Feljton

Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka (1)

 

U krevetu sa neprijateljem

 

Danas je potpuno jasno da je američki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Ovu jeretičku misao napisala je italijansko-američka profesorka ekonomije Loreta Napoleoni, u mladosti simpatizer Crvenih brigada, a danas svetski priznati borac protiv ekonomskog terorizma i globalizacije. U njenoj knjizi "Ološ ekonomija" (Rogue Economics, Seven Stories Press, New York, 2008), čije delove Tabloid donosi svojim čitaocima u nekoliko nastavaka (srpski prevod, izdavačka kuća "Hesperia", Beograd) detaljno je prostudirana mračna strana globalizma

 

Loreta Napoleoni

 

Devedesete godine 20. veka obeležila je pandemija globalnog virusa: demokratije. Smrtonosni virus, nekakav freedom bug, crv slobode, razmnožio se posle pada Sovjetskog Saveza, te je tokom jedne decenije broj demokratskih zemalja u svetu porastao sa 69 na 118. Milioni ljudi, koji su godinama primali vakcinu protiv virusa demokratije, slave slobodu ponovo stečenu posle raspada diktatorskog sistema samozaštite. Odmah su se demokratijom zapadnog tipa zarazili i oni koji su do tada bili imuni na nju.

Posle pada Berlinskog zida, bujica mladih sa istoka prelazi preko gvozdene zavese, simbola podeljenosti dva sveta - slobode i totalitarizma. Ljudi se grle na ulicama, igraju i smeju dok beskonačni karavan "trabanta", "lada" i drugih neobičnih vozila proizvedenih u istočnom bloku kreće ka zapadnim putevima.

Ali infekcija tu ne prestaje...

Zaraza crvom slobode podmuklo se širi zemaljskom kuglom. Hara i po najudaljenijim mestima: od jugoistočne Azije do Latinske Amerike, pa sve do Kine, ostavljajući iza sebe neizbrisiv trag svoje prošlosti. Zajedno sa demokratijom širi se i ropstvo.

U mnogim delovima planete (čak i u nekim zemljama zapadne Evrope), gotovo 27 miliona ljudi pada u ropstvo. Početkom devedesetih godina, robinje seksa iz zemalja bivšeg istočnog bloka osvajaju zapadno tržište. One imaju nešto zajedničko: lepe su, jeftine, i - očajne. Tržište seksa je tek vrh ledenog brega.

Globalizacija više pogoduje iskorišćavanju robova nego industriji. U opticaju su ogromne sume, jer nije bilo više robova još od vremena trgovine preko Atlantika. To nam se čini nemogućim, a zaključak preteran. Ali, brojke, dokazi i priče, koje sam čula tokom dugogodišnjih istraživanja, govore nešto drugo. Robovi su postali sastavni deo globalnog kapitalizma: na plantažama kakaoa u zapadnoj Africi, u voćnjacima Kalifornije, u ilegalnoj ribarskoj industriji koja cveta u fabrikama osnovanim pod lažnim nazivom, ili bez naziva.

I to je paradoks. Demokratija i ropstvo ne samo da koegzistiraju, već ih spaja - kako ekonomisti kažu - snažan i direktan uzajaman odnos. Drugim rečima, ove dve pojave razvijaju se na sličan način, pri čemu razvoj jedne uslovljava razvoj druge.

 

Divlji zapad

 

Devedesetih, kao uostalom i pedesetih godina, opet počinje proces dekolonijalizacije. Međutim, dešava se da broj robova raste a njihova cena pada baš kada kolonijalne zemlje stiču nezavisnost. Danas jedan rob košta deset puta manje nego u doba antičkog Rima - i to nije slučajno - jer u ono doba koncept demokratije praktično nije ni postojao. Ali, stari Rimljani su cenili robove kao retko blago koje su skupo plaćali. Danas, naprotiv, robova ima napretek, njihova vrednost je minimalna i posmatrani su kao "obavezan trošak u međunarodnom biznisu".

