Histerija

Ofšor kompanije na meti onih koji ne znaju šta bi sa sobom: Umesto da sredi svoje smetlište, vlast kopa svetske parkove 

 

Nema poreskog raja bez Tadićevog kraja

 

Gotovo celu prethodnu godinu je unezvereni državno-finansijski establišment, ophrvan krizom a pod uticajem razigranog predsednika države, bio u poteri za idejama od koga i kako da namakne (tačnije otme) još, još, još... novca za potrebe interne političko-finansijske mafije u vlasti, njihovih počesto suludih, neinventivnih i promašenih populističkih projekata, najčešće bunara bez zidova i dna, ali i predstojećih predizbornih histerija, čiji smrad se već izvesno vreme oseća u vazduhu. Igračka su ovog puta bile čuvene - ofšor kompanije

 

Ana Borković

 

Lično je predsednik Republike Boris Tadić procenio da je besmisleno novu političko-poresku hajku graditi isključivo na otimanju od velike siromašne većine, koja je to i postala nakon što su joj taj isti predsednik, njegovi saborci, poverenici i drugi koaliciono-harački partneri tokom prethodne demokratske decenije poharali sve ostave, džepove, novčanike i slamarice koje su uspele da prežive i sve one ratove, bombardovanja, sankcije i hiperinflacije - ali ne i postpetooktobarske šerife.

Ideja je bila da se počne sa pljačkom bogatih, ili barem bogatijih od drugih, onih sa kojima su do juče duvali u istu tikvu i delili dobit, kojima su prilagođavali finansijsko zakonodavstvo i radili direktno protiv "radničke klase" i, najprostije rečeno, učinili ih legalnim i legitimnim plivačima u finansijskim vodama zemlje, čak i onda kada, u vezi sa nekima od njih, za to nisu imali nikakve materijalne ili ekonomske alibije. Nikakve osim ličnih, grupaških, političkih i kriminalno-mafijaških. Poseban predsednikov specijalitet u okviru te antibogataške, on sam bi rekao antitajkunske ideje, bio je harač na ofšor kompanije, koje su za predsednika bile više nego očigledno oličenje svega nečasnog i prljavog. (Na početku ekonomske krize i Barak Obama je pozvao američke kompanije, banke, investicione fondove i osiguravajuća društva na patriotizam, da svoje "rezidencije" sa egzotičnih ofšor destinacija vrate u SAD i da tu plaćaju porez, ali ga nije poslušala doslovno - ni jedna jedina. Među njima su Koka-kola, Najk, Pepsi-kola, Kraft, Majkrosoft, Katerpilar, Banka Amerike, veliki penzioni, neki humanitarni fondovi  i stotine drugih "pravnih subjekata", kojima je bilo lako da dokažu da poslovanje u ofšor centrima nije ništa ni ružno ni nelegalno, nego jedan od zvaničnih i prihvatljivih modela "poreske optimizacije".) Ta ideja ubrzo je postala i lajtmotiv i pokretač izmena poreskih zakona, što je na sebe preuzelo Ministarstvo finansija na čelu sa Dianom Dragutinović.

 

Nikad nije kao što izgleda

 

Problem se pojavio već prilikom prvih analiza mogućnosti za orobljavanje ofšor kompanija.  Pokazalo se, naime:

1. Da je veći deo privrede i finansijskog tržišta zemlje direktno u rukama ili indirektno zavisan od ofšor kompanija, i to ne samo onaj "privatni" deo privrede u vlasništvu "tajkuna" nego i onaj koji je još uvek u vlasništvu države, što znači da bi iole ozbiljnija odmazda prema ofšor kompanijama donela državi nepopravljive štete;

2. Da, na primer, čak pet ministara u sadašnjoj Vladi Srbije i preko 150 drugih visokih funkcionera i činovnika iz gornje državne strukture (vlasti) imaju svoje ofšor kompanije (ili ih na ovaj ili onaj način kontrolišu i koriste), koje im služe i za poslovanje sa državnim firmama;

3. Da su ofšor kompanije legalan i legitiman oblik poslovanja u granicama koje nudi srpsko zakonodavstvo. Broj krivičnih dela i zloupotreba finansijskog poslovanja od strane ofšor kompanija u Srbiji nije veći od sličnih zloupotreba i krivičnih dela kompanija koje nisu ofšor. Rupe, nejasnoće i nedorečenosti u finansijskom zakonodavstvu (koje su i razlog postajanja mnogih finansijskih kuća, ali to nije njihov nego problem i krivica države i zakonodavstva), kojih je u srpskom slučaju izuzetno mnogo, ofšor kompanije koriste čak i manje nego one koje to nisu; 

