Manipulacija

Medijski mrak u državama, simbolima demokratije

 

Sve što valja, ne treba da valja

 

Dođe doba da ni kratke noge u laži više nisu prepreka za brzo osvajanje sveta. Tehnologija, modernizacija, motorizacija i, hokus-pokus, laž postaje udarna vest. Teško onom ko zna pravu istinu. Taj je u raskoraku sa svojim dobom i ljudskom prirodom u isto vreme

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

 

Svaki novi dan nosi svoje breme skandala, loših ili lažnih vesti. Stalno nam nešto ne valja i večito na prvo mesto izbijaju prevare i podvale. Kao da propadanju nema kraja, dok ljudske gluposti listaju i cvetaju. Ekonomija je na nuli, represije u naglom porastu, ratuje se po celoj planeti da bi lokalna konfiskacija slobode bila što efikasnija.

Treba da se održi osećaj nesigurnosti građana i podrži zaboravljanje konkretnih i gorućih problema svakodnevice. Za mudre čitaoce Tabloida nije nikakva vest da je sama vlast ta koja organizuje strah na veliko i na malo da bi bolje i duže vladala. Ima tu neke logike, jer kad god se približe važni izbori, pitanje bezbednosti postaje glavna tema. Tada iz svih vladinih medija nagrne hemoglobin i šiknu potoci krvi. I po celom svetu ista stvar.

 

Osama nije usamljeni primer

 

 Evo, na primer, feljton koji pod naslovom Obama ubio Osamu priča o herojskom ubistvu Ben Ladena i uličnim žurkama koje su sledile po gradovima Amerike. Glavnim glumcima ove tragic-komedije je odmah skočio rejting. Obami za naredne izbore, a Osaminoj organizaciji za naredne atentate. Ako se većina stanovništva Zapada radovala, bilo je i onih koji su izrazili suprotno mišljenje.

 - Nema tužnije slike nego kad cela jedna razvijena i jaka nacija proslavlja ubistvo jednog bolesnog čoveka, koji je već dugo vremena samo simbol prošlih dana terora. Kao da je ova osveta za pretrpljeni strah najveći dokaz pravde - rekao je jedan poznati pisac u specijalnoj emisiji posvećenoj ovoj temi.

 I zaista, dok sve ide na gore, Amerikanci se vesele kao za Novu godinu ili kao da su osvojili Devis kup.

 Posmatrači tvrde da se ovde, ustvari, slave nove godine koje će tek da stignu, ako uopšte i stignu, a sve to da bi se zaboravila ova koja je sada. Kako to, pitate se? Vrlo prosto.

 U Americi je ova godina već odavno potrošena, i ne samo ova već i dvanaest narednih. Ameri sada troše 2023. godinu. Zato i jesu ispred svih. Ispred svih za nekih 37 hiljada milijardi dolara. Toliko su gazde sveta, kao najbogatija država, dužni ostatku svetu.

Zna li ko koliko je to gomila para od samo jedne milijarde dolara. Naša država, na primer, guši se i slabo ko hoće da joj pozajmi jer duguje i očigledno nikada neće moći da vrati dvadesetak takvih milijardi.

Francuska ga je debelo zaglavila sa preko hiljadu i po milijardi. To su bilijarde. Zamislite sada hrpu od skoro 40 takvih bilijardi i u svakoj po gomila od 1.000 milijardi dolara. Vagoni para u krupnim novčanicama. Sto odsto nacionalnog dohotka je dug - i nikom ništa.  Oni ne padaju pod stečaj niti sme da im se umanji ocena poverenja. To je pravda.

Zato je mnogim stranim posmatračima i pogotovo pojedinim francuskim novinarima izgledala žalosno ono skakanje u vis i urlanje pod zastavama. Upravo tako, žalosno i bedno izgleda radovanje tuđoj smrti, i to za bilo kog hrišćanina, a pogotovo je beznadežno za naciju koja na svoj grub upisuje i Boga. Veruju, a iza leđa Boga ubijaju na hiljade ljudi, žena i dece po celom svetu, i to već decenijama. Nema u tom nacionalističkom izlivu radosti ni dostojanstva ni hrabrosti već samo mnogo mržnje i na tone zlobe. Nemani protiv kojih bi u principu trebalo da se bore sve demokratske nacije, a Amerika na prvom mestu.

