Mafija

Odbrana: celokupni arsenal države u slepoočnicu nacije

 

Mnogo novca kod Šutanovca

 

Olakim frljanjem stotinama miliona evra koje nesebično pripisuje u svoj saldo, a otpisom još vrednije štete koju prebacuje u troškove kriminalnog poslovanja, aktuelni ministar odbrane zalazi u laži koje će ga kad-tad dovesti na optuženičku klupu zbog pronevere preko 200 miliona evra. Makar i po komandnoj odgovornosti

 

Pukovnik Milan Jovanović

 

U Narodnom pozorištu u Beogradu je 7. februara 2011. godine, u okviru tradicionalnog izbora "Privrednici i kompanije", nekakav žiri nekakvog Kluba privrednih novinara dodelio ministru odbrane Draganu Šutanovcu "zlatnu plaketu" za razvoj odbrambene industrije.

Kako i doliči, obrazloženje ja bilo kao bajka. Štaviše - kao basna. Kada se radi o Draganu Šutanovcu, ministru odbrane, bajkama, a pogotovo basnama, međutim, nikako ne treba verovati, kaže izvor Tabloida iz Ministarstva odbrane. Razloga je mnogo.

Prvo, prema izjavama samog ministra, datim novinskim izveštačima za vreme njegovog dosadašnjeg mandata ministra odbrane, realizovani su sledeći poslovi:

- u 2007. godini izvezeno je naoružanja i vojne opreme (NVO) u vrednosti od 75 miliona dolara,

- u 2008. godini izvezeno je NVO u vrednosti od 183 miliona dolara,

- u 2009. godini izvezeno je NVO u vrednosti od 246 miliona dolara,

- u 2010. godini izvezeno je NVO u vrednosti od 247 miliona dolara,

što ukupno iznosi 751 milion dolara.

U ovoj, 2011. godini, u toku je realizacija izvoznih aranžmana u vrednosti od 50 miliona dolara, u toku su pregovori sa Kuvajtom u vezi sa remontom 149 tenkova M-84, a već ugovoreni izvoz premašuje 400 miliona dolara (reč je o izgradnji tri fabrike na severu Afrike).

Drugo, prema objavljenim službenim podacima, za vreme mandata aktuelnog ministra odbrane izvršen je izvoz NVO u vrednosti od 487 miliona dolara, i to:

-  u Irak u vrednosti 300 miliona dolara,

-  u SAD u vrednosti od 85 miliona dolara,

-  u Avganistan u vrednosti od 29 miliona dolara,

-  u Belgiju u vrednosti od 23 miliona dolara,

-  u Italiju u vrednosti od 16 miliona dolara,

-  u Bugarsku u vrednosti od 17 miliona dolara,

-  u Libiju u vrednosti od 17 miliona dolara.

Ako se ima u vidu da je cela srpska privreda u haosu, da beleži gubitke, da se vrše masovna otpuštanja, u takvim uslovima nema šanse da iko napravi skokovit napredak, pa makar se radilo i o genijalnom Draganu Šutanovcu i srpskoj odbrambenoj industriji.

U zemljama u kojima je odbrambena industrija okosnica privrede i razvoja, kao što su to, na primer, Izrael ili Francuska, ovakve vesti bile bi očekivane i normalne, ali Srbija, nažalost, nije ni Izrael ni Francuska.

Ovakav "izuzetan porast izvoza" odbrambene industrije ne stoji ni u kakvoj korelaciji sa razvojem srpske privrede. Ljudima koji su dobri poznavaoci lika i dela Dragana Šutanovca nameće se sasvim drugačiji i nedvosmislen zaključak. Ovde se ne radi ni o kakvom doprinosu Dragana Šutanovca razvoju odbrambene industrije, nego o čistom kriminalu. Zato je dodeljivanje nekakve zlatne plakete "za doprinos odbrambenoj industriji" samo jedan od brojnih njegovih i marketinških trikova njegove bratije.

Šutanovac slučajni prolaznik

   Ako se uporede podaci o realizovanim poslovima koje je ministar odbrane dao novinskim izveštačima sa podacima o navodno stvarno izvršenom izvozu, lako je uočiti razliku od 264 miliona dolara Postavlja se pitanje: Gde je nestao taj novac?