4. Da motiv osnivanja velikog dela ofšor kompanija kojima je osnovna delatnost u Srbiji leži u najčešće ničim opravdanim privilegijama koje tzv. strani investitori imaju prilikom ulaganja u Srbiju. Za razliku od onih domaćih, "strani ulagači" su, na primer, oslobođeni od plaćanja poreza na dobit tokom 10 prvih godina poslovanja, što domaće direktno diskriminiše, pa je to razlog da i sami postani "stranci", makar posredstvom ofšor opcije. Slična stvar je i sa finansiranjem i "podržavanjem" zapošljavanja radne snage u kompanijama u stranom vlasništvu (od 2.000 do 10.000, prosečno oko 5.000 evra po zaposlenom) od strane ovdašnjih specijalizovanih fondova pod kapom Mlađana Dinkića što, s obzirom na efekte i posledice, uglavnom predstavlja bacanje državnog novca ali i novo destimulisanje domaćih investitora i njihovo guranje u "strance", odnosno na ofšor destinacije. Uz sve to, u igri je, kao ravnopravna, više činjenica nego mogućnost da su u bliskoj prošlosti lokalni tajkuni, dok su ultimativno podržavali i finansirali delove vlasti, bili i od države stimulisani da u Srbiji posluju kao ofšor kompanija, dakle kao "strani investitoir", u zamenu za dogovorno finansijsko kompenzovanje takvog zakonski privilegovanog položaja;

5. Da je, ne samo prema domaćem nego i prema svetskom iskustvu, broj ofšor kompanija koje deluju u nekoj zemlji, pored brojnih drugih parametara i okolnosti, direktno zavisan i od stabilnosti i predvidivosti uslova poslovanja. Tamo gde se kompletno zakonodavstvo ili uslovi poslovanja mogu promeniti preko noći, kao što je to slučaj u Srbiji u vezi sa poslovanjem finansijskih i privrednih subjekta, pa i legalnih ofšor kompanija,  gde predsednik države može jednom neartikulisanom izjavom da dovede u pitanje celokupan finansijski sistem ili optuži celu branšu za bezakonje, ofšor kompanije su način da se rizik poslovanja (ili čak rizik koji nastaje "delovanjem" takvih predsednika) svede na najmanju moguću meru;

6. Da je aktuelna državna administracija i sama pod teškom hipotekom zakonitog naslednika "prethodne" države (personifikovane u Slobodanu Miloševiću), koja je ne samo podržavala nego i osnivala ofšor kompanije da bi uopšte funkcionisala. Zabeleženo je, na primer, da je Miloševićeva vlast u jednom trenutku imala osam ofšor kompanija sa "državnim potpisom", uglavnom registrovanih na Kipru, kojima je cilj bio da zaobiđu blokadu zemlje i sankcije, ali koje su poslužile i za odliv ogromne količine sivog novca i priliv još veće količine još sivljeg, i to u tolikoj meri da mu se, u sveopštem pranju i sivilu, konačno izgubio svaki trag. Pomenuta aktuelna administracija, u kojoj je od prvog do poslednjeg dana ključni tragač za takvim novcem jedan jedini čovek, Mlađan Dinkić u raznim svojstvima, nije uspela da nađe, navodno, ni jedan jedini od pominjanih silnih milijardi evra.

(U "ofšor kontekstu" Dinkić se i danas pominje na razne načine. Tako je Okružno tužilaštvo još 2002. zatražilo od UBPOK pokretanje istrage zbog pranja novca preko, tada, nevladine organizacije G17 plus, čiji je izvršni direktor tada bio Bojan Zečević, a predsednik upravnog odbora Mlađan Dinkić. Novac od navodnih donacija G17 plusu (49.996,18 USD, 1.075.874,40 DEM i 7.745,92 EUR) prebacivan je od 2000. do 2002. godine preko ofšor firme Hipo hejvard kompani vlasnika Zorana Mitrovića (danas suvlasnika Victoria grupe), registrovane na Maršalskim ostrvima, odnosno preko firminog računa u HVB banci u Mađarskoj. Godine 2005. je i sada već pokojni lide DHSS Vladan Batić podneo Specijalnom tužilaštvu krivičnu prijavu zbog pranja novca, sa navedenim uplatnicama i izjavama učesnika u pranju, ali do danas - ništa.);

7. Da je, kao što je pod istorijskom, tako aktuelna administracija i pod vlastitom hipotekom, jer brojke pokazuju da je transfer kapitala iz Srbije u ofšor zone, i iz ofšor zona u Srbiju danas intenzivniji nego pre 2000. godine. To se objašnjava tolerisanjem i podržavanje mahinacija u postupcima privatizacije, kada je Dinkićeva država potpuno zatvorila oči pred sumnjama u poreklo kapitala kojim se kupuje veći deo državne imovine i privrede, što je za nužnu posledicu imalo i zatvaranje očiju pred sudbinom tako stečenog kapitala i uništene imovine.