Pa, ipak, mi, prosvetljeni građani "demokratskog sveta", smatramo da nije prikladno poistovećivati demokratiju i ropstvo; to nam čak deluje apsurdno jer još smo u zabludi daje sloboda osnovna garancija da se ropstvo neće vratiti. Često pominjan primer američkog građanskog rata, koji se u literaturi prikazuje kao bitka za oslobađanje Juga od ropstva, pojačava takvo lažno ubeđenje. Svi mogu da se uvere u to da je najžešća diskriminacija belaca protiv crnaca vladala u državama na Jugu i to posle završenog rata. Danas vlada mišljenje daje pojava ropstva povezana samo sa iskorišćavanjem siromašnih nacija od strane bogatih, mada činjenice pokazuju suprotno. Najviše žrtava nije bačeno u ropstvo, kupljeno i prodato od inostranih profitera, već su to učinili njihovi sunarodnici. I ova neočekivana, perverzna veza demokratije i ropstva direktna je posledica onoga što ću nazvati "ološ ekonomijom".

Ološ ekonomija je pojava koja se kroz istoriju periodično ponavlja i često povezuje sa velikim i iznenadnim promenama u društvu. Kada su u toku radikalne promene, političari gube kontrolu nad ekonomijom. Ona postaje nezavisan entitet, ban instrument u rukama novih i beskrupuloznih gonista. Nije slučajno to da, kada govorimo o osvajanju američkog zapada, koristimo izraz Wild west, Divlji zapad, obeležen nasiljem i anarhijom, gde je, uprskos tome, bilo moguće steći veliko bogatstvo.

Ološ i banditi su dali svoj pečat ekonomiji tokom najvažnijih tranzicija u istoriji. Ova avanturistička, beskrupulozna i nezavisna ekonomija uništila je prevaziđenu ekonomsku logiku stare imperije iz koje su nastali novi sistemi moći. Otkriće Amerike donosi revoluciju na tlu tada još neujedinjene Evrope, a oteto bogatstvo pretkolumbijskih civilizacija završava u rukama beskrupoloznih "konkvistadora".

Danas se ekonomijom bavi ološ zato što se u društvu dešavaju duboke promene, kao nikad do sada. Kada sam, pre oko dve godine, počela istraživački rad za ovu knjigu, želela sam da dokažem kako je tranzicija iz komunizma u globalizam zapravo oslobodila mračne i skrivene ekonomske sile. Bila sam ubeđena da se radi o retkoj pojavi. Tokom istraživanja, proučavanja i razgovora, shvatila sam da ološ ekonomija delimično predstavlja ying i yang istorije.

 Ova snaga je uvek prisutna, stalno na oprezu, skrivena u naborima napretka. Analiza ekonomskih tokova pokazuje da ih političari kontrolišu tako što sklapaju strateške kompromise s novom elitom na vlasti. Tako je bilo do sada. I ništa ne upućuje na to da bi se ubuduće nešto moglo promeniti.

Korupcija postoji u svim društvima, komunističkim i kapitalističkim. Ološ ekonomija podstiče korupciju na globalnom nivou. Tradicionalna korupcija je suzbijana putem sistema vrednosti, dok ološ ekonomija nameće raskalašan životni stil koji je, na duži rok, štetan za sve: dobitnike i gubitnike, siromašne i bogate. U svim delovima sveta ološ ekonomija gospodari životom i smrću ljudi.

Ekonomija je nauka o međuzavisnostima, a njen nevidljivi pokretač je tržište. Do ekonomskog napretka,

počev od kamenog doba, došlo je tek kada su izmišljeni "bonovi" za trgovinsku razmenu. Otkrića i izumi dobijaju novo značenje kada se s nekim podele, to jest kada se razmenjuju. Osnovni korisnici "razmene" nisu izumitelji i potrošači novih proizvoda, već oni koji ih naplaćuju. Tokom vekova trgovci su gomilali ogromno bogatstvo, a političari su bili svesni toga da će biračima morati da polažu račune. Zbog toga su uspostavili strateške veze s ciljem da urede, ograniče i upravljaju tržištem u svoju korist i korist nacija. Najvažnije civilizacije oslanjaju se na čvrste komercijalne temelje koje brane snažnom vojnom silom.

 To je jedan od najprikladnijih ključeva za razumevanje sukoba, čak i onih iz antičkog doba: Rim je uništio Kartaginu kada je Hanibal prekinuo svoje unosne poslove na područjima severno od italijanskog poluostrva.

Vođeno je bezbroj ratova da bi se kontrolisalo tržište. Venecija je finansirala Četvrti krstaški rat da bi opljačkala Carigrad i oslobodila put svile od arapskih trgovaca, obezbeđujući monopol u trgovini sa dalekim istokom. U moderno doba, Maršalov plan možda najbolje pokazuje na koji načinje politika bila u službi ekonomije da bi redefinisala tržišna pravila.