 Ljudi koji slave ubistvo jednog čoveka od strane jedne države dostojni su sažaljenja... eto šta mediji mogu da naprave od ljudi, tvrde oni kojima su razne reakcije na ovo ubistvo na spavanju u krevetu jedna obična medijska farsa. Takvi se komentari mogu čuti na pojedinim kanalima francuske televizije, kao, na primer, u emisijama hrabrog i politički nepogodnog Frederika Tadeija. Ovaj novinar je verovatno sledeća žrtva čistke koju Sarkozi sprovodi od kada je na vlasti. Nakon seče TV knezova, koja je na berzu rada proterala desetak najpoznatijih novinara, u francuskim medijima su veoma retki ljudi koji se usuđuju da budu ovoliko objektivni kao Tadei.

 

Televizija vas laže

 

 Televizijsko zaluđivanje bez granica, kao što mu samo ime kaže, nama nikakvih granica niti bilo kakvog morala. Ubistvo Osame je veliki poen za izbor Obame, te nije čudo da se za nezasito tržište sprema snimanje filma o herojskom napadu 2. maja, kada su u po crne noći 24 američke foke skočile na jednog bolesnog penzionera terorizma.

Da se odmah razumemo, nismo mi nikakvi prijatelji Osame ben Ladena, kao što ne bi trebalo da bude nijednog normalnog Srbina koji bi mogao da ceni i brani neprijatelja čovečanstva broj jedan, koji je pozivao na sveti rat protiv Srba. Svi znaju da je tvorac Al-Kaide za vreme raspada Jugoslavije bio lični prijatelj Alije Izetbegovića i da je čak imao bosanski pasoš...

Kad kažemo svi, mislimo na sve Srbe, jer niko od stranih medija ne pominje ni reč o ovom periodu Osaminog života. Pogotovo nema takvih stvari u Evropskoj uniji kojoj toliko težimo. A bilo je dosta toga dok je Osama radio kao službenik CIA i dok je ubijao Ruse po Avganistanu. Tada je terorista bio junak i ljubimac polovine zemaljske kugle. Prestao je to da bude čim je počeo da ubija Amerikance i tako je preko noći postao vrhunsko zlo čovečanstva, najveća fukara vaseljene, ucenjen na 50 miliona dolara.

Amerikance živ neprijatelj ne interesuje. Pogotovo ovog kalibra, jer se plaše suđenja i atentata. Ne znaju ni gde da ga sahrane, a da mesto ne postane islamsko Međugorje. Zato su se Osami obradovale ajkule Amanskog zaliva. Ben Laden je mrtav, ali Al-Kaida je, nažalost, preživela i ne samo to. Sada je ona još jača. Eto pravih posledica i eto legende o novom mučeniku muslimanskog sveta. Ko ne voli tvoju politiku, i ko ti se usprotivi, ubij ga. Posle toga pola slaži, pola baci u more i gotova priča.

I dok se kolutovi još nisu ni smirili na mestu gde je telesina zaronila u debelo more, iskočila je iz vode, kao duh Posejdona ili Odiseja, ganc nova legenda o Ben Ladenu. I kao zov sirena začu se poziv na osvetu. Lep rezultat najveće tajne službe sveta. Nema tela, nema slika, sve je toliko nejasno da se u celom muslimanskom svetu odmah rađa sumnja i ubeđenost u zaveru. Već sutradan nakon desanta na Osamu tu i tamo se čulo: te da su foke overile nekog dvojnika, te da se zna da je pravi Osama umro pre deset godina od raka ili da je još živ pa se original krije a mrtvac na dnu mora je bilo ko. A možda i - niko. Uostalom, što bi neko bacio u vodu čoveka koga lovi 10 godina i koji košta državu bar pola milijarde dolara. Gde su slike, gde je film koji su Obama i generali gledali u podrumu Bele kuće, direktan prenos sa kacige jedne foke, za vreme akcije. Zbog čega se najjača država sveta stidi svoga junaštva. Što se kriju dokumenta ako je prepad pozdravljen kao herojsko delo koje baca celu naciju u nesvest ili trans. I tako skoro bezrazložno sumnje postaju sve veće, efekat postaje obrnut planiranom ishodu.

Tog 2. maja, svet je zaustavio dah i sada je svako na oprezu. Nikada rizik odmazde nije bio veći. Običan svet je kao paralizovan, pogotovo po velikim metropolama. Pariz je jedna od takvih prestonica gde se radost za ubistvo neprijatelja pretvara u zabrinutost za sutrašnjicu. Stepen opasnosti je crvene boje, što je gotovo maksimum vojne i policijske gotovosti. U metrou ili na ulici su sve češći pretresi i kontrole. Vojska sa mašinkama na gotovs šeta peronima železničkih stanica i holovima aerodroma. Patrole u civilu na javnim mestima. Majstori za video nadgledanje i alarmne uređaje imaju pune ruke posla.

