Razaranje

Subotica: vandalsko ponašanje prema spomeniku kulture od prvorazrednog značaja

 

Lepotica i nakaza

 

  Kako je zahvaljujući diletantizmu službe zaštite srušeno najznačajnije i najlepše pozorište u Vojvodini? Kako je zgrada Subotičkog pozorišta namerno zapuštena da bi bila srušena i da bi se gradila nova? Ko je dao konzervatorske uslove za rušenje pozorišta? Za koje zasluge je projektovanje nove zgrade povereno firmi Yustat? Gde je nestalo 400.000 komada stare cigle koja je čuvana za vraćanje u srušenu zgradu?

 

Stanislav Živkov

 

 

Najtragičnije što se može dogoditi jednoj vrednoj zgradi - spomeniku kulture - jeste da maltene nestane zahvaljujući radu baš onih koji su bili zaduženi za njeno očuvanje. Reč je o zgradi Narodnog pozorišta - Nepszinhaz - u Subotici zahvaljujući neprofesionalizmu i neodlučnosti tamošnjeg Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a pre svega, koketiranju s lokalnim politikantima.

Zgrada Narodnog pozorišta bila je jedna od najstarijih zgrada namenjena kulturi u Subotici. Ideja o gradnji stalne pozorišne zgrade rodila se 1833, a 1844. gradska uprava angažuje gradskog građevinskog nadzornika, arhitektu Janoša Škultetija koji projekt za pozorište okončava 1845. godine. Temelji pozorišta  položeni su 1848, uoči izbijanja građanske revolucije u Ugarskoj.

Revolucionarni događaji su prekinuli izgradnju, a izgradnja je nastavljena 1853. godine. Izvođač radova je bio sam projektant pozorišta, gradski arhitekta Subotice Janoš Škulteti.

Prvo je sagrađen središnji deo: balska dvorana i hotelsko krilo prema današnjem korzou. Sledeće godine za šest meseci je završeno i pozorišno krilo pa je svečano otvaranje održano1854. u decembru. Izgradnja cele zgrade trajala je dve godine. Od Škultetijevog objekta doskora je postojao centralni deo sa balskom dvoranom, hotelski deo prema korzou, istina adaptiran uglavnom iznutra, kao i deo pozorišnog krila. U svojoj 150 godina dugoj istoriji ovaj objekat je pretrpeo brojne pregradnje i adaptacije, a naročito 1927, kada je pozorišna sala obnovljena nakon požara koji je u njoj izbio 1915. godine. Naime, nakon uništenja pozorišne sale, da bi pozorišni život kako-tako mogao da se odvija, balska dvorana preuređena je u pozorišnu salu. Od tog trenutka započeo je kontinuirani proces njene devastacije. Poslednji čin zadesio ju je kada su zazidani prozori prema trgu. Nakon kontinuiranih osam decenija "preuređivanja" konačno je "sklopila oči" i zavila se u crno: van pameti je da se usled nerešenog pitanja adekvatne pozorišne sale, ova monumentalna balska dvorana iz 1854. godine uporno, gotov čitav XX vek, pretvara u pozorišnu salu, a to nikako ne uspeva. Kao da se i sama tome opirala!

 

Bezvredni vrednuju

 

Godine 1983. utvrđeno je da zgrada pozorišta ima spomeničko svojstvo, pa je o tome doneto i privremeno rešenje. Prvi konzervatorski uslovi za objekat urađeni su 1985. godine.

Prema njima, planirana je restauracija objekta, ali je već tada konstatovano da postojeća pozorišna dvorana nema posebne vrednosti i zauzet je stav da se rekonstruiše sala iz 1904. godine. Takav stav naišao je na nerazumevanje mnogih arhitekata i predstavnika opštine i već sledeće godine prvi put se javlja ideja koja predviđa rušenje većeg dela zgrade u projektu Ištvana Hupka, arhitekte i scenografa subotičkog pozorišta, koji je urađen u saradnji s arhitektima mr Ivanom Hegedišem i Laslom Čikošem. Obnovu Subotičkog pozorišta su kroz tri smele varijante prikazali i stručnjaci dva evropska tehnička univerziteta, Zapadnog Berlina i Pariza 1988, godinu dana kasnije i arhitekta Goran Martinović. Formirala su se dva suprotstavljena tabora. Nasuprot privrženika tradicionalnog pozorišta i spomeničke prepoznatljivosti grada stajali su graditelji novog teatra. Rušenje zgrade pozorišta uz očuvanje najvrednijih delova našlo se nasuprot stava i uslova Zavoda o restauraciji i rekonstrukciji, iako je zgrada 1991. proglašena spomenikom kulture od velikog značaja. Uprkos takvom tretmanu zgrade, u gradu su postajala sve jača nastojanja da se dokaže da je zgrada bezvredna i da je treba srušiti, a na njenom mestu izgraditi novi objekat.