 

Ekonomija protiv politike

 

Maršalov plan, program američke pomoći Zapadnoj Evropi da se podigne iz pepela Drugog svetskog rata, bio je osnova američke ekonomske nadmoći. Mada je Amerika zemlja-donator, ona iz toga izvlači najveću korist. Tokom obnove, američka preduzeća dobijaju izlaz na tržište koje se oblikuje po njihovoj meri.

Odmah posle rata, trgovačke flote kreću preko Okeana u Evropu koja se oporavlja od tragedije, snabdevajući je sirovinama i robom. Karavani cisterni sa dragocenim izvorima energije, potrebne za čišćenje ruševina i obnovu bombardovanih gradova, grade most pomoći preko Okeana.

Posle oporavka zapadne Evrope menjaju se potrošačke navike Evropljana koji prihvataju američki potrošački mentalitet. 

U prodavnicama se pojavljuju televizori, usisivači i mašine za pranje veša, kućni aparati koji su u SAD već uobičajeni. Slike američkih domaćica, plavih i nasmejanih - kopije Doris Dej - koje se igraju novim "kućnim" igračkama, bombarduju porodice iz Zapadne Evrope.

Svi sanjaju o automobilu i televizoru. Amerika čak izvozi nove načine kupovine ovih proizvoda koji, plaćanjem na rate, postaju svima dostupni. A dug evropskih potrošača raste do neba. Američki kapitalizam oseća da za uspostavljanje solidnog izvoznog tržišta nije dovoljno samo prodavati proizvode, već da treba trgovati i načinom života. Američka potrošačka dobra se nameću kao neophodan činilac određenog stila života koji se samo poželeti može. Posle rata snimaju se optimistički filmovi, kao materijalizacija "američkog sna" - idiličnog i uspešnog života. U kolektivnoj svesti stanovnika zapadne Evrope, koji hrle u bioskope u begu od tmurnih sećanja na rat, Amerika postaje zemlja meda i mleka, kontinent posut filmskim zvezdama. Snovi postaju java. Ipak, SAD su više od sna; one su tako blizu, samo treba preći Atlantik. I ne samo da taj idiličan svet postoji, on se može i kupiti.

Obnovom Zapadne Evrope, pomoću Maršalovog plana, evropski potrošači dobijaju novac za kupovinu svog parčeta sna. U posleratnoj ekonomiji, Maršalovim planom novac se usmerava ka potrošačima kako bi kupili toliko željene, američke proizvode.

Danas je potpuno jasno da je američki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, Sjedinjene Američke Države se grče pod naletima makartizma, pa se svetlećim reklamnim sloganima pokušava sakriti teška stvarnost društva pod represijom, obuhvaćenog predrasudama i rastrzanog dubokim rasnim napetostima.

Maršalov plan je ekonomski proizvod novog političkog poretka, u saglasnost sa Hladnim ratom.

Ovaj sistem izoluje Zapad od istočnog bloka. Taj poredak je, po mnogo čemu, suprotnost globalizacije i zatvara Zapad u čvrsto regulisan ekonomski sistem. Plan su smislili ugledni ekonomisti, među kojima Englez Džon Majnard Kejnz (intelektualac aktivan u poznatoj grupi Bloomsbury), kao novu doktrinu koja naglašava vodeću ulogu države u ekonomiji.

I ne samo to: tako se određuje ekonomska nadmoć najmoćnije zemlje. Uspeh te filozofije, za vreme trajanja Hladnog rata, proističe iz spretnosti Vašingtona da kontroliše i manipuliše ekonomskim snagama koje podržavaju novo evropsko tržište (kasnije i mnoga druga) u korist SAD. Tokom Hladnog rata, američka ekonomska nadmoć nije osporavana i zapadna Evropa to zdušno koristi.

Ekonomski rast je izuzetan. Čak i za vreme mračnih razdoblja, tokom prvog i drugog naftnog šoka (1973-1974. i 1979-1980.), američki vrh održava stabilne kontakte sa zapadnoevropskom ekonomijom, pa ublažava krizu pranjem petrodolara (u tom procesu se monetarni višak zemalja proizvođača nafte preliva na Zapad, kao investicija).

Ali, paradoksalno, kada je postignut najvažniji cilj Hladnog rata - skidanje gvozdene zavese - ovaj sistem se raspada.

