Kikinda

Najdalje za dvadeset godina, a možda i ranije biće iscrpljena fosilna goriva u Kikindi, a onda...

 

Kako zaraditi od crne nafte za crne dane

 

   Inženjer Stanislav Karaš iz Novog Sada u pismu upućenom Tabloidu razmatra dalju sudbinu "naftaških" krajeva u Vojvodini nakon iscrpljivanja najbogatijih nalazišta od kojih lokalne samouprave ubiraju rentu

...

 

U avgustu 2010. godine otvoren je, a kako bi nego svečano, novi sistem za eksploataciju nafte nedaleko od samog grada Kikinde u pravcu prema Ruskom Selu. Tako je ponovo pokrenuto pitanje nadoknade (popularnije nazvane "rudna renta") koju bi stanovnici Kikinde i okolnih sela, a najpre sela Mokrin, trebalo da dobijaju zbog eksploatacije rudnog blaga i korišćenja infrastrukture. Naravno, u tu nadoknadu uračunato je i remećenje ekološke ravnoteže.

Naftna industrija Srbije, u stvari, sad već Gaspromnjeft, počeo je sa eksploatacijom nafte na mestu Kikinda varoš, a bušotine se nalaze oko samog grada i na Starom jezeru. Prosečno se godišnje proizvede između 200 i 300 hiljada tona nafte i 200 i 300 miliona kubnih metara gasa, što daje oko pola miliona tona tzv. uslovne nafte (hiljadu kubika gasa je ekvivalentno toni nafte).

Od devedesetih godina prošlog veka do danas, Kikinda je imala malo koristi od eksploatacije nafte. "Rudna renta" je bila mala i neredovno je isplaćivana. Zakonom o rudarstvu iz 2006. godine utvrđeno je da NIS uplaćuje državi tri odsto od prihoda od proizvedenih derivata, a od te sume polovina ide lokalnim samoupravama. Proteklih godina NIS je državi uplaćivao u proseku 300 miliona dinara godišnje na ime rente, što znači da je opštinama pripalo pola od te sume, a kako je u Kikindi i okolini najviše bušotina, budžet Kikinde redovno je godišnje dobijao između 70 i 80 miliona dinara. I ne samo to. NIS je davao novac za kulturu i sport, pa je ta suma prevazilazila i 100 miliona dinara.

Problem je, međutim, u tome što je ta suma bila nedovoljna za potrebe Kikinde, a lokalna samouprava je uvek nekako snishodljivo bila zahvalna i nikad nije ni znala tačne prihode NIS-a u ataru opštine, te je onu rentu bilo nemoguće izračunati.

Nove bušotine s novom opremom mnogostruko su povećale proizvodnju, a stručne procene govore da  je ove godine od bušotina u gradskoj okolini dobijeno skoro100.000 tona nafte. Cena sirove nafte na svetskoj berzi je trenutno nešto iznad 80 dolara za barel. Barele je teško prevesti u tone, ali grubo se računa da je više od šest barela ekvivalentno jednoj toni, što znači da tona sirove nafte vredi oko 500 dolara. Tako će NIS ove godine samo iz naše varoši izvući nafte u vrednosti od skoro 500 miliona dolara.

Kikinda, očigledno, nema pravu nadoknadu, i kad se ovo bogatstvo posle dvadesetak godina iscrpi (a sve govori da će to biti i znatno ranije, jer je ruska tehnologija eksploatacije višestruko brža), realnost je da će ostati zaboravljena i od boga i od države, ekološki unakažena, kao što je danas grad Bor s okolinom.

Ovim pismom želim da podstaknem lokalne vlasti na nove pregovore o pravičnoj nadoknadi za eksploataciju prirodnih bogatstava koji se nalaze ispod grada Kikinde, ovaj put sa novim vlasnikom NIS-a, Gaspromnjeftom, koji bi trebalo da ima razumevanja za potrebe lokalnog stanovništva, jer kako se država Srbija do sada prema njemu odnosila, bilo je to malo manje materinski, a malo više maćehinski.

Sve ovo tiče se i ostalih "naftaških" krajeva u Vojvodini i njihovih lokalnih samouprava. Malo nade budi činjenica da bi ruski istraživački timovi (Gaspromnjeft ima jedini pravo na potragu za naftom i gasom u Srbiji do 2012. godine!) pronašli nova nalazišta na prostoru "panonskog mora".