Kako bi se to i dokazalo, u više navrata obavljeno je konstruktivno vrednovanje objekta, kao i analiza postojećeg stanja sa uglavnom oprečnim rezultatima. Godine 1985. projektne organizacije IGV i Standardprojekt ukazale su na statički nestabilnu zgradu, te potrebu detaljne rekonstrukcije i adaptacije, dok su pet godina kasnije građevinski inženjeri Branko Ćopić i Sreten Pavlović sproveli analizu čime su ukazali da oštećenja nisu konstruktivnog karaktera. Kasnije, 1998. godine, Građevinski fakultet u Subotici uradio je i elaborat o oceni stanja zgrade Narodnog pozorišta - Nepszinhaz.

Očigledno je da je političkim strukturama po svaku cenu trebalo potvrditi da je zgrada sklona padu i da je treba srušiti. S obzirom na to da je 1991. godine konstatovano da se objekat nalazi u lošem stanju i da je neadekvatan potrebama savremenog pozorišta, pristupilo se detaljnim istraživanjima arhitekture, konstrukcije i funkcije pozorišne zgrade na osnovu čega je usledilo ponovno vrednovanje, preispitivanje prethodnih stavova o restauraciji, te izmena konzervatorskih uslova iz 1985, čime je de facto otvoren put za predstojeće rušenje pozorišta. Objekat je ponovno istražen i vrednovan kao kulturni spomenik. Iako je u monografiji iz 1992. prikazana dokumentacija o prvobitnoj pozorišnoj dvorani, naprasno je utvrđeno da za restauraciju pozorišne sale iz 1904. godine - kako je prethodnim uslovima bilo predviđeno - navodno, nema dovoljno autentičnih elemenata, jer, navodno, nije sačuvana tehnička dokumentacija na osnovu koje bi se izvršila restauracija.

 

Kad grad definiše

 

Utvrđeno je da su ogromne konstruktivne i estetsko-stilske intervencije znatno izmenile izvorni objekat već u periodu od 1904. do 1907. godine. Zamenjena je međuspratna i krovna konstrukcija, organizacija prostora je u potpunosti izmenjena, a s tim i svi pregradni zidovi, središnji podužni konstruktvni zidovi prizemlja zamenjeni gvozdenim stubovima, izmenjena je širina svih otvora i kompletna dekorativna zidna plastika. Fasadna klasicistička dekoracija dobila je obeležja eklektike sa naznakom secesije. Od originalnog objekta delimično su ostali obodni zidovi, tavanska i krovna konstrukcija.

Definisane su osnovne vrednosti objekta odnosno delova objekta koji poseduju autentičnost, definisane su sve faze razvoja i vrednovane. Najvredniji delovi Škultetijevog objekta su predviđeni za restauraciju, a istovremeno je ostavljena mogućnost za izgradnju savremenog objekta koji će svojim izgledom, funkcijom, konstrukcijom i stilom odgovarati savremenom trenutku, baš kao što je objekat bio napredan i u vreme izgradnje. Definisana su tri nivoa zaštite koji se odnose na zaštitu pojedinih delova objekta. Prvi i najstroži odnosi se na restauraciju centralnog izvornog dela sa pročeljem i šest stubova, pozorišnim holom, reprezentativnim stepeništem i nekadašnjom balskom dvoranom.