Država gubi kontrolu nad tržištem, jer politika nije u stanju da upravlja privredom. Ekonomija više nije u službi politike koja zastupa interese građana, već postaje beskrupulozna ekonomija ološa usmerena isključivo na laku i brzu zaradu, na štetu potrošača.

Dva simbolična događaja na početku i na kraju Hladnog rata - Maršalov plan i pad Berlinskog zida - predstavljaju dva suprotna primera složenog odnosa politike i ekonomije i omogućavaju bolje razumevanje procesa, od kontrole politike nad ekonomijom do situacije u kojoj ekonomija ološa drži politiku u šahu.

 

Zid seksa

 

Autoput E-55 se lenjo vije duž granice Češke Republike i Nemačke. Zovu ga i "autoput ljubavi". Na ovom turobnom asfaltnom pojasu postoji najveća koncentracija prostitutki u Evropi. Na rubu puta, jedna pored druge, žene iz bivšeg istočnog bloka nude svoje telo po veoma niskoj ceni: 35 evra pola sata, 45 bez kondoma. Ali, E-55 je samo jedno od njemu sličnih odredišta. Bivša granica između istočne i zapadne Evrope je gotovo neprekinut niz pijaca za prodaju seksa, bordela i kioska. Nov, dugačak ljudski zid od tela devojaka bele puti prostire se duž bivše gvozdene zavese.

S one strane propast komunističkog modela, s ove Zapad koji troši tela i ideale. Činjenica da su granice otvorene daje plaćenom seksu internacionalan duh, pre svega u zoni zapadne granice gde dolazi do "susreta nacija". Odavde se plaćeni seks "izvozi" u zemlje zapadne Evrope.

Na dverima između Istoka i Zapada postoje čak i specijalizovana tržišta za prodaju belih robinja. Jedno od najpoznatijih mesta nalazi se na Balkanu, u distriktu Brčko (BiH) i tamo dolaze trgovci seksom iz celog sveta. Zovu ga Pijaca Arizona zato što podseća na američke gradove iz doba zlatne groznice u devetnaestom veku. Kafane, potoci piva i plavuše koje se prodaju kao stoka. Mesto je skriveno iza ulice nazvane Arizona highway, blizu hrvatske granice. Ovo naselje je izgrađeno tokom građanskog rata na Balkanu zahvaljujući pomoći američkih vojnika. Trgovci "naređuju devojkama da se skinu i stoje gole pored puta. Muškarci im prilaze, opipavaju ih, proveravaju kakva im je koža, a ponekad im čak zagledaju u zube, pa tek onda daju svoju ponudu".

Većinu dobiti od prostitucije devojaka slovenskog porekla ubire ruska mafija. Mnogi ruski "zaštitnici" su čečenskog porekla. Eva, bivša prostitutka, koja je oslobođena zahvaljujući pomoći svog klijenta, otkriva: Kupila me je grupa čečenskih mafijaša.

Došli su u Odesu predstavljajući se kao bogati poslovni ljudi na odmoru. Ponudili su mi posao prodavačice u njihovom butiku u Moskvi; čak su mi pokazali fotografiju lokala.

Čula sam mnoge priče ukrajinskih žena koje su prevarili ruski kriminalci i koje su završile kao prostitutke, ali sam mislila da ovi, jer su Čečeni... Na Pijaci Arizona mnogi trgovci su me više puta kupovali i prodavali: Rusi, Evropljani, pa čak i Arapi. Postala sam roba: da, mi smo nov proizvod globalnog sela.

Autoput E-55 i Pijaca Arizona predstavljaju nadrealnu kolateralnu štetu srušenog Berlinskog zida.

Oni simbolišu povratak ekonomije ološa, brutalne i mračne sile oslobođene posle najvažnijih ekonomskih promena u dvadesetom veku: rušenja komunizma i nastanka globalizacije.

U komunističkim zemljama do devedesetih godina prostitucija nije raširena. Mada nije otvoreno zabranjena, vlasti je ipak kontrolišu. Tražnja je mala, seksualne navike izuzetno slobodne, kontracepcija i abortus nadomak ruke. Muškarci manje traže prostitutke. Dakle, i ponuda je manja. Svi su zaposleni i primaju platu, pa je mali i broj žena spremnih da zarađuju za život prodajom sopstvenog tela. U doba komunizma, prostitutke nude svoje usluge uglavnom strancima, retkim poslovnim ljudima spremnim na avanturu iza gvozdene zavese. U Budimpešti muškarci mogu da pronađu prostitutku samo u dva noćna klu ba u koje Mađari i posetioci iz istočnog bloka nemaju pristup.