-  Belgija, Italija i Bugarska su u ranijem periodu, zbog dobrog kvaliteta naših proizvoda, od naših fabrika (Sloboda Čačak, Krušik Valjevo) uvozili manje količine artiljerijske municije različitih kalibara, čija bi proizvodnja u njihovim fabrikama bila neisplativa. Ovo je, međutim, samo nastavak saradnje kojom pomenute zemlje obnavljaju svoje rezerve novom municijom. Tu nema nikakvog doprinosa gospodina Šutanovca, osim što je zarad ličnih interesa (odgovarajuće provizije koja prelazi u nekim slučajevima i 30 odsto) pomenute fabrike primorao da izvoz ide preko Jugoimporta SDPR. Najveća i uglavnom jedina uloga Šutanovca u operaciji koja bi izvoz u pomenute zemlje orijentisala isključivo preko trutova iz Jugoimporta SDPR, bila je postavljanje odgovarajuće rukovodne strukture (direktora, predsednika i članova upravnih odbora).

-  Proizvodi Prvog partizana iz Užica i Zastava oružja iz Kragujevca, bili su, zbog izuzetnog kvaliteta, poznati i veoma cenjeni u SAD i mnogo godina pre nego što je Šutanovac uopšte rođen. Njihov izvoz nikada nije ni prekidan. Odvijao se čak i za vreme sankcija. Prvi partizan je sačuvao tehnologiju i kadar, čak ga i podmladio, te održao kvalitet, nastavljajući izvoz u Ameriku sa trendom porasta svake godine. Za razliku od Užičana, fabrika Zastava oružje je zbog korumpiranosti čelnih ljudi fabrike i sindikata izgubila pozicije koje je imala u Americi (o propalim ugovorima sa KBI i Remingtonom, kao i o ulozi gospode Crnogorac, gospodina Gromovića i drugih Tabloid je u prethodnom periodu detaljno pisao). Uvidom u izvoznu dokumentaciju koju je obezbedio Tabloidov insajder (dozvole, tovarni, transportni listove i dr.), jasno je da se u Ameriku, pored izvoza koji vrše Prvi partizan i Zastava oružje (mada se zbog pritisaka od strane Šutanovca i SDPR-a da izvoz ide preko njih, svaki izvoz sve više obija o glavu) najviše izvozi trofejno oružje suvišno Vojsci Srbije i to preko privilegovanih kompanija (CPR Impex, Bulet, Gim, Evaco i druge, uglavnom na veoma kriminalan način, o čemu je Tabloid u prethodnim brojevima takođe opširno pisao).

-  Izvoz u Libiju se ustvari odnosi (odnosio) na radove na remontu aviona i ugradnju ukradenih delova iz Remontnog zavoda Moma Stanojlović, a preko privatne kompanije gospodina Šutanovca (o isključivanju RZ Moma Stanojlović - Batajnica iz poslova u Libiji i ulozi gospodina Šutanovca u tome, Tabloid je takođe blagovremeno obavestio javnost i tužioce). Od ostalih planiranih poslova u Libiji (kao što je izgradnja vojnih bolničkih kompleksa po ugledu na našu VMA i dr.) zbog poznatih dešavanja na severu Afrike i u samoj Libiji, ali i zbog Šutanovčevog jednostranog prekida vojne saradnje sa Libijom, nema ništa i zadugo neće biti ništa.

-  Već navodno ugovoren posao u iznosu od 450 miliona dolara, navodna izgradnja tri vojne fabrike na severu Afrike, pre svega u Alžiru, takođe padaju u vodu. Zbog poznatih zbivanja na severu Afrike, ali i srpskog ponašanja (misli se na Šutanovčevo ponašanje u kontekstu sadašnje krize), pitanje je da li će do ovog posla više ikada doći.

