže sobu u Palaceu. Kad sletite, dovezi ga u našu vilu, gore na Jabukovac i smesti ga. Čim odloži stvari, okupa se i malo se odmori, s njime ćemo večerati u vili. Bolje nego u restoranu, da neometani razmotrimo šta nam je planirati, preduzeti i učiniti. Na tu večeru svakako treba da dođeš i ti, Šiljo, dok Veljku, Maljčiku i Petru ostavljam na volju. Naravno, ako žele, dobro su došli."

Sva trojica su rekla da neće doći pošto nije "pod moranje".

Dogovor kod Krajačića potrajao je jedva dvadeset minuta. Kad su izašli, Petar Rak obradovano reče pukovniku Miliću:

"Juče mi je bio rođendan. A vi ste me danas darivali najlepšim rođendanskim poklonom koji sam mogao poželeti... Udesili ste mi da pre Buenos Ajresa svratim u Valparaiso. I još na račun službe. Nisam mogao da smislim bolju priču od te. Priznaću vam, druže pukovniče, odavno i sve učestalije spopada me čežnja za Čileom..."

Posle takvog snažnog povoda pukovnik nije mogao odbiti Petrov poziv da ga počasti užinom u Vinodolu.

Prijala im je vruća bela džigerica nakiselo. Glava zagnjurenih u prepune tanjure srkali su tigrovskim apetitom i trpali zalogaje kao u korpu bez dna. Kao da su tri dana gladovali. Šiljo, kome se učinilo da bi pokusao i ceo lavor, otegnuto podrigujući i oblizujući čačkalicu u zubima upita mladog Raka:

"Nikako ne mogu da svarim, baćo, kako uz smok koji vapi za vinskom podlogom umesto gemišta piješ tu jebenu zašećerenu cocktu?"

"Sportski život, druže pukovniče!" - podigne desnicu Petar kao da mu se izvinjava zbog apstinencije. Iskrsla mu je slika trpezarije kod kuće u Valparaisu, gde je trajala stalna revija očevih najprobranijih vina, zavisno od posluženih jela. Roditelji i sestre popili bi čašu-dve, ali Petar nikad nije nagnuo ni kapi...

Pukovnik Đuro Milić i Petar Rak ni sada u Vinodolu, baš kao i u nedelju u Dubrovniku, nisu spomenuli Operaciju Pavelić. Poštovali su sicilijansko pravilo da su razgovori o poslu neprilični za stolom. Čavrljali su, naravno, o fudbalu i ženama.

 

Zagreb, vila na Jabukovcu, utorak, 3. jul 1956, 20 sati

 

Istuširan, naškropljen mirisnom vodicom i latinski glatko začešljan, visoki plavokosi prvi sekretar ambasade FNRJ u Argentini, tridesetdevetogodišnji Predrag Grabovac izgledao je sveže i vedro. Delovao je kao naočiti fotomodel s reklama za briljantine, losione i krema za brijanje. Kao da nije promenio vremensku zonu i pomerio kazaljke šest sati unapred; kao da nije leteo osamnaest sati od Buenos Ajresa do Frankfurta, sa spuštanjima u Sao Paulu, Dakaru i Madridu; potom čekao pet sati u Frankfurtu i napokon se dva i po sata drmusao do Zagreba. JAT-ov convair uleteo je u grmljavinu i oluju, gurkao se s gromovima i munjama i uvaljan u oblake guste poput testa bio besno bacan kao da je uzjahao mustanga.