 

Tržište ženskog mesa

 

U Moskvi, žene "mačjeg pogleda" izlažu se ispred hotela za strance. No, za razliku od koleginica sa zapada, komunističke prostitutke same ubiru profit. Nema makroa, jer se "zaštitništvo" u Rusiji smatra kriminalnom aktivnošću i strogo se kažnjava. Rušenje komunizma baca u siromaštvo stanovništvo bivšeg istočnog bloka, a žene su najveće žrtve.

Već polovinom devedestih godina, 80 odsto Ruskinja je nezaposleno, dok u vreme sovjetskog režima uopšte nije bilo nezaposlenosti. Između ostalog, ima veliki broj samohranih žena. Godine 1998, više od polovine ruske dece uzrasta do šest godina živi ispod granice siromaštva i mnoge žene postaju prostitutke da bi ih prehranile. Jedini način da se izbegne glad je odlazak u krevet s neprijateljem.

Nezaposlenost žena u bivšim komunističkim zemljama dovela je do porasta prostitucije. To se dešava na istom geografskom području. U bivšim komunističkim zemljama žene su pronalazile posao u okviru  regionalne planske privrede.

U ruskom tekstilnom sektoru 83 odsto radne snage su bile žene. Tekstilna industrija je smeštena u određenim oblastima kao što su Ivanovo (severoistočno od Moskve) i Čeboksari u Čuvaškoj Republici (centralna Rusija). Za vreme sovjetskog režima, ova područja su bila poznata kao "regije žena". U razdoblju od 1990. do 1994. godine, tekstilna proizvodnja se smanjila za 67 odsto, te je stoga bez posla ostalo stotine hiljada žena. Ove regije su postale raj za makroe i trgovce koji nude novac i iluzije, pa su se "regije žena" pretvorile u "regije kol-gerli".

Već posle 1991. godine, veliki broj žena slovenskog porekla uputio se na zapadno tržište. "Pre pada Berlinskog zida, u Nemačkoj su se prostitucijom bavile uglavnom Nemice", priseća se Stefan, nemački makro poznat pod nadimkom Der Prinz, princ. Danas više nije tako. Tržište se proširilo i postalo je međunarodno. Mnoge žene stižu iz Poljske i Rusije, ali sve govore nemački, jer mi tako tražimo. Klijenti više ne žele samo seks, već i devojku koja može da popriča s njima i da stvori ugodnu atmosferu. Oni hoće da piju, da razgovaraju, da pogledaju pozorišnu predstavu, a ne samo da se zavuku unutra.

Šezdesetogodišnji gojazni Stefan je već četrdeset godina aktivan u nemačkoj industriji seksa. Danas ga smatraju jednim od najvećih trgovaca seksom u Berlinu. Razumljivo je da ne želi da kaže koliko lokala poseduje.

"Devedesetih godina, ponuda obrazovanih žena iz Rusije i istočne Evrope postaje jedinstven fenomen u industriji prostitucije. Do dolaska žena slovenskog porekla makroi su uglavnom kontrolisali siromašne i neobrazovane žene, često poreklom iz Azije. Osobena ekonomska struktura sovjetskog sistema, međutim, pružila je priliku makroima da se upuste u trgovinu obrazovanim devojkama slovenskog porekla. One koštaju više i donose veći profit.

Kao što dokazuje uspeh holivudskog filma Uspomene jedne gejše, inteligentne, obrazovane i zgodne prostitutke donose veći profit. U Rusiji žene nisu zaposlene samo u tekstilnom sektoru, već "ženski poslovi" postoje i u medicini, školstvu i nauci. Žene su se nalazile na odgovornim mestima u planiranju i računovodstvu, a ove dve oblasti su teško pogođene ekonomskom krizom, devedesetih godina. Žene slovenskog porekla, jedinstvene po svojoj lepoti i kulturi, van svih očekivanja potražnju uz dižu do neba. "Početkom devedesetih godina, ova aktivnost je bila izuzetno uspešna", seća se Mihael. Ovaj nemački makro je već trideset godina vlasnik mnogih noćnih klubova u Berlinu. "Muškarcima nikad nije dosta tih žena. Smatraju ih egzotičnim. U industriji seksa moguće je stvoriti ogromno bogatstvo. Ja sam zarađivao oko 3.000 evra dnevno i ubrzo sam postao veoma bogat.