-  Izjave najvišeg državnog i vojnog vrha Srbije o remontu tenkova M-84 u organizaciji naše države i njene odbrambene industrije, još su jedno u nizu poniženja naše zemlje i građana. Vest koju u svom stilu lansira Šutanovac, da će kompanije iz tri države - Srbije, Hrvatske i Slovenije - zajednički modernizovati tenk M84 u sklopu srpskog sporazuma o saradnji sa Kuvajtom o remontu i modernizaciji 149 kuvajtskih tenkova tog tipa, proizvedenih u bivšoj Jugoslaviji, i da će na ovom poslu, čija vrednost doseže i 400 miliona dolara, raditi srpske fabrike odbrambene industrije, ali i kompanije iz Hrvatske i Slovenije. Pri tome je, navodno, glavna uloga u modernizaciji tenka M84 predviđena za Tehničko-remontni zavod u Kragujevcu, ali i fabrike koje su radile na njegovoj izradi - Prvu petoletku iz Trstenika (hidraulika), rakovički 21. maj (kupola), 14. oktobar iz Kruševca, Zastavu iz Kragujevca (teški mitraljez)... S obzirom da je tenk kompletiran u fabrici Đuro Đaković u Slavonskom Brodu, u "projektu" je još jedno zamajavanje javnosti radi sticanja jeftinih političkih poena, tvrdi izvor Tabloida iz Ministarstva odbrane.

Tenkovi samo u mislima

  Jedan primerak tenka M84, koji je u Remontnom zavodu Čačak (doduše, sada već propali, i koji je trenutno u funkciji običnog servisa švercera naoružanja CPR Impexa, Jugoimporta SDPR, Buleta i dr.) modernizovan na nivou M84 AB1, na jedvite jade uradili su naši stručnjaci, od kojih mnogi više nisu ni živi ili nisu radno aktivni. Ako se ima u vidu da je u proizvodnji sklopova, agregata i naoružanja za ovaj tenk direktno radilo 240 fabrika, a u njega su bili ugrađeni delovi koje je izrađivalo preko 1.000 preduzeća iz svih delova bivše Jugoslavije (mnoga od njih više i ne postoje, a na mnogima stoje katanci i lanci i zarasli su u korov), uvođenje u posao Slovenije, a posebno Hrvatske, čija je modernizovana verzija M84 degman odavno propala (i od koje su oni sami odustali), zapravo je dokaz o neodgovornom, nemoralnom prilazu veoma sumnjivom poslu.

Poznato je da se sa severnoafričkim zemljama (Egiptom, Tunisom, Alžirom, Libijom), te Kuvajtom i drugima, na poslovima prodaje naoružanja i vojne opreme, kao i na njihovom održavanju i remontu, najviše se angažovala beogradska kompanija Kofis, koja je na volšeban način došla do remontne dokumentacije ratnih brodova i dela remontne dokumentacije tenka M84, kao i drugih borbenih sredstava. Poznato je i kako je od strane Kofisa prošao remont brodova i raketne tehnike za Egipat i ko je sve na njemu radio od sadašnjih i bivših pripadnika Ministarstva odbrane. ako je tako, onda je jasno (kada nema kompletne proizvodne i remontne dokumentacije, kada nema dovoljno stručnjaka, kada svi alati nisu sačuvani, a za postojeće se ne zna gde se nalaze) kako će se "operacija Kuvajt" i remont tenkova M-84.

-  Od građana Srbije je sakrivano da je naš najviši vojni i politički vrh pristao da se prvo odrekne 3,5 milijarde dolara iračkog duga da bi kako-tako učestvovao u podeli kolača koji diktira Amerika pri novom opremanju Iraka. Pored odricanja od potrživanja tolikog duga, Srbija kao pravni naslednik SFRJ ima pravnu obavezu da obešteti preduzeća iz država nastalih od bivše zajedničke države (tako je, na primer, do sada na ime duga Iraka SFRJ, Pretisu iz BiH isplaćeno 50 miliona dolara na osnovu odluke sudskih organa Srbije). Ako se imaju u vidu afere koje su izbile tokom opremanja Iraka naoružanjem i vojnom opremom (učestvovale neke američke, albanske, crnogorske, srpske, hrvatske kompanije...) onda je jasno zašto je Jugoimport SDPR kao javno preduzeće formirao desetak kompanija u zemlji i inostranstvu u svom vlasništvu i što MO Srbije isključivo sarađuje sa privilegovanim kompanijama (poput CPR Impex, GIM, Evaco, Bulet, Kofis, Melvale i dr.).