Zbog svog "nerezidencijalnog" karaktera, odnosno "tajnovite" registracije u nekoj drugoj jurisdikciji, ofšor kompanije su nekako i logično pod stalnom sumnjom, paskom i često klasičnim optužbama od strane domicilnih skeptika, ali i onih koji bi da se o takve firme ogrebu a ne znaju kako, izuzev pesnicama i oružjem. U tretmanu ofšor firmi i njihovih misterioznih računa po pravilu figurišu "milijarde odnete iz Srbije na račune na egzotičnim ostrvima" ili "milijarde investirane u Srbiju da bi se ovde oprale"... Ipak, iz nekog razloga, tragači za tim milijardama, poput Dinkića, nikada im, izuzev na jeziku, nisu ušli u trag. Ili jesu, ali... Mnogima zvuči apsolutno neverovatno makar i ideja da se potencijalne mahinacije ofšor kompanija i mahinacije kapitalom koji su se u vezi sa Srbijom stekle nisu mogle sprečiti. Oni objektivniji tvrde da jesu, ali da, zapravo, i nije bilo mahinacija u krivično-pravnom smislu te reči, nego korišćenja regularnih kanala za tokove novca. To uključuje i, za potrebe poslovanja u Srbiji, osnivanje jedne glavne, ofšor inokompanije kojoj bi se odlivao neoporezovani novac, i domaće alibi-kompanije, koja bi plaćala porez na dobit na neku simboličnu oporezivu sumu. Neki analitičari tvrde da, u suštini, motiv za osnivanje ofšor kompanija danas nije izbegavanje plaćanja poreza na dobit (sad plaćaju "samo" PDV i porez na doprinose), nego izbegavanje kontrole plasmana u razne nezakonite transakcije, pre svega u mito i korupciju, u političke stranke, po logici stvari baš one koje su, navodno, najviše protiv ofšor kompanija.

 

Ko stoji iza njih

 

Da stvar nije tako jednostavna kako Boris Tadić zamišlja, govori i činjenica kako taj isti Boris Tadić previđa da je pozitivno srpsko poresko zakonodavstvo i do sada imalo odredbu o poreskoj domicilnosti, prema kojoj preduzetnici plaćaju porez u zemlji u kojoj posluju, a ne u kojoj im je sedište firme, što je i evropski standard (iako ni Evropa ne beži od postojanja ofšor destinacija, mada traži njihovu rigorozniju kontrolu). Jedan od razloga zbog kojih se država nije (ako nije!) i do sada držala zakona koji postoje i koje je sama donela (a protiv kojih čak ni tajkuni koji imaju ofšor kompanije uglavnom nemaju ništa), a pri tom se ustima predsednika blamira kao da se za takve zakone tek treba teškom mukom, predsednikovim junačkim prsima, izboriti - leži i činjenici da vlast ne zna ko iza koje ofšor kompanije stoji, da li možda stoji njen poverenik, član, donator, visoki funkcioner ili, čak, i sam predsednik. Da to ne postoji kao problem, ne bi bilo ništa lakše nego svim ofšor kompanijama odrapiti porez na dobit po istom aršinu. Ali, kako u ovoj zemlji i pod ovom vlašću aršin nikada nije bio isti za sve, tako ni zakon u vezi sa ofšor kompanijama i oporezovanjem njihove dobiti neće otići dalje od karikature. Baš kao što je karikatura samouveravanje da su ofšor destinacije isključivo nepoznata pacifička ostrva, a ne i, recimo, Luksemburg, Švajcarska, Velika Britanija ili SAD, što se uglavnom previđa. Uz to, za primer, ni kao "poreski raj" tradicionalno korišćeni Kipar to odavno nije, jer, a i predsednik bi to morao da zna, nema velike razlike u poreskim stopama između Srbije i Kipra, ali su na Kipru neuporedivo povoljniji uslovi poslovanja (između ostalog i zahvaljujući odsustvu predsednika Tadića ili ministra Dinkića). Osim toga, Kipar i Srbija (kao i Srbija sa još nekim "poreskim rajevima") imaju ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, tako da je vlasniku firme svejedno gde će da plati porez, pri čemu kiparske banke daju mnogo povoljnije kredite nego srpske (u Srbiji kamatne stope 8-12 odsto, na Kipru 5-7 odsto).

Taj isti naš predsednik, dok sedi u loži i gleda Novaka Đokovića kako nabija cenu i njemu i njegovoj vlasti, previđa da je čak i Novak "ofšor varijanta", jer je, da bi izbegao upravo predsednikovu poresku logiku, svoju "poresku rezidenciju" preselio u Monako, gde plaća znatno manji porez na sve što (mnogo) zaradi, ali tamo i tačno zna koliko, kada, zašto i kome. Patriotizam je za jednu, a novac za sasvim drugu potrebu.

