Zadnja strana

 

Milojica pali topa

 

Piše: Miloje Miletić, načelnik Generalštaba

 

Jao meni do boga miloga, dragi čitaoci, pa kako ja da se ispovedam u novinama, nije to za mene, nije mi u opisu posla, ne smem ja bez dogovora s ministrom odbrane, i tako to.

Mislim, pokušajte da me razumete, ja sam samo jedan artiljerac, došao sam iz one topličke zabiti, iz Blaca (da ne kažem direktno iz blata!). Terali su me u tri bivše države da budem što južnije. More, napatio se Miloje kao niko! Gazio sam ja od Aleksinca preko Vranja pa sve do Bitolja! E, sada, kada sam se Beograda dočepao, neće vala niko mene da smenjuje ni da tera južnije od Konjarnika! Dosta mi je juga! Promenio je Miloje pravac. Sada ćemo malo na topla mora da idemo, i to u goste.

Evo, bio sam na Zapadu, i to sam dočekao, poveo me NATO na nosač aviona Enterprajz. Duvao je vetar, suze su mi tekle, ali ne od vetra nego od radosti što i ja videh malo sveta posle onog blata i rovova, posle naših grdnih tenkova i topova. E, neka ih je Boris Tadić uništio, i neka ih je u staro gvožnje bacio! More, život mi je uzela ta gvođurija, to je samo škripalo i stenjalo. Na vežbama sam toliko puta komandovao: pali da su mi već pevali pesmu Milojica pali topa.

 Dragi građani, dragi čitaoci, dragi poreski obveznici i birači, nisam ja na ovo pristao laka srca bez obzira na moju mučnu i blatnjavu oficirsku prošlost. Terao sam ja moje vojnike da ginu protiv NATO pakta, ali, budimo ljudi, urazumimo se jednom, niko nije neprijatelj zauvek. Evo, pre neki dan, stigla mi je jedna poruka, rukom nevešto napisana, ali izgleda iskrena. Kaže taj građanin: "Miloje, sram te bilo, ližeš se tamo s našim dušmanima, da su ti naredili da im oribaš palubu na Enterprajzu, i to bi uradio!".

Evo, ovim putem želim da odgovorim na insinuacije ovog građanina i svih drugih koji misle da je Miloje Miletić jedan običan izdajnik i beskarakterna figura u senci onog bilmeza iz Šapca, što se predstavlja kao ministar odbrane.

Dakle, ja sam tamo, kod tih NATO oficira prihvaćen kao partner. Lepo su mi rekli: "Mister Miloje, OK, svaka vama čast, poštujemo mi vaše činove i vašu vojničku prošlost, ali znate kako je, mi smo velika sila koja boga ne moli, a vi ste jedan mali general male, ali hrabre Srbije, i baš ćete nam dobro doći u našim prljavim ratovima i misijama širom sveta, i to kao partner!"

Ja sam sve ovo preneo nekim našim oficirima, i mnogo su me vređali zbog toga. Govore mi i ovakve stvari: "Boga ti, Miloje, šta znači ta reč partner? Da li ti to tamo neke bračne dužnosti obavljaš, da nisi ti njima, crni sine, neka konkubina, neka gejša ili nešto slično, kuku nama!"

Da odmah raščistimo s tim" Ja sam, dragi građani, čitaoci i birači, kao što znate, ozbiljan čovek i ne šalim se s ulogom koja mi je dodeljena. Ako neko misli da sam ja u tom "braku" ženska strana, da ne kažem j... stranka, malo se zaj... Ne da Miloje svoju čast za jednu noć! Nikome!

Drugo, partnerstvo je za mir. Da više ne ratujemo. Da budemo u velikoj familiji, pa ako opet dođe do nekih nesporazuma u regionu, neka ima i nad popom pop. Da se neko treći pita, a to je taj NATO. Istina, sad me ponovo vređaju zbog takve politike. Kažu, Miletiću, kad uđeš u NATO, po njihovim standardima nećeš ni kaplar biti, takve kao ti šalju ponovo na strojevu obuku, leva, desna, leva desna, na levo ravnajs, na deeeesnoo!

E, pa neka misle šta hoće, mi smo sad partneri jednoj velikoj sili protiv koje smo se borili, i pokazali smo bivšem neprijatelju da bi mu ovakav prijatelj dobro došao. I oni su to shvatili.

Rekli su, Miloje, dobro ti nama došao, sad je vreme da vi Srbi nama konje timarite, čizme da nam glancate, da nas lepo pozdravljate vojnički kad prođete pored nas, da nam budete komordžije, a gde treba da idete i u vatru i u vodu. E, pa kad je tako, evo ruke, reče moj ministar Šutanovac, pa radosno podiže glavu u pravcu Atlanskog okeana! "Veeeelika je to voda, moj Miletiću", reče on, "ima tu raznih riba i ajkula, možda i mi nešto upecamo ako nas naši partneri povedu u ribolov. Ali, moramo da se još dokažemo, moj generale", reče još moj ministar.

O njemu toliko, ne bih da se ovde bavim njime, u tom ministarstvu ja sam prisutni građanin, mene niko nizašta ne šljivi, ja sam, bre, jedan običan ordonans, da ne kaže, skoro batler, našem ministru. On je jak čovek, ima ga, bio je izbacivač iz diskoteka, tukao se s milicijom, nema mnogo mozga u glavi, i ne ide da ja isučem rogove u njegovom pravcu. Ritnuće me istog sekunda. Sirovina je to jedna, nema on osećaja za školovane oficire. U poslednje vreme je potpuno poludeo, tera ovu omladinu, ove vojne kadete, da idu u uniformi po Knez Mihailovoj ulici, da prave marketing vojsci. Sprdnja jedna, vidim i ja, ali, pošteno da kažem, ne zanima me. Posle svega što sam prošao, od Bitolja do Enterprajza, ne zanima me ništa više osim fotelje i komandnog mesta.

Ako ćemo pravo, oko jednoga možemo da se svi složimo. Najbolji deo naše vojske danas je vojna muzika! Taj orkestar Stanislav Binički, kako to zvuči!

Vidim i ministru se sviđa ta svirka, ali on nema sluha. Njega više interesuju filmovi. Nema te pare iz budžeta koju on ne bi dao svojim prijateljima glumcima, Bjelogrliću i ostalim filmadžijama - grebatorima. I posle Miloje kriv što je naša današnja vojska jedna karikatura i što su nam vežbe smešne, jer ima mnogo glumaca i statista. Ma, šta da kažem, sve je ovo jedna filmska predstava s malim budžetom.

Ja, gospodo čitaoci i birači, moram da budem u drugom planu. Jer, ako sutra neko za gušu uhvati ministra zbog toga što mu svake godine po jedna fabrika oružja i municije leti u vazduh, ali i zbog toga što je oružje prodavao nekim diktatorskim režimima po svetu, ja ne bih da imam nešto s tim.

I ako dođe do nečega, ne poznajemo se. Ja sam, u stvari, mali Milojica iz Blaca, blizu opštine Kuršumlija, artiljerac po zanimanju, slučajno doveden na mesto načelnika generalštaba odlukom predsednika Tadića, koji je shvatio da sam ja jedna povučena i poslušna osoba, da ne postavljam ni pametna ni glupa pitanja, da, u stvari, ne progovaram bez preke potrebe, i da sam kao takav idealan za to radno mesto.