-  Izvozni poslovi u vezi sa Avganistanom odnose se na opremanje međunarodnih snaga u sastavu NATO alijanse, koje su u svom naoružanju još zadržale naoružanje iz tzv. Istočnog bloka. Dakle, ni ovde nema nekakvog autorskog pečata niti presudnog uticaja Šutanovca u dobijanju posla, već se njegov uticaj svodi na (lično)interesno lobiranje da izvoz ide preko Jugoimporta SDPR.

 Iz svega pomenutog lako se može uočiti da ministar odbrane olako i zapravo prevarantski govori o "neverovatnim uspesima" vojne industrije pod njegovim visokim rukovođenjem, ni jednog momenta ne spominjući kako je uopšte moguće da ta industrija postiže "vrhunske rezultate" baš i samo za njegova mandata, i baš nakon što je, po njim, uvedena u tešku krizu, na sam prag totalnog gašenja.

Ima ko da proguta

Danas, dakle, kada je srpska odbrambena industrija na pragu totalnog uništenja (od čega korist imaju samo Šutanovac i njegova bratija), kada je vojska uništena, a njeni ostaci pretvoreni u partijsku plaćeničku formaciju (od koje je jače i malo bolje organizovano lovačko društvo), kada Ministarstvom odbrane i onim što je ostalo od Vojske vlada mafija, a kriminal i korupcija cvetaju, ministar Šutanovac ne zaklapa usta ponavljajući kao papagaj kako je Srbija lider bezbednosti u regionu, kako je "profesionalizovana" Vojska sada četiri puta jača nego pre; tvrdi da su poslednji ugovori za domaću odbrambenu industriju omogućili da ukupni prihod od prodaje naoružanja i vojne opreme pređe 1,2 milijarde dolara. Sve to nema nikakvog smisla i predstavlja pljuvanje građana Srbije u lice. Ipak, u jednoj nezaposlenoj, opljačkanoj, gladnoj, poniženoj, iznurenoj, izneverenoj Srbiji ovakve priče Šutanovca ima ko da proguta.

Utoliko su simptomatičniji stavovi pojedinih američkih diplomata (sa kojima je autor ovih redova imao priliku da se susreće i druži) koji su za mandata aktuelnog ministra odbrane službovali u Američkoj ambasadi u Beogradu (gospoda Kapelo, Verker, Harker, Ruan, Tomas i dr.) - da od srpskih političara istovremeno najviše cene i najviše preziru upravo Dragana Šuntanovaca te da u skladu s tim upravo njega treba promovisati na značajne funkcije, jer se radi o beskrupuloznom čoveku spremnom na sve samo da on lično "bude neko"! Ako neko ima takav "ugled" onda je jasno i da je "dušu dao" da tu istu dušu proda đavolu.

Mnogi detalji iz njegove biografije samo su šlag na njegovoj karijerističkoj torti. Kao, na primer, činjenica da je kao član SPS-a bio kafedžija u kafiću Demode, ili da je u noćnom klubu Nana radio kao čista izbacivač u vreme kada je ova "naučna ustanova" ugošćavala sve samu kriminalnu klijentalu. Da je nakon 11,5 godina studiranja postao stručnjak za hidroizolaciju; da je direktno iz diskoteke Trezor, gde je delio pozivnice gostima, došao na mesto pomoćnika saveznog ministra policije i predsednika Odbora za bezbednost Skupštine Srbije?!