Da nešto nije u redu sa predsednikovom motivacijom (što je bitno jer je predsednik države a ne klošar na železničkoj stanici) i poznavanjem stvari, govori i stručna pretpostavka da se Tadić u sve, ni od koga p(r)ozvan, upleo nakon što je pretpostavio da bi najavljena prodaja 50 posto Maxija mogla da sticajem okolnosti koje nudi zakonska regulativa prođe neoporezovano, odnosno tako da on i njegovi ne zagrabe deo kolača koji nisu ni mutili ni mesili, izuzev što su krali brašno i jaja još u toku pripreme. Poznato je, naime, da je jedini nominalni vlasnik Delta Maxija ofšor kompanija Hemslade trading limited, registrovana na Kipru i kao takva notirana i u Agenciji za privredne registre. Prema važećim zakonskim propisima porez od prodaje Maxija (manji ili veći, svejedno) trebalo bi da bude plaćen na Kipru. Sviđalo se to Tadićevoj kliki ili ne (pošto s dobrobiti naroda ima veoma malo veze), on je eventualno, uz obavezan uvid i u kiparsku legislativu i u sadržaj srpsko-kiparskog ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, mogao da apeluje na moralni kontekst buduće finansijske transakcije (Tadić, njegovi i moral!) i političku potrebu vladajuće klike (moramo da preživimo!) pa da poznatog vlasnika Maxija Miroslava Miškovića zamoli za uviđavnost i razumevanje potreba trenutka. Bahati predsednik se, međutim, preteći odmazdom ukoliko se ne poslušaju njegove sasvim privatne naredbe, opredelio za pritisak izvan "institucija sistema", za kojima toliko čezne, i protivno mnogim evropskim regulama obavestio Miškovića da su se "dogovorili" da pretpostavljeni porez od oko 120 miliona evra ostavi njima (Tadiću, Dinkiću, Šutanovcu) a ne Kipranima. Iz Delte su odgovorili da je to u redu i u skladu sa njihovim odnosom prema sredini u kojoj žive i rade, međutim svaki međunarodni ombudsman bi zbog toga predsednika Republike ili druge nadležne stavio na optuženičku klupu. Nije isključeno da se, kad dođe do realizacije posla, takvo nešto zaista i dogodi, bilo u aranžmanu EU (koja je i za ozbiljnu kontrolu, ali i za svojevrsno konkurentsko stimulisanje ofšor destinacija), bilo samo Kipra. Treba ponoviti da u svemu tome, ako ne plati porez Tadiću, Delta ne bi prekršila nijedan zakon.

 

Diskriminacija

 

U vezi sa svim tim, neki biznismeni (a nekako se podrazumeva da gotovo svi u celini ili delimično posluju pod kapom svojih ofšor centrala, najčešće sa Kipra), sumnjaju u dobre namere ove vlasti uopšte, jer, ako se podrazumeva da srpski državljanin, koji ima prebivalište u Srbiji i koji ostvaruje prihod u Srbiji posredstvom ofšor firme, dakle registrovane u inostranstvu, plaća porez u Srbiji, zašto se to ne bi podrazumevalo i za stranog državljanina koji posluje pod istim uslovima. Ispada da je prema parametrima ovdašnjih poreskih reformatora, najveći hendikep u poslovanju u Srbiji i sa Srbijom biti - Srbin. I da taj hendikep treba dobro platiti. A ako su već kamen spoticanja omražene ofšor kompanije, zašto niko iz vlasti ne proveri kod Fijata ili Filipa Morisa preko kojih firmi posluju u Srbiji! U svemu tome postoji i sasvim diskretan razlog zbog kojeg ne samo lokalni nego i svetski finansijski poredak uopšte toleriše ofšor kompanije, iako ih malo-malo pa kritikuje i pri tome se podrazumeva da može da ih zabrani ili ukine kad god to poželi. Analitičari, naime, smatraju da su ofšor kompanije dušu dale da ozbiljne države i ekonomije posredstvom njih realizuju jedan važan državni interes, koji našima, kao ni drugi državni interesi - ne pada na pamet. Radi se o svojevrsnom relaksiranju velikih poreskih obveznika, velikih kompanija sa velikim prometom, čiji biznis utiče i na formiranje i održanje političke elite, poput one Tadićeve. Tako se elita odužuje biznismenima i na elegantan a legalan način im smanjuje poreska opterećenja. U tom svetlu ima smisla i sagledavati onu činjenicu u vezi sa američkim globalnim gigantima, koji se registruju na nekim atolima.

U Evropi se ofšor kompanije nigde ne oporezuju, ali je njihovo funkcionisanje omeđeno preciznim zakonskim okvirima i ne zavisi od raspoloženja i zdravstvenog stanja lokalnih Tadića. To "uređivanje" funkcionisanja isključuje svaki oblik dodatnog oporezivanja, ali uključuje stimulisanje i određeni stepen obaveznog reinvestiranja. U protivnom se, a to se upravo u Srbiji radi, sistematski odbijaju potencijalni strani investitori od kojih, praksa je pokazala, većina posluje baš preko ofšor kompanija. Činjenice iz sfere kriminalnog ponašanja ovakvih (ali i bilo kojih drugih) kompanija, ne smeju da umanje vrednost opšteg principa. Tako, na primer, iako je Srbija poprilična žrtva "balkanskog sindroma", kojega uglavnom više nema u EU - da kada ćerke-firme ofšor kompanija u drugim državama bankrotiraju, dugove ćerke nema ko da izmiri, jer su prijavile minimalan kapital, a kupile mnogo veće kompanije - to ne treba da bude problem koncepta ofšor kompanija, nego defektne legislative i nadležnih organa te države, na primer Srbije. Zato su "poreski rajevi" rajevi za one koji, radi "optimizacije poreskih obaveza", ne žele da plate porez na dobit, ali je Srbija raj za njihovo poslovanje, jer nije regulisala način funkcionisanja ofšor kompanija.