Predrag Grabovac nije zatomio radost što je lično upoznao legendarne drugove, generala Ivana Krajačića i pukovnika Đuru Milića, o kojima je mnogo znao, ali do večeras samo po čuvenju. I pogotovu što je kao malo ko doživeo povlasticu da im se, nakon njihovih insistiranja ubuduće drugarski obraća u drugom licu i pri tom još blisko, nadimcima: Stevo i Šiljo. Nakon što su prešli "na ti", rekao im je privrženo kako će zbog izuzetnog poštovanja prema njima i neraskidivog partizanskog drugarstva koje ga godinama vezuje sa Šimurinom ("Srećka volim kao brata!") zaboraviti na pravilo lojalnosti prema Državnom sekretarijatu spoljnih poslova, na koje se u Beogradu obvezao rečju i potpisom da ne sme ništa zatajiti. Pretpostavljenima neće prijaviti šta je saznao od druga Srećka u restoranu tranzitne zone frankfurtskog aerodroma i na letu do Zagreba. I sve ono što će večeras u vili još saznati o Operaciji Pavelić.

"Zahvat je vredan divljenja i zato, drugovi, uvažavam vaš maksimalni oprez. Provala Operacije Pavelić bila bi ne samo ljaga na službu nego i šamar koji bi primila cela Jugoslavija. Neprijatelji naše zemlje, a njih nije malo, i na Zapadu i na Istoku, likovali bi u nasladi zbog poniženja koje bismo doživeli. Zato shvatam i bezrezervno prihvatam razlog što ste podigli neprobojan zid trapističkog ćutanja. I vrlo sam počašćen što sam izabran da služim kao sedmi u ovome krugu koji je upućen u tajnu o Paveliću. Radovao bih se ako bih bio od pomoći. Odgovorno obećavam da ću, koliko god budem mogao, kao rodoljubivi građanin i profesionalac, koji o sebi svakako neodmereno misli da je strasni policijski zavisnik, svom snagom i znanjem pristupiti ovom uzvišenom zadatku kako bih pridoneo da Operaciju Pavelić isteramo do pobedonosnog završetka!" - Grabovac se nije libio da bira najsvečanije reči.

"Ovo veče mi, companeros" - reče Krajačić - "posle Predragovog poletnog slova sada izgleda kao masonska inicijacija. Znate li da članu kojeg uvode u svoj red slobodni zidari vežu oči, a on otkopča dugme na košulji, zavrne desni rukav do lakta i levu nogavicu do kolena i potom se zakune?"

Predrag Grabovac, previjajući se od smeha, otkopča gornje dugme košulje i krene da zavrće rukav. Ne stigavši do lakta, upita:

"Ali, drugovi, niste mi rekli jeste li se i vi zakleli kao masoni?"

"Nismo. Čekali smo tebe da to zajednički učinimo. Mi ćemo, za razliku od slobodnih zidara, umesto otkopčavanja dugmića i zavrtanja rukava i nogavica, cugnuti malo viskija" - Stevo Krajačić ustane, dohvati načetu bocu škotskog vata 69, izvuče iz frižidera aluminijsku posudu s ledom i bokal vode i u četiri glomazne kristalne cilindrične čaše s teškim dnom natoči po dva prsta.

"Da je ovde s nama, Petra Raka bismo isključili iz igre..." - dobaci Šiljo.

"Ne razumem..." - zbunjeno ga pogleda Srećko dok je ubacivao led u čašu.

"Zar ne znaš, baćo, da Petar nikada nije okvasio usta alkoholom?"

 

Slikopisni žurnali

 

Te večeri Predrag Grabovac dobio je ulaznicu za ekskluzivni klub Šiljinih obožavalaca. Pukovnik mu se dopao na prvi pogled.

Grabovac je pijuckajući ispričao neverovatan doživljaj, koji mu se dogodio odmah po dolasku u Buenos Ajres, krajem oktobra 1953, nakon sedamnaestodnevne plovidbe italijanskim brodom Julio Cesar, započete u Đenovi:

"Krenuo sam da pogledam grad kako bih ga što pre bolje upoznao. Toplog prolećnog predvečerja ukrcao sam se u autobus koji Argentinci zovu colectivo da se odvezem do poslednje stanice i potom vratim drugom linijom i drugim smerom, do svog hotela Claridge, u ulici Tukuman. Na trećoj stanici ušla su tri muškarca, jedan od njih, stariji, procenio sam da mu je šezdeseta, šezdeset peta, otprilike, i dvojica, čvrsti kao kost, koji nisu prekoračili dvadeset petu, nalik jedan drugom kao hleb presečen napola. U istoj ravni, levo od mene, seli su na tapacirana sedišta. Delio nas je, dakle, prolaz po sredini, jedva metar širok. Kad su progovorili hrvatski, koji je navlačio na hercegovačko narečje - a raspravljali su o rokovima završetka trospratne stambene zgrade - umrtvio sam se, toliko sam se bio skamenio. Učinilo mi se da sam duboko uronio u san kad sam u najstarijem saputniku jasno prepoznao poglavnika Antu Pavelića. Samo što se nisam počeo štipati da bih se uverio kako ne sanjam, nego da je to ipak nemoguća java. Pre bih poverovao da mogu visoko poleteti kad bih samo zamahao rukama nego da ću se, dok se čestito nisam ni raspakovao, u Buenos Ajresu, u gradskom autobusu, voziti s ustaškim poglavnikom i s njim razmeniti nekoliko rečenica. Bez sumnje, bio je to pljunuti on, vrag ga izija! Najpre ga je odala boja glasa, koji kao da je izlazio iz prazne limenke i koji sam razgovetno čuo. Upio sam ga još dok sam ga četrdeset prve i četrdeset druge slušao s Hrvatskoga državnog krugovala i s endehazijskih slikopisnih žurnala. A tek izgled! Ma to je on, glavom Pavelić, ukrućen kao panj i uspravan! Prsat, rastresite stražnjice, čekinjaste brade, gustih obrva, slonovski prevelikih, klempavih ušiju, širokih nozdrva, stisnutih mesnatih usana, hladnih i ujedno depresivnih crnih očiju, koje su razorno šarale levo-desno, spremne da zaskoče svakog ko mu se prišunja s leđa i napadne ga. Slika i prilika Pavelića, ali vidno sedog, kratko ošišane, blago talasaste kose, visoko začešljane iznad čela. Bio je u sivom odelu s prslukom i u beloj košulji, kravate na crveno-plave kose pruge. Filcani tamni šešir od zečje dlake položio je na kolena. Ante Pavelić poprilično urušen, za razliku od poglavnika s filmske trake iz 1942, koga sam jedanaest godina mlađeg poslednji put gledao u bioskopu u Sinju, pre odlaska u partizane. Unezvereni pogled kojim sam ih nesvesno okrznuo više je uznemirio dvojicu pratilaca negoli Pavelića. Ne imajući kud i ne znajući šta bih sa sobom, glupo sam im se nasmešio. Dok su mladići s njegove leve i desne strane ostali jednako mrgodno ukočeni, Pavelić mi je uzvratio jedva primetnim osmehom, dražesnim kao u aligatora. Ne sećam se jesam li ga ranije na fotografijama ili na filmu video nasmešenijeg nego što je, makar nakratko, bio tada u autobusu... Pitao sam se pretrnulo: šta sada, Predraže."

 

Jezičko pitanje

 