Neki će se prisetiti da je bio i Legijin drug i Šiptarov prijatelj. Sve do ubistva premijera Đinđića (!) kleo se u tu vezu. Energično je branio crvene beretke i zemunce od optužbi za ubistva na Ibarskoj magistrali i atentat Na Vuka Draškovića u Budvi, kao i za likvidacije Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije. Na Odboru za bezbednost podsmevao se poslanicima iz SPO-a, nije im davao reč kada su hteli da govore o tome, čime je direktno sprečavao svaki pokušaj istrage tih zločina... Da li je u svom ličnom ili u interesu svoje partije štitio kriminalce, jer bi tragovi koji vode do njih jednog dana doveli i do njega!? Legija i Šiptar su uz njegovu političku podršku i s njegovim znanjem i posle 5. oktobra ubijali po Beogradu, a neretko su saslušavali nevine ljude u zgradi policije u Ulici 29. novembra, kao što je to bio slučaj s Makinom grupom, koju su optužili za ubistvo generala Buhe, kako bi sa sebe skinuli sumnju. Kada su ubili Đinđića, prestali su da budu heroji, a Šutanovac je konačno dozvolio da postanu zločinci. Ipak, zapaženo je da o njima pojedinačno Šutanovac nikada nije izgovorio ni jednu ružnu reč.

Ni američki bezbednosni izvori u Beogradu ne kriju da se radi o čoveku koji je na listi poverenika Vojne službe bezbednosti SAD. Zato je ono što nije uspelo NATO paktu, pošlo za rukom njegovim poverenicima u Srbiji. A to ima svoju cenu - i za Šutanovca i za Amerikance.

Isparavanje dokazano

Gde je, dakle, nestalo 264 miliona dolara postaje jasnije ako se, pored iznetog, zna:

-  da je Dragan Šutanovac sa bratom Stevana Nikčevića (direktora Jugoimporta SDPR) formirao zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja, što je diskretno obelodanjeno i nedavno na beogradskom sajmu vatrenog oružja! Nije, pri tome, problem njegov biznis kao takav, nego debeli, nemoralni i kriminalni sukob interesa.

-  da je jedan od vlasnika kiparske kompanije Caplock LTD Ilija Pilipović, inače kum Dragana Šutanovca i (njegov lični) pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse.

-  da je Šutanovac za veoma kratko vreme svog mandata, sa svojim pomoćnikom i kumom Ilijom Pilipovićem u potpunosti ostvario uticaj i kontrolu nad vojno-bezbednosnim, materijalno-finansijskim i drugim inspekcijskim i vojnim organima. Veći deo Ministarstva odbrane, odbrambene industrije, tehničkih instituta, remontnih zavoda, materijalnih rezervi Vojske, Šutanovac i Pilipović su stavili u funkciju jedne jedine privilegovane firme - Jugoimporta SDPR. Veći deo Ministarstva odbrane (uključujući ministra odbrane i njegovog pomoćnika za materijalne resurse), postaje najveći promoter SDPR-a, a onda i, u toj oblasti, nosilac organizovanog kriminala u državi Srbiji.

-  da Ministarstvom odbrane Srbije haraju šverceri naoružanja. Nema sfere iz oblasti života i rada pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u kojoj nema delovanja organizovanog kriminala, a da istovremeno organi gonjenja, tužilaštva i sudstva nisu preduzeli ama baš ništa. Sektor za materijalne resurse, Uprava za snabdevanje, postao je rasadnik korupcije i diletantizma u upravljanju ključnim državnim poslovima.

-  da je pomenuti Stevan Nikčević, direktor Javnog preduzeća  Jugoimport SDPR, iako na to po pozitivnim zakonskim rešenjima nije imao pravo, u zemlji i inostranstvu formirao zavisna preduzeća, mahom sa većinskim udelom kapitala, a samim tim i učešćem u upravljanju njima. Reč je o preduzećima za spoljnu i unutrašnju trgovinu na malo i veliko, proizvodnju i usluge Atera plus d.o.o. Beograd; preduzeću za proizvodnju i promet poljoprivrednih proizvoda Agro plus d.o.o. Bačka Palanka; preduzeće za upravljanje projektima i izvođenje građevinskih radova u zemlji i inostranstvu PMC inženjering d.o.o. Beograd; preduzeću za proizvodnju, preradu i trgovinu Jutra d.o.o. Beograd; preduzeće za proizvodnju i promet lovačke i sportske municije Belom d.o.o. Beograd; preduzeću za proizvodnju, promet i usluge Jugoimport mont d.o.o. Podgorica; AIR transport, Moskva, Rusija; Jantus, Hong Hong; Gold river, Natural Fruit Juices... Uz to, sve se "poklopilo" sa vremenom kad je ministar odbrane bio Boris Tadić, a Šutanovac savetnik generalnog direktora Jugoimporta SDPR i ministra odbrane; odnosno sa vremenom kad je direktor SDPR-a za američko i zapadnoevropsko tržište i pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse bio Ilija Pilipović - kum ministra odbrane!