 

Sve se zna

 

Ofšor kompanije su, ukratko rečeno, kompanije registrovane izvan jurisdikcije (pravnog sistema zemlje) u kojoj obavljaju svoju primarnu delatnost. Za sve njih specifično je da moraju da budu inkorporirane i u pravni sistem (jurisdikciju) ofšor destinacije i u pravni sistem države u kojoj posluju, ne smeju da trguju unutar ofšor jurisdikcija i/ili moraju da izvrše nominalne poreske obaveze koje je nametnula ofšor jurisdikcija. U većini ofšor destinacija ne traži se od takvih nerezidentnih kompanija da plaćaju porez, izuzev najčešće simbolične nominalne naknade u vidu takse (po pravilu se radi o naknadama unutar 500-5.000 dolara godišnje). Uglavnom se ne traže (ili se traže izuzetno redukovani) godišnji izveštaji o poslovanju, zagarantovani su razni oblici zaštite anonimnosti vlasnika i deoničara (od apsolutne i bezuslovne do ograničene). Postoje u ofšor jurisdikcijama i različita i brojna ograničenja, ali se uglavnom odnose na status unutar te jurisdikcije. Zabluda je da uz ofšor kompaniju "ide" i falš, lažni bankovni račun za potrebe mahinacija, jer u većini ofšor centara banke od klijenata traže ozbiljniju dokumentaciju nego one u zemljama u kojima ovi posluju, a upravo zbog sprečavanja pranja novca.  

Kao što postoje brojni razlozi zbog kojih su ofšor firme zahvalne za osnivanje (međunarodna trgovina tamo gde vlasnik nema stalno prebivalište, zaštita imovine, osiguranje, registrovanje jahti, brodova ili aviona, izbegavanje plaćanja poreza, zaštita intelektualnog vlasništva, upravljanje rizikom, tajnost podataka), tako su objektivno zahvalne i za nelegalne radnje (finansiranje terorizma, pranje novca, poreska utaja, prevare u oblasti investicija, zaštita od sadašnjeg ili budućeg poverioca, nepravilno i nezakonito trgovinsko poslovanje).

Fama u vezi sa ofšor kompanijama, veća od svih, odnosi se na anonimnost vlasnika i deoničara, ako ih ima. U vezi s tim u igri je svega nekoliko osnovnih pojmova:

1. Nominovani direktor i nominovani potpisnik. Funkcija nominovanog direktora po prirodi je pasivna. Svako pravno lice mora da ima jednog ili unapred određen, minimalan broj direktora. Direktor može da bude pravno i/ili fizičko lice. Imena direktora i njihovi lični podaci su informacije koje u određenim, propisanim  okolostima mogu da budu dostupne javnosti. U mnogim slučajevima vlasnici ofšor kompanija ne žele da budu označeni kao direktori ofšor kompanija i zbog toga se odlučuju za ovu opciju. Nominovani direktori nemaju nikakva prava nad pravnim licem (unapred se, određenim dokumentom, odriču tih prava). Stvarni vlasnik biznisa kompanijom upravlja pomoću punomoćja (ovu punomoć, između ostalih, potpisuje nominovani direktor). Ostavka nominovanog direktora može da se izvrši bilo kada ukoliko vlasnik biznisa odluči da postavi sebe ili nekog drugog za direktora kompanije. Nominovani potpisnici - u mnogim slučajevima vlasnici ofšor biznisa - ne žele da budu označeni kao potpisnici bankovnih računa ofšor kompanije i zbog toga se odlučuju za ovaj nivo anonimnosti.

2. Nominovani vlasnik deonica je pojam koji se koristi za očuvanje tajnosti podataka o vlasniku kompanije. Nominovani vlasnici nemaju nikakva prava nad pravnim licem (unapred se određenim dokumentom odriču tih prava). U svakom trenutku vlasnik biznisa može da imenuje drugo lice za nominovanog akcionara koji će delovati po instrukcijama vlasnika biznisa.

3. Registrovani vlasnik deonica - šerholder (shareholder) - u stvari stvarni vlasnik biznisa i njegovo ime se nalazi na sertifikatu o akcijama kompanije koji se podnosi u Registar.

4. Bearer Shares Certificates je izuzetno moćna i "opasna" opcija koja služi za očuvanje anonimnosti. Podaci o vlasniku deonica se ne nalaze ni na jednom dokumentu niti su podneti u Registar. Posedovanje sertifikata znači i vlasništvo nad imovinom. Ipak veliki problem može da nastane ukoliko sertifikat dopadne u pogrešne ruke ili se izgubi.

Inače, svetska finansijska praksa se baš povodom bujanja ofšor kompanija, banaka, osiguranja i drugih oblika poslovanja, poslednjih decenija potrudila da razluči kriminal od nelojalnog ponašanja, zakonito od nezakonitog, što u Srbiji i kod predsednika Tadića tek sad, nakon dvadesetogodišnjeg iskustva sa ovom tehnologijom biznisa, dolazi na red.   