Bunkerisanje je opšte. I ne samo zbog Osame koji nije usamljeni primer. Ima tu i straha od Gadafija. Pogotovo od kada su NATO junačine pobile celu familiju, sve na gomilu - decu i unučiće. Kao ruska mafija, i NATO za odmazdu vrlo rado ubija familiju.

Serviranje straha

 

Mnogi Francuzi još uvek ne shvataju da političari mogu da namerno plaše raju ne bi li pojačavali svoje šanse da ugrabe još jedan mandate, još koji glas i malo više vlasti. Postoji strah od mrtvog Osame, od živog Gadafija, bojazan od dečijeg kriminala, cvikanje od pijanih šofera i od uličnih huligana i najveći užas nove opasnosti koja masovno stiže i brodovima iz Tunisa. To su Arapi bez papira, bez keša i kreditnih kartica. Kradljivci posla, i možda čak i simpatizeri Al-Kaide! Sve ove zajedno se trpa u istu medijsku korpu i prodaje narodu kao povod za akcije vlade u okviru očuvanje socijalnog mira i bezbednosti svih građana. Lepa formula i niko ne može biti protiv takvih ideja. Kao što niko nema recept kako da se usprotiviti zlim namerama koje stoje iza dobrih deklaracija i to uz podršku naroda.

Opozicija ima velikih problema da bude socijalna i rasistička u isto vreme, jer mnogi francuski birači vole i jedno i drugo. Da nije tako familija Le Pen ne bi bila toliko popularna i ne bi bilo razloga da se narodu serviraju laži niti da se izmišljaju razlozi za jedan rat na drugom kontinentu. I sve podržavaju mnogi mediji, razne korporacije i pokoji jak lobi. Tako je i nastala ideja da postoji neka Al-Kaida. Sve je više onih koji smatraju da je Al-Kaida obična izmišljotina američke tajne službe. Ubistvo Ben Ladena može da bude razlog da Al-Kaida zaista i postane ono što su on i samo izmišljali. Tako bar tvrdi poznati nemačko-francuski novinar Peter Scholl-Latour, specijalista za islamizam i čovek koji se 1944. dobrovoljno pridružio Titovim partizanima te je bio uhapšen od strane Gestapoa.

Postoje i ljudi koji čak otvoreno pišu da je Sarkozi uz pomoć Bernara Anrija Levija i Alena Žipea namerno izazvao rat u Libiji da bi dobio na popularnosti. Ima i onih koji idu i dalje i nagađaju u vidu neke opklade da će dva novinara koji su taoci kod Talibana već skoro godinu i po dana, biti oslobođeni i to ličnim zalaganjem Predsednika par meseci pred izbore, što bi mu u finišu obezbedilo pobedu. Nagađanja ili psihoanaliza ovog ludog doba u kome živimo?

 

 

 

 

To je Gadafijeva Libija

 

Laž je postala formula za istinu koju narod obožava. Ko u Francuskoj zna da Zapad duguje Libiji 200 milijardi dolara za već isporučenu naftu. Kome je rečeno da 2012. godine ističu koncesije velikih naftnih kompanija koje polažu pravo na libijsku naftu i da je Gadafi pre napada zatražio da se plati roba ili će svoje crno zlato da proda dugim državama koje se guraju na vratima nove industrijske revolucije: Kina. Indija ili Brazil. Gde Francuz ili Englez koji ne zna ćirilicu može da pročita da oko sedam miliona stanovnika Libije poseduje 14 miliona registrovanih automobila, da su zdravstvo i školstvo bili potpuno besplatni. Zna li prosečan Evropljanin da je libijska studentarija imala svuda obezbeđen stan, hranu, auto, besplatno školovanje i mesečnu stipendiju od preko 2.000 evra.

Država ne naplaćuje ljudima vodu, struju, gas, porez, a krediti su im bez kamata. Pa čak, ako neko ne može da vrati kredit država ga otpisuje. Automobil je tri puta jeftiniji nego bilo gde, jer država daje dve trećine. U staroj Libiji se za pet evra punio rezervoar. O hrani da i ne govorimo, jer je bilo malo skuplja od - besplatne. Za jedan evro u svakoj pekari se dobija 80 hlebova.

Gde na Zapadu ima libijskih izbeglica? Čak ni u samoj Libiji niko nije video njihove građane da fizikališu, a još manje nekog prosjaka. Ovakva socijala je veliki kriminal za sve bankare i ostale derikože sveta. Država koja za 18. rođendan ne poklanja mladima jedan buket žutih ruža, već vezu niklovanih ključeva od udobnog stana, ne sme da postoji. Treba je sravniti sa pustinjom, pretvoriti u pesak. Tako da sve to izgleda kao pravda i kao jedino moguće rešenje.