I prostitucija se, poput drugih vrsta industrije, prilagođava ekonomskim zakonitostima, pre svega u ponudi i tražnji. Mada je propast "Imperije zla" (kako ju je zvao Ronald Regan) gurnula milione žena slovenskog porekla na globalno tržište seksa, ova pojava, sama po sebi, nije mogla da stvori novu industriju. Trgovci i makroi su se spretno ugradili u nov biznis. "Na početku, godine 1989. godine makroi su u vozilima držali po dve ili tri žene slovenskog porekla. Potom su kupili kuće pored autoputa E-55 (1997.) i devojke su stajale duž celog puta", seća se Jaromir Jirašek, lekar iz češkog grada Dubi, blizu Drezdena, nedaleko od autoputa E-55.

Kako se ekonomska kriza u bivšem istočnom bloku zaoštravala, tako su makroi i trgovci seksom mogli uvek da računaju na svežu "robu". "Kada bi se neka prostitutka razbolela, odmah bi joj našli zamenu.To je tako", objašnjava doktor Jirašek. Danas se u Dubima nalaze stotine javnih kuća i lokala sa striptizom.

 

Nataše

 

Izrael je jedan od najvećih uvoznika prostitutki slovenskog porekla. Svakog meseca milion Izraelaca posećuje prostitutke. Istražna komisija izraelskog Parlamenta utvrdila je da svake godine od 3.000 do 5.000 žena (iz bivšeg istočnog bloka) ilegalno stiže u Izrael da bi bile prodate industriji prostitucije. Žene rade sedam dana u nedelji, po 18 sati dnevno, i od 120 šekela (27 dolara), koliko klijent plaća, njima ostane samo 20 šekela (4,5 dolara). Deset hiljada takvih žena trenutno boravi u 300-400 bordela u zemlji. Prodaju se po ceni od 8.000 do 10.000 dolara, svaka.

Prateći priliv velikih profita, recikliranih u Izraelu, lako je naslutiti domet ove aktivnosti: samo od 1990. do 1995. godine oko četiri milijarde dolara uloženo je u izraelske banke. Dodatnih 600 miliona dolara se "operu" kroz ulaganja u nekretnine.

Do porasta prostitucije u Izraelu dolazi zbog kulturnih i verskih razloga. Izraelci, ništa neobično, imaju slabost prema ženama slovenskog porekla, plavim i dugonogim, i sve ih zovu Nataša. Muškarci bi "ušli u lokal i uz glupavo cerenje vikali "Nataša, Nataša!", seća se Marika, ruska prostitutka, koja je ilegalno dovezena u Izrael. Prostitutke najviše traže ortodoksni Jevreji, haredimi, koji su inače redovni gosti bordela. Nišan Ben-Ami, jedan od direktora nevladine organizacije Aivareness Centre, koja se bori protiv trgovine ženama i prostitucije u Izraelu, objašnjava: U zoni berze i tržišta dijamanata prostitucija je veoma raširena. Na ovom području žive mnogi esktremno religiozni muškarci u potrazi za plaćenim seksom, jer žene iz njihovog društva ne mogu da im udovolje kada oni to hoće. Ne mogu ni da masturbiraju, jer im je zabranjeno da razbacuju spermu. Tako moraju da idu sa ženom.

 

                                          Nastaviće se

 

 

 

 

 

Knjigu Lorete Napoleoni "Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka" u prevodu Alenke Zdešar Ćirilović, moguće je kupiti direktno kod izdavača:

 

"Hesperia"

Čubrina 5, 11000 Beograd

Tel: +381 11 2624 544; +381 11 2624 693

Fax: +381 11 2182 918

E-mail: hesperiaeduŽeunet.rs

 

 

Autoput E-55 i Pijaca Arizona predstavljaju nadrealnu kolateralnu štetu srušenog Berlinskog zida.

Oni simbolišu povratak ekonomije ološa, brutalne i mračne sile oslobođene posle najvažnijih ekonomskih promena u dvadesetom veku: rušenja komunizma i nastanka globalizacije.

 

 

 

Kako se ekonomska kriza u bivšem istočnom bloku zaoštravala, tako su makroi i trgovci seksom mogli uvek da računaju na svežu "robu". "Kada bi se neka prostitutka razbolela, odmah bi joj našli zamenu".