Tako su oni koji znaju šta je novac i kako se njime barata i sami ustanovili i čak to preneli u regule, da izbegavanje plaćanja poreza nije isto što i utaja poreza. Ovo prvo je regularno, dozvoljivo pravno korišćenje poreskog režima u vlastiti korist, da se smanji iznos poreza koji se plaća ali u okviru zakonskih odredbi (Vrhovni sud SAD je u vezi s tim svojevremeno presudio da je "zakonsko pravo pojedinca je da se bori za smanjenje ili potpuno izbegavanje svojih poreskih obaveza, sredstvima koja zakon dopušta i u koja se ne može posumnjati). Utaja poreza je opšti pojam za napore da se ne plati porez ili ilegalnim sredstvima ili na ilegalna sredstva. To se radi prikazivanjem pogrešnog ili prikrivanje pravog stanja poslova s namerom da se smanje poreske obaveze. Utaja poreza je kriminal u gotovo svim razvijenim zemljama. U Kini su za ta dela predviđene teške kazne, sve do smrtne, dok su u nekim zemljama takva dela samo prekršaji a ne krivična dela.

Poseban slučaj u takvim analizama su definicije, pravne odredbe i nedorečenosti u pravnim normama. Svetski je, a ne samo srpski, problem, na primer, razlika između "troškova poslovanja" i "ličnih troškova", kojemu ni najveće poreske glave ne mogu da stanu na kraj. A sve su to razlozi za izbegavanje poreza, i to zakonito.

Konačno, smatrati ofšor kompanije dežurnim krivcem za sve što vlast nije uradila a morala je, ili jeste a nije smela, anahronizam je svetskog nivoa i šteta u vlastitoj kući. A dovoljno je pogledati u tuđe dvorište, a ne samo rovariti po tuđim, već ispražnjenim, džepovima.

 

 

 

 

 

 

 

Bujna ofšor vegetacija

 

Evropa je ogrezla u ofšor kompanijama. Vidi se to iz činjenice da se neverovatnih 46 odsto evropske trgovine obavlja upravo preko ovakvih kompanija.

Procene su da je to u novcu tokom 2009. godine iznosilo 7.400 milijardi dolara.

Smatra se da je u poreski privilegovane zone sklonjeno 15.000 milijardi dolara, što čini četvrtinu svetskog kapitala.

Samo na Kajmanskim ostrvima je trenutno registrovano oko 16.000 preduzeća, od čega 12.000 pripada biznismenima iz Amerike.

Na Kipru je neposredno pre ulaska te zemlje u EU 2004. godine bilo više od 61.000 ofšor preduzeća, ali je potom njihov broj smanjen jer su mnoge ranije olakšice za vlasnike takvih kompanija ukinute zbog harmonizacije sa propisima EU.

 

 

 

 

Nisu u igri samo ostrva

 

Domaće kompanije, ogranci stranih firmi u Srbiji i njihova predstavništva su od januara do kraja septembra 2010. transferisali u ofšor zone 226,6 miliona evra, a u protekle tri godine ukupno oko 1,1 milijarde evra.

Najveći deo transfera obavljenih za devet meseci 2010. godine bio je usmeren ka ofšor zonama u Švajcarskoj - 134,9 miliona evra, Kipru - oko 30, Belgiji - 15, i Holandiji - oko 20,8. U Panamu je transferisano 5,7 miliona evra, a na Devičanska britanska ostrva - 5,6. U Lihtenštajn je otišlo oko 2,1 milion evra, a 2,5 miliona evra u Luksemburg.

Na spisku zemalja u koje je transferisan novac iz Srbije su Belgija, Bermuda, Bahami, Belize, Švajcarska, Kipar, Gibraltar, Kajmanska ostrva, Lihtenštajn, Luksemburg, Monako, Maršalska ostrva, Malta, Holandija, Panama, Singapur, San Marino i Devičanska ostrva.

Polovinom 2010. u Srbiji je poslovalo malo preko 11.000 preduzeća čiji je vlasnik jedno strano fizičko ili pravno lice. Najviše ih je bilo sa Kipra - ukupno 682. Među njima, u 58 preduzeća je jedan od osnivača fizičko lice sa Kipra i 624 preduzeća u kojima je jedan od osnivača firma registrovana na Kipru. Ima firmi i iz drugih "poreskih rajeva": sa Britanskih devičanskih ostrva bilo ih je 163, iz Luksemburga - 84, Lihtenštajna - 61, Maršalskih ostrva - 12, Monaka - četiri, San Marina - četiri, Kajmanskih ostrva - tri...

 

 

 

 

Mnogi su ofšor roba

 

Mnogo je firmi koje su privatizovala i kupila preduzeća i investicioni fondovi registrovani u ofšor zonama. Tako je, na primer, kompaniju Knjaz Miloš kupio investicioni fond FPP Balkan Limitid iz Lihtenštajna, Luku Beograd je kupio investicioni fond Vordfin, registrovan u Luksemburgu, Mesnu industriju Karneks iz Vrbasa kupio je investicioni fond Midland sa Britanskih kanarskih ostrva...