Drugi nivo zaštite odnosi se na bočne delove objekta, koje je moguće srušiti i podići nove u skladu s unutrašnjom organizacijom prostora, uz uslov da se one svojim izgledom i gabaritom uklope sa postojećim pročeljem odnosno da visinski gabarit do polovine dubine trakta mora da se sačuva kako se ne bi narušio klasicistički koncept objekta. Treći nivo zaštite odnosi se na interpolaciju novog dela objekta u središtu pozorišnog bloka koji svojim gabaritima mora da se uklopi sa fasadama prvog i drugog nivoa zaštite i visinskim gabaritima okolnih objekata. Izgled budućeg pozorišta će zavisiti od inventivnosti arhitekte i njegove sposobnosti da u okviru postavljenih uslova otkrije mogućnost za svoje slobodno izražavanje. Konzervatorski uslovi za rekonstrukciju, restauraciju i interpolaciju objekta pozorišta u Subotici trebalo je da ukažu na pravac mogućeg razmišljanja u toku izrade novog pozorišta, a ne da posluže kao ograničavajući faktor. Ostavljena je mogućnost da grad i pozorište definišu šta je to potrebno ovome gradu, da li grad želi da konzervira i našminka pozorište takvo kakvo ima ili želi koncept novog pozorišta po savremenoj tehnologiji. Inicijative kako grada i pozorišta, tako i subotičkih arhitekata bile su usmerene na izgradnju nove sale u postojećim okvirima bloka, uz čuvanje pročelja.

Usledio je jugoslovenski konkurs za idejno rešenje novog pozorišta, koji je raspisala Skupština opštine Subotica u saradnji sa Društvom arhitekata Subotice, u čijem predsedništvu se tada nalazio Žombor Sabo (dugogodišnji predsednik DAS-a). Javnost je bila upoznata s konkursom i konceptom novog pozorišta, a pogotovo arhitekti koji se danas zalažu za restauraciju, a protiv novog.

Zavod za zaštitu spomenika kulture je ponovo 1996. godine za potrebe Skupštine opštine Subotica razmatrao mogućnost restauracije postojeće pozorišne dvorane. U interesu pronalaženja najpovoljnijeg rešenja urađena su idejna rešenja četiri moguće varijante objekta pozorišta.

Prema prvoj varijanti najstariji, a ujedno i izvorni i konstruktivno najstabilniji deo objekta, koji obuhvata pročelje sa stubovima, hol, stepenište i balsku dvoranu restaurira se u izvorni oblik, dok se ostali deo objekta ruši i gradi novi. Nova pozorišna sala predviđena je u centralnom delu pozorišnog bloka, tako da je na taj način zadržan postojeći gabarit objekta prema trgu i korzou.

Druga varijanta se zasnivala na mogućnosti formiranja nove sale u centralnom delu bloka uz zadržavanje pročeonog dela objekta s prethodno navedenim prostorijama, kao i bočnog krila orijentisanog prema korzou.

Treća varijanta ukazala je na jedno moguće rešenje koje je predočeno 1988, autora dipl. inž. Bernda Huckriedea. Prema tom rešenju, zadržano je pročelje, krilo prema korzou i Ulici Ive Vojnovića, dok je u centralnom delu isplanirana nova slobodnostojeća multidisciplinarna sala.

Prema četvrtoj varijanta, postojeći objekat je predviđen za restauraciju, s tim da se neadekvatne, uglavnom dvorišne dogradnje poruše, a umesto njih formira trakt objekta prema Ulici Branislava Nušića. Novom intervencijom bi se zatvorio pozorišni blok, a ujedno bi se formirali prateći sadržaji uz pozorišnu dvoranu.

 

Sve sami promašaji

 

Za sve četiri varijante idejnog rešenja pozorišta urađena je procena predračunskih vrednosti radova. Ishod svih ovih aktivnosti bio je Projektni zadatak kojie je definisao investitor. On je opredelio čitav dalji proces projektovanja i odluka. Krajnja odluka ipak nije bila Zavodska. Iako su angažovani arhitekti s iskustvom na pozorišnim objektima, eminentni stručnjaci istorije arhitekture i urbanizma, kao i oblasti pozorišne tehnologije ipak za sobom nisu imali ama baš nijednu restauraciju istorijskog spomenika a firma - autor idejnog rešenja pozorišta iz 1999. godine: Yustat-PRO iz Beograda uopšte nije imala referencu za obnovu spomenika kulture.

