Uvodnik

Prosudite sami

 

Rođen sam bušan

 

Milovan Brkić

 

Dok ispisujem ove redove napolju padasneg, minus četiri ispod nule. U

prostoriji u kojoj sedim još je hladnije. Iz hodnika smo doveli struju. Četiri kompjutera su uključena. Moj pomoćnik Nikola Vlahović, prelamač Jovana i ja smo u nemogućoj misiji. Povremeno se u sebi pomolim bogu.

Jedan bolesnik isključio nam je struju. Lažni borac, lažni poslanik, ali pun opljačkanih para. Lako bismo mi s tim ološem izašli na kraj. Nije problem s njim, nego vreme u kom živimo, u državi u kojoj nijedna institucija ne funkcioniše. Sve je u potunom rasulu. Tekst o našem slučaju objavljujemo na šestoj strani.

Dok sedimo u hladnoj sobi roje mi se misli. Zamišljam Ljiljanu Smajlović i kliku iz Udruženja novinara Srbije, koji se šepure, ugovaraju poslove, idu na ručkove, šparatju Srbijom, ulizuju se stranim diplomatama. Pokušao sam da se čujem s izvršnim sekretarom UNS-a, izvesnim Petrom Jeremićem, mislim da mu nisam pogrešio ime, ali je bio zauzet! Ej, zauzet!

Pitam se da li novinarsko udruženje služi majmunima sa Sumatre, ili svojim članovima. Kraj je feburara i uprava Udruženja je već donela odluke ko će od njih dobiti nagrade, a ima ih raznih.

U Srbiji u kojoj vlada medijski mrak i samocenzura dodeli se više nagrada nego u Nemačkoj! Nagrade za ćutanje, za poslušnost!

Moje urednike i novinare ne pozivaju na proslave, na konferencije za štampu. Oni su uspravni ljudi, njima su vrata otvorena zbog svojih zasluga, poštenja.

Dok sedim u hladnoj sobi razmišljam kako da zagorčam život Stevanu Bjeliću, načelniku beogradske policije. Od tih sumornih razmišljanja odvlači me poziv iz Elektrodistribucije Beograd. U prošlom broju objavili smo pismo kojim se kritikuje rad generalnog direktora Stevana Milićevića. Dobro, kažem, javi se, nemoj da se predaš.  

Mada mi je i nelagodno, jer moj prijatelj koji radi u toj firmi navodi razloge zbog kojih to pismo nije trebalo da objavim. Ja mu se pravdam hladnoćom, malom mračnom sobom u kojoj radimo bez struje. Neki urednici su na svojim zadacima i misijama.

Iz kabineta generalnog direktora poručuju da će stići struja, da su izvršili kontrolu, utvrdili da je neki ludak neovlašćeno skinuo plombe i preusmerio žice.

Nisam očekivao da će čovek koji je prozvan u mojim novinama pošteno odraditi svoj posao. Da će njegovi monteri rizikovati da budu napadnuti od čoveka koji se štiti dijagnozom šizofrenika, na osnovu koje je i penzionisan. Želeo sam, s jedne strane, da se izvinim gospodinu Milićeviću, i njegovom kumu Živojinu Nikoliću, ali sam, s druge, čuo čoveka koji je iznad toga.

Došli smo do prava na lični stav, i gospodinu Milićeviću za to bljutavo pismo nisu potrebna moja izvinjenja. On zna da iza njega stoji njegov rad, i samo ga taj ugled može spasti od javnih optužbi nezadovoljnih. A svi smo svime nezadovoljni u ovoj nesrećnoj zemlji.

Vreme je da priznam. Ovo je težak dan u mom životu, i posle nekoliko hiljada ispisanih tekstova, osećam prazninu u duši koja me guši. Zvoni telefon, javljaju se sudije, tužioci, advokati. Tu su, kažu, da pomognu. Da izdržimo.

Možda sam ja rođen bušan, ali, uveren sam, Srbija je u gorem stanju.