Uvodnik

(Pr)osudite sami

Ćutnja

Milovan Brkić

 

Gledam one u Skupštini, razjedinjena opozicija želi da ode vlada. Satima otvaraju usta. Mi smo ih izabrali. Poslanici vladajuće koalicije govore da nam je dobro. I neka nam je. Opozicija zna da je Srbija na rubu provalije. Treba samo koraknuti.

Ko su ti ljudi koji mogu da govore satima. Ništa ne kažu, a za to dobijaju velike pare! Zašto misle da smo mi koji sedimo kod kuće pred TV ekranom i uvek se ispočetka nadamo da ćemo čuti nešto suvislo - budale? Zato jer mi to jesmo. Sve što nam se već godinama dešava držimo ili božjom voljom, ili njegovom kaznom, ili posledicom svetske krize.

Jedino mangupi u skupštinskim redovima, i oni u vladi, nisu krivi ni za šta. Otplaćujemo kredite uz lihvarske kamate i ćutimo, gubimo posao i ćutimo, radimo besplatno i ćutimo, crkavamo jer ne možemo da preživimo ni uz platu, ni uz penziju. I ćutimo. Kad dođemo u bolnicu koja se raspada - ćutimo. Kad mesecima čekamo na pregled koji život znači - ćutimo. Kad staru majku ili oca moramo da pustimo da bolesni kući trunu, jer za njih nema domova - ćutimo. Kad decu ne možemo upisati u dečji vrtić - ćutimo. Kad ih upišemo u vrtić i kad tamo gladuju, a vaške ih grizu - ćutimo. Kad moramo da živimo u mraku, jer nismo mogli da platimo struju - ćutimo. Psujemo, urlamo i besnimo samo kada smo u kući, pred TV ekranom, i kada gledamo zasedanje Skupštine.

Odavno ne znamo ko je šef opozicije.

Naš predsednik vlade je opsednut sobom. Šefica poslaničkog kluba vladajuće koalicije je žestoko intelektualno nevina. Portparolka najjače stranke izgleda kao da dolazi sa štajge. Najžešći opozicionari sikću na kolege koji vladaju. I obratno. To tako ide dok su uključene TV kamere. Kada se one isključe svi ti jebivetri odlaze zajedno u restoran u kome plaćaju ručak manje nego što košta sendvič sa margarinom. Nikome od tih govornika ne pada na pamet - zašto bi kad ćutimo - da priznaju kako im je jedini posao višegodišnje blebetanje na sve teme i višegodišnje pljačkanje sirote zemlje. I dok oni žestoko trzaju jezicima, beogradske ulice izgledaju gore nego one u Čikagu za vreme Ala Kaponea.

Prošle nedelje u novobeogradskoj Areni SNS je održala konvenciju povodom dvogodišnjice od osnivanja stranke. Dežurni brojači sa Banjice evidentirali su otprilike 30.000 prisutnih, dakle neprijatelja vladajuće elite, koji su frenetično aplaudirali ruskom ambasadoru Konuzinu, i zviždali, koliko ih grlo nosi, na pomen imena američkih, engleskih i nemačkih diplomata. Aca Vučić je morao da istrči za govornicu, da prisutne pozove da zajedničkim aplauzom umesto zviždukom, pozdrave sve goste.

Sa 30.000 ljudi - a Toma tvrdi da može da izvede i 100.000 na protest - može da padne svaka diktatura. Hoće li SNS i dalje špekulisati, čekajući da neko drugi obori ovu diktatorsku vlast ogrezlu u najcrnjem kriminalu, koja je Srbiju bacila u ponor, a da oni onda zasednu u stolicu ovih koje treba odmah pohapsiti. I hoće li ih, ako SNS dođe na vlast, zaista pohapsiti, ako već ne mogu obesiti, jer to krivični zakon ne dozvoljava.

Hoće li doći dan kada će magarci riknuti kao lavovi?

Nasilje vlasti, pretnje, hapšenja, odvođenja u ludnice, pljačkanje svega što im dođe pod ruku, slika je današnje Srbije.

Da li ste zapazili da vođa navijača Ivan Bogdanov, koji je vodio pobunu u Đenovi, odjednom nije više na nišanu vlasti. Zašto? Zato što je njegov kum brbljivi državni sekretar Slobodan Homen. Kum nije dugme. U Srbiji se danas može preživeti jedino ako si član pljačkaške družine okupljene oko vladajućih partija. Za druge nema života.

A mi uporno ćutimo, ćutimo...

Ćutanje nikom ne donosi dobro.