-  da je prema najavama koje su dolazile iz Ministarstva odbrane ulazak Srbije u Partnerstvo za mir trebalo da pokrene investicije za 200 odsto (nije precizirano koje vrste!). No, to su bile samo prazne reči. U to ime je Vojska Srbije pretvorena u antiterorističke jedinice, a sve ostalo je ili uništeno ili svedeno na minimum. Ako bi Srbija ušla u NATO, to bi državu trenutno koštalo oko četri milijarde dolara za uvoz zastarelog NATO oružja, uvođenje novih vojnih standarda i plaćanje NATO instruktora. Zamiranja vlastite proizvodnje i samostalnosti u raspolaganju određenim proizvodima domaće namenske industrije i naučnoistraživačkog rada u Vojsci - podrazumeva se. I tako dalje.

Sasvim je jasno koliki deo navedene propasti otpada na Dragana Šutanovca, koiji je sa kumom Ilijom Pilipovićem delegiran za pružanje usluga Zapadu i NATO savezu. Tu negde leži i odgovor gde je i kako isparilo 264 miliona dolara.

 

 

 

Kako bismo uopšte bili živi bez Šutanovca

 

U obrazloženju nagrade Draganu Šutanovcu navedeno je da je "u vreme ekonomske krize uložio ogroman napor na konsolidovanju privrede Srbije. Jedan od glavnih prioriteta u njegovoj spoljnopolitičkoj aktivnosti bila je promocija potencijala srpske privrede u svetu i otvaranje novih tržišta, pre svega za odbrambenu industriju. Angažovao se da se obezbede svi uslovi za restrukturiranje i modernizaciju preduzeća te grane domaće privrede". Uz to je, "na inicijativu ministra Šutanovca, obezbeđena finansijska podrška preduzećima odbrambene industrije Srbije, koja je omogućila njihovu poslovnu konsolidaciju, razvoj novih proizvoda i tehnološku osnovu. Ministar Šutanovac radio je i na promovisanju potencijala odbrambene industrije u inostranstvu, što je toj privrednoj grani obezbedilo kvalitetan nastup na novim tržištima, i to u Iraku, Egiptu, Americi, Libiji, Kipru, Kuvajtu. Novi ugovoreni poslovi omogućili su da domaća odbrambena industrija ponovo postane jedan od glavnih nosilaca razvoja privrede Srbije u celini. Ta efektivnost ministra Šutanovca bila je od presudnog značaja da preduzeća odbrambene industrije u periodu od 2007. godine, kada je preuzeo dužnost ministra odbrane, do danas na svetsko tržište izvezu robu u vrednosti od oko sedamsto pedeset miliona dolara, a da ukupna vrednost ugovorenih poslova iznosi milijardu i dve stotine miliona dolara!".

 

 

 

Ne treba zaboraviti

 

-  da državi Srbiji zvanično spolja niko nije naredio da ukine obavezno služenje vojnog roka. Ovdašnji vlastodršci odlučili su da sami sprovedu ovu akciju kako bi trasirali put prema maloj plaćeničkoj armiji, koja bi bila kompatibilna sa imperijalnim ambicijama takozvanih velikih sila zapadne hemisfere. Uz to je sve što je Vlada Srbije sa Ministarstvom odbrane zamislila, u trenutku donošenja Odluke o prestanku obaveznog služenja vojnog roka automatski bilo suprotno važećem Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi.

-  da ulazak u NATO pakt znači plaćanje skupe ulaznice. Mnogi drugi, znatno bogatiji, koji su je takođe platili, danas bi platili da izađu, ali je kasno jer su i suviše upleteni u vojno-tehničke obligacije sa SAD.

-  da u Ministarstvu odbrane vlada privatan, rasipnički odnos prema vojnoj imovini itd.