Do koske

Svakodnevno preživljavanje u senci lažnog života: blato rijaliti šou programa i evropske integracije

 

Igara, hleba i cigara

 

Najgore antikulturno đubrište evropske civilizacije danas je u Srbiji najkurentnija roba od koje živi mala klika nekoliko produkcijskih kuća i par režimskih marketinških agencija. Mentalni genocid koji emituju najgledanije srpske televizije, nije ništa drugo do zločin protiv čovečnosti koji se emituje uz blagoslov

 

Nikola Vlahović

 

Količina srpskog medijskog prostora zaposednutog estradnim intrigama, rijaliti šou programima, najvulgarnijim sadržajima i odabirom najmorbidnijih zločina, skoro da je potpuno potisnula informacije iz realnog života.

Zašto je to tako, trebalo bi zapitati političke stranke na vlasti (ali i u opoziciji) koje finansiraju najgori brlog sa jasnom idejom da izlude birače, da ih podele na primitivna plemena koja poznaju samo ideologiju "mrtav Indijanac, dobar Indijanac", i da tako njima upravljaju što lakše kako bi što duže potrajali u jaslama takozvane političke klase.

Koliko je ovaj proces odumiranja zdravog razuma odmakao, pokazale su prošlogodišnje scene sa pijace u Barajevu, gde bi se jednom nedeljno pojavili stanari rijaliti šou programa "Farma". Bile su to scene masovne histerije, najružnijih scena, pljuvanja, pokušaja linčovanja i najgadnijih i najpogrdnijih reči što ih ljudski um može zamisliti. Snaga te ispoljene mržnje, snaga gluposti koja je toliki narod tu dovela da satima čeka na svoje "krvne neprijatelje", morala je da zabrine barem dvojicu ljudi: ministra kulture i ministra zdravlja. Prvog, da se javno zapita do kojih zakonskih granica televizije mogu da terorišu građane najnižom mentalnom pornografijom, a drugog, da upozori na posledice ozbiljnih mentalnih poremećaja zbog takvih "programskih sadržaja".

Ali, problem je malo dublji. U Srbiji novog milenijuma, stavljen je znak jednakosti između rijaliti šou programa i svakodnevnih bedastoća i ordinarnih laži i gluposti koje izgovaraju sa vrha državne piramide svi redom.

To, naravno, daje alibi svakoj primitivnoj kurvi sa estrade koja se voljom pokvarenih producenata uselila preko televizije u svačiju kuću, i daje slobodu da takve i slične kreature diktiraju izopačene trendove i etiku lumpenproleterijata, koji sladostrasno ždere svaki minut svoje televizijske slave, ne bi li zaradila dinarčić više.

Surove ulične devedesete, dolaskom takozvane demokratske i reformističke vlasti, zamenjene su novim, virtuelnim gladijatorstvom. Ista je samo surova pohlepa, bitka za zaradu, "oko za oko", mržnja kao način života, teror kao sudbina. Zajaši ili si zajahan!

Scene mržnje sa pijace u Barajevu jednom nedeljno u prošloj godini koje su emitovane u udarnim terminima, ušle su u kuću i u dušu barem nekoliko miliona ljudi. To je onaj isti narod koji je uveden u ratove devedesetih, opljačkan do gole kože, upotrebljen kad god je trebalo u političke svrhe, ucenjen od maćehinske države na svakom koraku i ponižen do današnjeg dana na način na koji nijedan drugi narod u savremenoj Evropi nije.

Pa šta je onda potrebno da se takva masa probudi, da dođe sebi i vidi šta su joj današnje vlasti ponudile umesto hleba? Ili je Srbima više do igara? Nije valjda da je sve što narodu treba, kutija cigara, šolja kafe, pola hleba i Pink televizija? Nije valjda da je "Javni servis evropske Srbije" narodna televizija, koja ne radi za režim na vlasti, nego za one koji "...imaju pravo da sve znaju" ?

Neće biti da su pare onih nepoznatih Grka koji su pokupovali akcije u televiziji B 92 i prekrstili Fox u "Prva" došle u ta dva medija sa ciljem da se bave opismenjavanjem Srba?

Ne, ovde je reč o akciji likvidacije poslednjeg zdravog razuma! Tu su ovi što preživljavaju na pustim ostrvima za nagradu od 50. 000 evra, pa onda parovi koji se bezočne prežderavaju u luksuznoj vili za nagradu od čak 500.000 evra!

Vreme u kojem žive srpski političari skoro da je idealno! Skoro svako od njih je probao pet minuta svoje slave u ovakvim i sličnim cirkusima, samo malo modifikovanim. Oni ne idu na pusta ostrva, i ne muzu krave na farmi (mada je bilo par izuzetaka), ali zato koriste na stotine sati političkog rijeliti šou programa, u kojem svako svakome može da istrese najprljavije delove biografije, uz obilatu pomoć voditeljki što grakću, drže obe ruke u vazduhu, pokazuju prstima na sledećeg govornika, ili vape da se uključe u misao svojih gostiju, poput primitivne i vulgarne kćeri "najvećeg srpskog pesnika", koja se ne libi da pita: "...A šta ti... Ko je taj... Kako se ovaj zove... Ko... Ko... Kome... Šta?", sve kršeći prstiće na rukama.

Srpski političari, svi odreda, bez izuzetka, dolaze kod ovakvih spodoba koje, ako nisu hendikepirane osobe sa posebnim potrebama, onda su alkoholisani ludaci koji razgovor iz kafane prenose u studio, istim žarom, ali uvek na liniji zvanične politike.

Konačno, zašto ne reći: u Srbiji je slika ulice, kafane, ludnice, bolnice, ministarskih kabineta i nameštenih luda, nekako sjedinjena, i taj se ubrzani odliv pameti dešava "u realnom vremenu". I u korak sa vremenom.