 

 

 

 

 

 

Karakteristične prednosti i uslovi za osnivanje ofšor kompanija u nekim ofšor centrima

 

DELAVER, SAD:

- Ne postoje nikakva ograničenja u pogledu vlasničke strukture DOO (fizičko ili pravno lice, nacionalna pripadnost)

- Jedna osoba može biti na svim pozicijama u DOO

- DOO kompanija može imati više osnivača

- Podaci o vlasnicima DOO ne moraju biti dostupni javnosti

- DOO kompanijom vlasnik može upravljati iz bilo kog dela sveta

- Knjigovodstvo nije obavezno

- DOO čije je sedište i čije se poslovne aktivnosti odvijaju van SAD nije poreski obveznik

- Nije potrebno posedovati adresu u SAD da bi se DOO kompanija osnovala

- DOO ne može da se bavi bankarskim aktivnostima, univerzitetskim  aktivnostima, igrama na sreću i osiguranjem

- Dostupnost shelf kompanija (gotove, već formirane kompanije, koje su istog trenutke kada se ukaže potreba dostupne klijentima)

***

 

KIPAR:

- Tip kompanija - DOO (Ltd)

- Najblaži poreski režim u Evropi (član EU)

- Ima ugovor o dvostrukom neoporezivanju sa 40 zemalja

- Britanski zakonodavni sistem kao pozadina

- Stabilna ekonomija

- Odličan bankarski sistem

- Dozvoljena je vlasnička struktura sa nominovanim direktorom i shareholderom

- Identitet vlasnika kompanije može ostati sakriven ukoliko se klijent odluči za uslugu nominovani vlasnik/shareholder. Poverljivost informacija o vlasniku kompanije prestaje da važi jedino u slučaju da vlasnici kompanije počnu da se bave kriminalnim radnjama.

-  Bankovni podaci nedostupni javnosti

- Kompanija se, bez dozvole, ne sme baviti bankovnim aktivnostima, osiguranjem ili finansijskim servisima, niti sme da prodaje svoju robu i usluge rezidentima Kipra (fizičkim licima ili kompanijama).

***

 

MARŠALSKA OSTRVA:

 

- Korporacije čiji su vlasnici nerezidenti izuzeti od oporezivanja

- Ne postoji obaveza dostavljanja godišnjih izveštaja

- Omogućeno je bavljenje širokim krugom poslovnih aktivnosti

- Ne postoje troškovi prema kompanijama koje svoje sedište prenose na Maršalska ostrva

- Niski troškovi

- Ne postoji razmena podataka sa OECD

- Identitet direktora i vlasnika kompanije je poverljiva informacija i samim tim ne postoji obaveza da taj podatak bude dostupan državnim organima niti javnosti

***

 

NEVIS:

- Tip kompanije DOO (LLC)

- Kompanija je potpuno izuzeta od svake poreske obaveze

- Nevis dozvoljava da jedna osoba bude osnivač DOO kompanije.

- DOO kompanije osnovane na drugim jurisdikcijama mogu prebaciti sedište na Nevis

- Nisu potrebni deoničari

- DOO kompanija može imati ograničen vek trajanja

- Podaci mogu biti čuvani bilo gde

- Ne zahteva se imenovanje direktora niti službenika

- Menadžment kompanije mogu činiti bilo vlasnici kompanije, bilo osobe imenovane od strane vlasnika

- Osnivači, menadžeri, službenici kompanije ne moraju biti rezidenti Nevisa

- Nema obaveze podnošenja finansijskih niti godišnjih izveštaja

- Stabilna jurisdikcija - legalnost jurisdikcije potvrđena je od strane OECD i Nevis nije na FATF crnoj listi

- Ne postoji zahtev da informacije o vlasnicima kompanije budu dostupne javnosti

***

 

SEJŠELI:

- Potreban je samo jedan direktor i jedan deoničar

- Deoničari i direktori ne moraju biti stanovnici Sejšela, niti je njihova nacionalnost zakonski određena. Vlasnik i direktor kompanije mogu biti fizičko i/ili pravno lice

- Knjige ne moraju biti vođene. Ukoliko se klijent odluči da vodi knjigovodstvo, ne postoji zahtev za reviziju

- Minimalni iznos osnivačkog kapitala nije određen. Akcije mogu biti registrovane na nosioca i mogu biti izdate u bilo kojoj valuti

- Sastanci deoničara i direktora ne moraju biti održani na Sejšelima (mogu biti održani preko telefona)

- "Memorandum" i "Odredbe o Društvu" su jedina dokumenta dostupna javnosti

- Nije dozvoljeno posedovanje nekretnina na Sejšelima, imovina može biti izdata samo za kancelarijsku upotrebu

***

 

OSTRVA SVETI VINSENT I GRENADINI:

- Direktor kompanije može biti pravno i fizičko lice (minimalno jedan)

- Sekretarica kompanije nije obavezna

- Nerezidenti imaju pravo da poseduju zemlju na Svetom Vinsentu i Grenadini ostrvima ukoliko prethodno obezbede licencu za to

