Zadnja strana

 

Koliko sam dugačak

 

Piše: Toma Nikolić, isposnik

 

 

Četvrtak je veče. Sutra je Veliki petak. Posetili su me sveti oci, a da li su mi grehe oprostili, nisu mi rekli. Ni patrijarh Irinej ni sveštenik Radić nisu me pitali da li se kajem što sam se u crkvi zakleo da neću izdati Srpski radikalnu stranku, niti svoga kuma Vojislava Šešelja. Možda zbog toga što su i oni izdali druga svog, vladiku Artemija. Ako i među svetim ocima ima takvih obračuna, velim, oprostiće i grehe moje. A grešio sam, nisam znao...

Četvrtak je, dakle, uveče, primio sam naforu, malo vode, vino mi nisu preporučili. Posetio me je Boris, pa ambasador Konuzin, primio sam poruke patrijarha, mitropolita... Sve što mi kažu uđe na moje levo, a izađe na desno uvo. E, na to svoje desno uvo slušao sam do sada samo Acu (Vučića), a ako se ne opružim, od sada ću slušati samo svoju ludu glavu.

Tišina pred veliki sveti praznik. U sobi sve miriše na smrt. Takve su bolničke sobe.Ove su još i čiste. Polako tonem u razmišljanja.

Odjednom vidim pred očima sebe. Toma grobar, iz mlađih dana. Pljunuti ja. Merka me, nešto metrom prelazi peko mog kreveta, i pita nekog: Izvinite, a koliko je pokojnik dugačak?

Ja se trzam, telo mi slabo, i duša mi slaba, i pitam tog Tomu: Gos'n Tomo, to sam ja, Tomislav Nikolić. Ja, vođa radikala, pa sad naprednjaka, dvajes' godina sam poslanik, a ničim isprovociran...

Zagleda me Toma grobar i zove nekog i zapoveda mu: Reume, sačekaj malo sa odvođenjem ovog mrtvaca. Prvo napiši izveštaj apostolu Pavlu kakva sve sranja ovaj  pravi dole na zemlji. Reum prilazi, nešto mi poznat njegov lik. Bože, pitam se, pa to je Vojin Vuletić, naš bivši gensek! Njega smo umrli kad se zamerio Voji!

Reum (pokojni Vuletić) mi se unosi u lice i propituje me: "Sećaš li se ti, gospodine Nikoliću, kada sam ja od kase odvajao, da to Vojine oči ne vide, da ti doturim neku desetinu hiljada maraka, da stan iznajmiš i da se ne jurcaš po parkovima sa onu Gocu?"

Osećam da klimam glavom. Toma grobar seva očima i ubrzava Reuma da me ispituje.

Otvori dušu grešni čoveče, sada je Reum već služben. Ako hoćeš da te smestim u predvorje pakla, a ne u sam pakao, otvori dušu svoju, i reci tvom bivšem bratu koliko si težak. Meni se učini da pita koliko sam dugačak, a on onda biva direktan, i pita koliko sam miliona evra uzeo od Borisa Tadića, da mu služim i da ga pomažem.

Počinjem da se pravdam, a Reum me rukom prekida: "Znam", kaže, "koliko smo ti mi dali dok smo služili pod Slobom". Pominje stan, kola, sinove, moje sokolove, Zeku iz Partizana, stanove za đecu, njihove plate.

Vrpoljim se, gleda me preteći Toma grobar, a Reum ne uzmiče: "Jesi li ti, Tomislave Nikoliću, drpio od Borisa, za njegov prvi mandat da izgubiš izbore, 20 miliona evra?", besni Reum. Meni se oči zasijaše, i omače mi se, tako da toj cifri dodadoh još dva miliona, koje mi je Aca dao, kada je Borisov mali Miki (Rakić) naplatio nedeljni reket nekih vojvođanskih biznismena.

Reum dalje pita: "Dobro, to i vrapci znaju, mada ti i mali Vučko mislite da je Srbež luda, i da ništa ne razabira. Reci broj za drugi mandat", preti Reum.

Taman sam zinuo da kažem, kad se oglasi Toma grobar. Pogleda me zlim pogledom, u kome prepozna svoj svakodnevni, te ne izusti brojku od novih 25 miliona, koje mi je Boris isplatio na inostrani račun. Toma grobar ukori Reuma što je konkretan u pitanjima. Kaže mu da apostol sve moje grehe zna, njihovo je samo da iznude druga priznanja. Meni nešto laknu, neka sve pitaju, samo ne za moju imovinu. Bože, molim se, što apostol ne pita za imovinu mog prijatelja Baćkovića.