Idejni arhitektonsko-građevinski projekat za adaptaciju, rekonstrukciju i dogradnju zgrade pozorišta iz 2005, delo istih autora, određen projektnim zadatkom, uopšte nije respektovao prethodno zadate zaštitarske uslove. Profesor dr Ranko Radović, dia, Zorica Savičić, dia, Ištvan Hupko, dia, i dr Radivoj Dinulović, dia, samo su neka imena projektantskog tima koji je već iza sebe imao veliki arhitektonski promašaj, "rekonstrukciju" beogradskog Ateljea 212, pri čemu od originalne zgrade, vrednog projekta Bojana Stupice, nije ostala ni prostorna kompozicija, a kamoli revitalizovana fasada.

Objekat definisan projektnim zadatakom nije mogao da se uklopi u postojeće parametre zaštite i definisane visinske gabarite. Kako bi se zaobišao subotički Zavod za zaštitu spomenika, koji je je u okviru Idejnog projekta izradio Idejni projekat restauracije dela objekta koji se čuva, nove uslove kojima je dopušteno rušenje skoro čitavog kompleksa pozorišta izdao je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, u čije ime ih je potpisala izvesna Tanja Damljanović. Umesto da se idejni projekat prilagodi konzervatorskim uslovima, u ovom slučaju uslovi su prilagođeni idejnom projektu i željama subotičke urbanističke mafije.

U međuvremenu, Zavod je imaocu spomenika kulture ukazivao na oštećenja zgrade pozorišta i potrebu da se ona saniraju, ukazivao na potrebu za hitnim intervencijama u cilju očuvanja zdanja od daljeg propadanja, učestvovao u sanaciji krovne konstrukcije i pokrivača iznad centralnog dela i bočnog krila orijentisanog prema korzou.

Glavni arhitektonski projekat adaptacije, rekonstrukcije, restauracije i dogradnje zgrade Narodnog pozorišta rađen je u kontinuitetu i završen tokom 2006. godine. Pokušaji intervencija subotičkog Zavoda okončani su delimičnim uspehom, proširen je deo koji se čuva, delimično i na bočna krila objekta, ali gabariti nisu u dovoljnoj meri korigovani, na šta je i ukazivano prilikom izrade projekta. Isti ovi gabariti i danas izazivaju negodovanje javnosti. Očigledno je: konzervatorskim uslovima veći deo zgrade proglašen bezvrednim i predviđen za rušenje, iako se jedan od osnovnih principa zaštite zasniva na očuvanju svih slojeva na građevini, na čemu se insistira i što je u ovom slučaju bilo veoma značajno, jer je zgrada predstavljala svojevrsnu istorijsku čitanku.

Da je objekat star, poznato je, ali u svakom slučaju nije bio bezvredan, niti sklon rušenju, kao što je nekome veoma odgovaralo da se čuje u javnosti. Istina je da je zgrada decenijski zapuštana, ali je crep na krovu bez ikakve dozvole mogao da se zameni da pozorišno krilo ne kisne. To je bila obaveza vlasnika zgrade, formalno Republike Srbije, posredno Narodnog pozorišta - Nepszinhaza. Očito je nekome išlo u račun da se zgrada sama od sebe uruši.

Ako je već bilo dozvoljeno rušenje dela zgrade, pri radovima je načinjeno više teških promašaja: najveći od svega je da je uklonjen krov sa sačuvanog dela zgrade, čime je ona ostala otvorena za elemente umesto da se privremeno sanira krov i da su započeti restauratorski radovi u enterijeru sačuvanog dela. Rušenje zgrade je obavljeno i započeti su radovi na novim temeljima, protivno zakonu jer projekat novog objekta pozorišta nije do danas završen. U vreme kampanje protiv rušenja zgrade pozorišta intervenisale su i međunarodne nevladine organizacije te je ICOMOS Mađarske uputio pismo gradonačelniku Subotice da se odustane od rušenja pozorišta, a predsednik ICOMOS-a Michael Petzet uputio je pismo Ministru kulture Srbije Vojislavu Brajoviću da se ne dozvoli rušenje pozorišta. Komisiji ICOMOS-a Srbije uopšte nije bilo dozvoljeno da uđe u objekat Pozorišta pa je rušenje započeto u junu 2007. godine.