"Slikovito rečeno, susret s njime doživeo sam kao sudar s tenkom. Srce mi je zakucalo brže i nokti udrvenili koliko sam se bio prestravio. Kao da mi je betonska gromada sela na prsa, a želudac se napunio razmahanim šišmišima. Uzdao sam se u sreću da niko od te trojice u meni neće nanjušiti zemljaka. Ili, na veću nevolju, možda prepoznati službenika jugoslovenske ambasade pa se zbog toga unervoziti. Ne bih voleo da se vratim u hotel prebijenih ili prostreljenih kolena, kostiju... Svakojake misli sjurile su mi se vijugavim stazama mozga. Poput one da sam od prvog dana svoga života čovek apsurda zato što sam se rodio na Dan mrtvih. Šta učiniti? Kako se postaviti prema Paveliću i pratiocima? Odlučio sam se za varku koja mi je sinula i ako upali - upali. Bilo šta mu milo, pa ma kako bilo! Moja poslednja slamka nade kad sam već došao do ruba provalije, učinilo mi se... Znao sam da Pavelić tečno govori nemački, italijanski i španski, ali da ne vlada dobro engleskim. Zato ću oponašati izgovor radoznalog Amerikanca, koji nazalno govori kastiljanski kao da u ustima valja vruć uštipak. Iznova sam im se nasmešio, ovaj put manje glupavo. I prenuo ih kad sam im se obratio: Senores, oprostite što dosađujem i upadam vam u reč, ali muči me jer ne mogu odgonetnuti na kom jeziku govorite? Je li to, kao što nagađam, poljski? Možda ruski? Ili čehoslovački? Namerno sam rekao čehoslovački kako bih zameo trag. Neka misle da ih je gnjavio lingvistički neobrazovani jenki. Sva trojica su se tiho nasmejala. Mlađi pratilac, sa rupom na donjoj vilici i od bolesti izjedenog lica, koji je, uprkos tome što je skrivao oči iza tamnih naočara, izgledao zastrašujuće - a čuo sam Pavelića kad ga je zvao imenom Miljenko - namrgođeno mi reče na školski ne baš uzornom španskom: No, senor, jezik kojim govorimo nije poljski, a ni čehoslovački, kako vi kažete, nego je hrvatski! Onda se Pavelić, dotle kiseo poput matrone, osvrnuo na mene i uključio se u razgovor. Pitao me cesarski nadmeno, iskrivivši smežurani vrat, ko sam i odakle sam. Najpre mi se misao zaglavila i nije mogla da smisli nijedne valjane. A zatim jurnem da izmišljam sa dvesta na sat: Entonces, ja sam distributer filmova za Južnu Ameriku, živim s porodicom u Kaliforniji, u Santa Klari, kod Los Anđelesa, baka mi se doselila u States iz Poljske, iz Vroclava, ali, eto, na moju sramotu i tugu, ne umem da beknem ni reči poljskog. Nikad nisam video Evropu, pa, prema tome, ni bakinu domovinu Poljsku."

 

Užasni komunizam

 

"Pavelić podigne obrve i sumnjičavo se postavi kao učitelj koji je izveo pred tablu ušeprtljanog đaka da ga ispita: Znate li, senor, gde je Hrvatska? - Do grla zaglibljen u kolo laži odvažno sam nastavio. Odgovorio sam mu da Jadransko more spaja Hrvatsku s italijanskom obalom i da je Dubrovnik na hrvatskoj strani. Tu sam lekciju, rekoh još, svladao s proleća 1937. kad je trebalo da s roditeljima otplovim na turističko krstarenje Sredozemljem, a u to je bila uključena i poseta Dubrovniku. Ali smo zbog bakine smrti, nažalost, odustali. Nisam dodao - kako sam najpre brzopleto hteo - da je Hrvatska bila u Kraljevini Jugoslaviji. Ma, čemu bez potrebe prizivati nevolje, tako da sam se zauzdao. Dvojica pratilaca, bolje reći gorila, smekšala su se i napetost im je splasla. Odmakli su desnice raširenih prstiju od dubokih džepova, u kojima su skrivali pištolje ili mi se tako priviđalo. Ante Pavelić mi se obratio smirenije nego malopre. Poučio me s visoka da čehoslovački jezik ne postoji, češki i slovački su različiti jezici. Kao što ne postoji srpskohrvatski jezik - a takav krajnje neznalački idiotizam on pročita ponekad u argentinskim, italijanskim i američkim novinama - nego je srpski jedan, a hrvatski sasvim drugi jezik. Razlikuju se kao kastiljanski, galicijski i katalonski, primetio je strogo. - Aha, velika vam hvala, gospodine, sada sam i to naučio zahvaljujući vama! - rekoh ljigavog glasa: osećam se krivim pred sobom, ali više pred spomenom na pokojnu baku zato što nisam naučio poljski, iako sam joj se bio zarekao. Porazilo me nadmetanje s prokletim vremenom, u mladosti učenje, a sada trka za poslovima, jurnjava za dolarom, nadam se da me shvatate... - rekao sam i prosledio uz nedužan pogled: Vi ste, gospodo, zacelo čuli da Argentinci kažu: No hay atajo, sin trabajo. - Zamislite, ali oni nisu znali tu rasprostranjenu špansku izreku, najsličniju našoj: bez muke nema nauke! Još sam izvalio kako planiram da sledećeg leta povedem ženu i kćerku na holiday u Dubrovnik. Na to me je Pavelić mušičavo odvraćao neka ne idem u Dubrovnik sve dok Hrvatskom vladaju komunisti: Naša porobljena zemlja, uperio je prst na sebe i gorile, stenje pod srpskim jarmom. - Još jednom sam blentavo pogledao u njega i gorile, tobož zgrožen: Ah, i u Dubrovniku je, dakle, komunizam kao i u Rusiji! Užasno, užasno..."