Reum se malo smekša, pa poče izokola... Reci , Tomislave Nikoliću, stari folirantu, ko tebe prevede žedna preko vode, da te dovede dovde, da se ispružiš koliko si dugačak, da ti Reum uzme meru, i težinu?

Pomislih, red je da jednom budem iskren, ali se ujedoh za jezik. Toma grobar se nasmeja, onako spontano, što meni nije nikad pošlo za rukom, i ja zastadoh. Reum me ohrabruje. Reci, kaže Vojin Vuletić, to te mali Aca zajebo. A...? On se dogovorio sa Mikijem (šefom kabineta Borisa Tadića) da njegovi pometu još nekoliko stotina miliona evrova (od Telekoma), a sve uz tvoju pomoć? Je li Aca obećao Mikiju da vi zaluđujete siroti narod, tobož vašim gandijevskim otporom, mirnim protestima, da ne hulite na vlast, da raju držite na sindžiru? A znaš li šta je Aca obećao Stanku Subotiću Canetu? Misliš da mi ne znamo da si se iz Brisela sam vratio, a da je Aca svratio do Caneta. Cane odrešio kesu, daje sve, samo da se vlast obori, da skine poternicu za sobom. Šta ti je prekjuče rekao Milan Beko, kad te je posetio?

Glasno zastenjah. U sobu utrča sestra. Lepa mala, lepe sise... Oči mi se otvoriše, ona mi obrisa znoj. Odmarajte se gos'n Tomo, sve oči su uprte u vas. Srbija godinama gladuje zbog vas i Ace. Htedoh da je pitam za majku, ali ona ode...

 Meni opet pred očima Toma grobar. Reum se kezi, preti prstom i pita: "Znaš li ti, Nikoliću, brate moj, kada sam ja otišao Bogu na  ispoved. Smeši se i još dodaje - kad ste me ti i Voja poslali u Gradsku bolnicu, kod vaših lekara. Mene prođoše žmarci. Znači, vidim ja gotov sam... Glasno pričam, a ono opet pred očima mi Reum koji vrti glavom i tvrdi: "Nećeš ti, kurvo stara, kod nas! Potreban si Borisu još, kao mečka Božana. On će pre kod nas, nego što tebe provedemo kroz čistilište. Niko bolje od tebe i Ace ne služi banditima. Htede da me udari, ali mu Toma grobar zadrža ruku. "Pusti ga, neka sam priča", zapoveda on Reumu.

Onda sam se predao trenucima istine. Sve sam priznao. I pare sam pominjao, i srpsku stoku koja me sledi, pominjao sam svoju opčinjenost vladarima. Zaplakah, moleći Reuma za oproštaj. On poskoči i zamumla: ".... Ti gladuješ za 50 miliona evra, a pola Srbije gladuje zato što ih ti zamajavaš i držiš pod uzdom. Misliš li ti da će Voja da ti oprosti? Da će Cane da ti oprosti? Gde ti je ta ambasadorka Meri Vorlik, gde su Acini britanski rezidenti? Znaju oni bre ko ste vas dvojica."

Hteo sam sve da priznam jer me je hvatao san, da me Aca gadno navukao, da sam shvatio da  je to deo strategije da Boris, koji umire od sida i sistemske bolesti, hoće da se osveti Srbima, da im skine gaće. To je bila moja misija koju mi je  Aca odredio... Taman kada sam hteo da zaplačem, prvi put iskreno, osetih ruku sestre na čelu. Nije vam dobro gospodine, kaže.

Pitam tihim glasom kako je napolju, koliko Srba plače zbog moje tuge i nesreće. Ona se saže, šapće mi na uvo, jedva čujno - ''raduju se gospodine, očekuju da što pre odete. Jedan  manje. Kada vi odete, nema ko da služi ovu žutu bandu. A i Voja dolazi početkom maja. Cane će poslati svoje emisare iz Nikšića. Na pominjanje njegovog imena  zamolih je da mi stavi jastuk na usta, da umrem od nežne ruke. Znam kako su prošli oni koji su nam se zamerili.

Sestra se uspravi i oštro me ukori. " Boris Tadić je vaš  gospodar."

Bože, štrecnuh se. Pa svi znaju o čemu je reč. Auu, Bog te video, šta li će biti sa malim Acom? Zašto se Meri ne javlja. Makar preko kurira da posalje neka  uputstva. Zasto Cane ćuti?

Pada mi mrak na oči.

I bi sudbina.