Iako su građani imali čvrsta uveravanja gradonačelnika Subotice da će najstariji deo objekta biti sačuvan, tokom rušenja objekta greškom je porušen i deo glavnog stepeništa, prednji deo objekta potpuno je oljušten, krov i tavanica su skinuti tako da od zgrade pozorišta nije ostalo više ništa osim nekoliko neuglednih delova spoljašnjih zidova i patrljci oljuštenih stubova. Rušenje je izvedeno diletantski, bagerima i građevinskom kuglom, a ni sam konzervatorski nadzor Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture nije bio mnogo bolji, jer su prve mere zaštite na ostacima zaštićenog dela objekta izvršene tek nakon izveštaja komisije Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture početkom novembra 2007. godine. Tako je zauvek uništen spomenik kulture od velikog značaja u Republici Srbiji i jedan od najznačajnijih simbola građanske Subotice. Istovremeno je u velikoj meri narušeno, takođe, zakonom zaštićeno gradsko jezgro Subotice, kao prostorna kulturno-istorijska celina od velikog značaja. Očigledno je da je rekonstrukcija pozorišta i dalje ostala sporna, jer se ni danas ne zna koje se pozorište rekonstruiše, što je osnovna dilema stručnjaka i građana.

 

Nikad svirali

 

U pitanju je nešto sasvim drugo i nečiji interesi su očito prevladali, jer je pitanje kako je moguće da se na mestu spratne zgrade dozvoli gradnja osmospratnice sa dve etaže lokala u trgovačkom pasažu unutar pozorišta, što automatski uslovljava povećanje ionako neprikladnog gabarita nove zgrade. Kakva je to koncepcija koja umesto faksimilne obnove fasade prikazuje armirano betonski skelet sa staklenikom. Čitav blok pozorišta u visini osmog sprata prekriva se staklenim krovom, potpuno neprimerenim istorijskom jezgru grada, a Subotički zavod je to dozvolio.

Iako postoji mogućnost da se metodom analogije rekonstruiše enterijer Škultetijevog pozorišta, ili bi egzaktnije mogla da bude rekonstruisana kasnija dvorana, zavod dozvoljava da se sve sruši i umesto rekonstrukcije sloja originala - koji je svakako najvredniji u istorijskom kompleksu - dozvoljava se gradnja nakazne zgradurine sa tri sale, koje ukupno imaju manje mesta nego što ih je imala prvobitna. Ukazivanje na predimenzionisanost, preveliki gabarit, i uopšte sve zamerke zbog rušenja spomenika kulture očito nekome smetaju. Kakve reference za rekonstrukciju kulturno-istorijskih spomenika ima firma Yustat, kao i projektant, izvesni Radivoje Dinulović, kada do sada nikada nisu radili rekonstrukcije ovako značajnih objekata? Postavlja se pitanje šta je bilo važnije: rehabilitacija i rekonstrukcija arhitekture J. Škultetija, prvog graditelja pozorišta, ili gradnja arhitekture Radivoja Dinulovića. Koliko je građevina Dinulović restaurirao, revitalizovao ili sanirao? Koliko je napisao istraživačkih radova i studija o valorizaciji graditeljskog nasleđa? Koji su njegovi teoretski radovi iz oblasti zaštite i revitalizacije spomeničkog nasleđa poznati javnosti?

Rušenje Subotičkog pozorišta predstavlja jedinstven slučaj u širem okruženju budući da je reč o tome  da se jedno ovakvo zdanje, staro više od 150 godina gotovo sasvim uništi. Podsećanja radi, kada je izgorelo Splitsko pozorište, deo zgrade je srušen i ponovno sagrađen za samo četiri meseca, pri čemu je  sagrađena replika srušenog dela stare zgrade. Velika dvorana subotičkog pozorišta bila je jedna od retkih dvorana u zemlji sa izuzetno kvalitetnom akustikom, u kojem je čuveni Svjatoslav Rihter šezdesetih godina XX veka održao solistički koncert, kao i brojni filharmonijski orkestri iz zemlje i inostranstva. Vrlo je verovatno da se rušenjem te dvorane i gradnjom nove tri može ponoviti slučaj nove zgrade SNP-a u Novom Sadu, u kojem je velika sala potpuno bez akustike, pa orkestri zvuče kao da ih slušate na telefonskoj slušalici.