- Potpuno izuzeće od poreza

- Bez obaveze podnošenja godišnjih izveštaja

- Vlasnički kapital može biti uplaćen u bilo kojoj valuti, nije određen minimalni iznos vlasničkog kapitala

- Identitet vlasnika i direktora kompanije ne mora biti podatak dostupan javnosti

- Dostupne su shelf kompanije

 

 

 

 

Ima ih još i svi imaju posla

 

Prema procenama Foruma za finansijsku bezbednost, ofšor finansijskih centara ima 42, prema MMF - 46, prema OECD - 47, a neki tvrde da ih ima oko 70. To su: Andora, Angila, Abtiga i Barbuda, Aruba, Bahami, Bahrein, Barbados, Belize, Bermuda, Britanska devičanska ostrva, Brunei, Delaver, Dubai, Jordan, Kajmanska ostrva, Kukova ostrva, Kostarika, Kipar, Gibraltar, Džernsi, Hong Kong, Irska, ostrvo Man, ostrva Turks i Kaikos, Džersi, Labuan, Liban, Liberija, Lihtenštajn, Luksemburg, Makao, Malezija, Malta, Maršalska ostrva, Mauricijus, Monako, Nauru, Nevada, Novi Zeland, Holandski Antili, Niue, Panama, Ras al-Kajmah, Samoa, Sejšeli, Singapur, Sveti Vinsent i Grenadin, Švajcarska, Trinidad i Tobago, Vanuatu, Dominikana, Grenada, Monserat, Palau, Velika Britanija i dr.

 

 

 

 

Malo-pomalo, nakupi se

 

Često je pitanje koji je interes ofšor destinacija i centara da imaju toliko nerezidentnih firmi koje ne plaćaju porez. Jedan od razloga je naplata usluga u vezi sa njihovim poslovanjem i posredno učešće u finansijskim transakcijama koje te firme imaju. Evo "izvoda iz cenovnika" nekih od ofšor centara.

 

SEJŠELI:

- Sve neophodno u vezi sa osnivanjem firme - 800 EUR

- Kurirska služba - 100 EUR

- Godišnja taksa (registracija adrese, agenta i državna taksa) - 380 EUR

- Opciono (nominovani korporativni vlasnik deonica - 120, nominovani vlasnik deonica - privatno lice - 150, nominovani direktor - uprava od strane pravnog lica - 175, nominovani direktor - uprava od strane privatnog lica - 300, usluga potpisivanja računa od strane nominovane osobe - 350, pribavljanje izvoda iz dokumentacije - 75, pribavljanje "sertifikata o dobrom stajanju" - 120, premeštanje glavnog sedišta strane kompanije na Sejšele - 400, upoznavanje sa bankom - 400, bankovni račun - 300, promena agenta - 350, promena naziva - 250, razni nestandardni poslovi u vezi sa menadžmentom kompanije, koje sprovodi kvalifikovan službenik, ako i kad to posebno zatraži klijent - 90/h, likvidacija kompanije - 1200, obnova kompanije koja je u kašnjenju sa plaćanjem troškova (do 3 meseca) - 400, obnova kompanije koja je u kašnjenju sa plaćanjem troškova (više od 3 meseca) - 550, prosleđivanje pošte - 500, telefonski servis - 735, itd...

 

KIPAR:

- Osnivanje firme - 1.250 EUR

- Apostil overa svih dokumenata - 150 EUR

- Otvaranje računa u kiparskoj banci - 200 EUR

- Kurirska pošta - 50 EUR, 

- Godišnji troškovi održavanja ofšor kompanije na Kipru (registrovana kancelarija - 250, sekretarica firme - 250)

- Opciono (nominovani direktor pravno lice /nije obavezno, služi za skrivanje identiteta/ - 300, nominovani direktor privatno lice /nije obavezno, služi za skrivanje identiteta/ - 600, nominovani šerholder pravno lice /nije obavezno, a služi za skrivanje identiteta/ - 200, nominovani šerholder /privatno lice/ - 600, shelf kompanija - 500, prosleđivanje pošte - 250, telefonska/telefax linija - 500

- Godišnji trošak računovodstva i revizije (za manje firme, do 50 transakcija godišnje, računovodstvo 600 EUR + PDV, za reviziju 600 EUR + PDV)

MARŠALSKA OSTRVA:

- Osnivanje kompanije - 1.500 USD

- Godišnji troškovi (adresa i registrovani agent) - 750 USD

- Opciono (nominovani direktor - jedna godina - 500, nominovani vlasnik - deoničar - jedna godina - 300, sertifikat o ovlašćenjima - 350, sertifikat o dobrom stanju - 300, sertifikat o direktorima - 400, sertifikat o službenicima - 400, overena kopija zavedenih dokumenata - 400, sertifikat o inkorporaciji - 300, uverenje o amandmanima - 500, izmenjeno uverenje o inkorporaciji - 500, uverenje o smeštanju kompanije - 650, uverenje o udruženju - 500, sertifikat o razgovoru - 700, zavedene beleške o sastanku ili uredbe - 300, uverenje o likvidaciji kompanije - 400, poništenje dobrovoljne likvidacije kompanije - 1.000