 

Šta bih još izbajao

 

"I toga ima u našem poslu, amigo. Da učiniš štagod korisno za službu, katkada valja doskočiti neprijatelju tako što ćeš progutati ponos i pretvarati se da si udaren mokrim obojkom po glavi. Neki put ćeš navući plišanu rukavicu preko gvozdene šake pre nego što ga mlatneš. Moraš se praviti lud. Tonto, rekli bi Španci" - dobaci Stevo. Predrag se složi zamahom glave i onda zaokrugli dogodovštinu iz colectiva:

"Dovijao sam se šta bih još izbajao, ali oni su izašli iz autobusa na stanici u San Hustu, poznatoj četvrti Buenos Ajresa. Pavelić je s tri prsta lagano podigao šešir: Hasta luego, senor, muy agradable! - pozdravio me, a gorile se nevoljno naklonile i bez reči izašle, jedan ispred, a drugi iza njega. Otpozdravio sam veselo: Hasta la vista, senores! - Čuo sam onoga koji je zakrilio leđa Paveliću: Ovaj smešni Amerikanac je neki naporan čovo, poglavniče! - iako sam napeo uho, do mene nije doprlo je li mu išta uzvratio. Brzo su mi nestali iz vidokruga..."

"Šta je bilo zatim?" - požurivao ga je Šiljo, a Grabovac produži, ubrzanije dišući, jednako uzbuđen kao da se ovo o čemu pripoveda dogodilo dana današnjeg:

"I još jedno zanosno otkriće, drugovi. Ispod sedišta gorile, onoga šmokljana kojega je Pavelić oslovio Miljenko, ugledao sam zatvorenu omotnicu. Podigao sam je i preleteo pogledom po adresama primaoca i pošiljaoca. Pismo bez marke, naslovljeno je izvesnom Boži Livaiću, u gradu Rivera, u Urugvaju, a šalje ga Miljenko Barbarić iz mesta Lomas de Palomar kod Buenos Ajresa, ulica Mermoz broj 643. Tutnuo sam ga brzo u zadnji džep pantalona, iz bojazni da Miljenko odnekud ne osvane i ulovi me kako čitam njegov list. Toga časa sam verovao kako su sva čuda moguća, čak i u to da će taj tip sleteti pravo preda me..."

 

Nastaviće se

 

 

 

 

Petar Rak je sve više vremena provodio u izolovanoj streljani u Šimunskoj cesti. Naručio je četiri lutke napunjene slamom koje su visinom i obimom bile jednake merama Ante Pavelića. Iz dana u dan pucao je u njih sa različitih udaljenosti i bio zadovoljan učinkom.

 

 

 

 

 

 

Učinilo mi se da sam duboko uronio u san kad sam u najstarijem saputniku jasno prepoznao poglavnika Antu Pavelića. Samo što se nisam počeo štipati da bih se uverio kako ne sanjam, nego da je to ipak nemoguća java.