Rušenje Subotičkog pozorišta predstavlja rezultat višedecenijske kampanje kojom se po svaku cenu, s jedne strane, forsiralo kontinuirano zanemarivanje vrednog objekta i priprema javnosti na neminovnost ideje da pozorište treba srušiti. Očito je da je nekome to bilo tako važno odnosno daleko važnije je bilo nekome namestiti velike poslove, a samim tim i veliku zaradu, jer nikome nije odgovaralo da se postojeća zgrada sanira i restaurira za daleko manje novca i vremena. Umesto da je sačuvan biser arhitekture 19. veka, usred Subotice stropoštana je armirno-betonska nakaza, a od pozorišta je ostao samo arhitektonski nagoveštaj! Zahvaljujući sistematskom nehatu službe zaštite i lopovluku političara, Subotica je ostala bez spomenika kulture umesto kojeg još uvek ne zna šta dobija, jer niko živi ne zna kako će pozorište, u stvari, izgledati, kao ni to da li će ikada biti gotovo.

 

 

 

 

 

Misterija zvana cigle

 

Najnoviji slučaj u vezi sa rušenjem Subotičkog pozorišta je volšebni nestanak skoro 400.000 starih cigala koje je trebalo uzidati u zaštićeni deo Narodnog pozorišta, a koje su naprasno nestale iz skladišta te je Ljubica Ristovski, direktorka Narodnog pozorišta, predala krivičnu prijavu protiv N. N. lica zbog nestanka cigala, iako je, kako se sada ispostavlja, Ristovska već - godinu i po dana znala da ih nema. Naime, Jožef Kasa, predsednik UO Pozorišta, zatražio je od Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture da se ubrza izrada uslova za sanaciju ostataka starog, zaštićenog dela zgrade, da bi se raspisao tender za izvođača. Kasi je tada saopšteno da u Zavodu ne znaju kako to da reše, jer su nestale cigle koje treba da budu ugrađene na staro mesto. Kasa je odmah zahtevao od direktorke pozorišta da podnese krivičnu prijavu. Ipak, o tome da cigala nema Ristovska je obaveštena još pre godinu dana, ali neverovatno zvuči njena izjava da tada nije reagovala, jer imovina pozorišta nije bila u ingerenciji direktorke pozorišta. U prvoj fazi obnove i izgradnje pozorišta investitor je bilo Ministarstvo kulture, dok je samo pozorište bilo navedeno samo kao krajnji korisnik. Međutim, kada je došlo do promene izvođača radova i početka druge faze, urađena je primopredaja gradilišta, ali, iako je predstavnik Ministarstva kulture trebalo da prisustvuje primopredaji, niko nije došao.

Iako je direktorka Ristovska u Ministarstvo poslala zapisnik sa te primopredaje i skrenula pažnju na činjenicu da kod prethodnog izvođača, firme Panongrad, u magacinima nema starih cigala, niko nije reagovao. Ristovska je ponovo intervenisala u Ministarstvu kada joj je rečeno da je Ministarstvo izmirilo svoje obaveze prema izvođaču radova Panongradu, koji je u međuvremenu otišao u stečaj zbog velikih dugovanja. Javna je tajna da su poverioci i pre proglašenja stečaja iz skladišta Panongrada uzimali robu i mehanizaciju. Tako je sa gradilišta Narodnog pozorišta i firma SMB gradnja demontirala kran na ime dugova. Danica Gvozdenović, zamenik direktora u SMB gradnji, izjavila je da su oni dugovanja Panongrada rešili preuzimanjem nekih kredita i mehanizacije i da nisu nikada čuli da su poverioci plaćani spornim ciglama. Dogovor je bio da se te cigle sklone, očiste i vrate. Cigle koje su izvađene iz zgrade starog Narodnog pozorišta bile su izuzetnog kvaliteta, one su, kao i izgled i funkcija zgrade, neodvojiva vrednost tog dela objekta, i mogu biti zamenjene samo građevinskim materijalom istog kvaliteta, kaže jedan od stručnjaka koji je želeo da ostane anoniman.

 

 

 

 

Šta će i tamo

 

Prema dobro obaveštenim izvorima, dr Tanja Damljanović je kao konzervator površno, nestručno i neprofesionalno obradila predmet rekonstrukcije pozorišta. Ona je svojevremeno bila arhitekta-savetnik u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, a potom digla sidro i otišla u Ameriku da predaje urbanizam. O tome da je kod nje baš sve bilo moguće najbolje svedoči nakazna zgrada banke u Rajićevoj ulici u Beogradu.