Novi Sad

Oni su ostvarili san: sve ono što je išlo za Beograd sad ode za Novi Sad!

 

Pajtićev kum na službenom putu

 

Mnogi ga, zbog svega što se danas u i oko njega dešava, zovu Novi Smrad. Ali, to je onaj isti, zavodljivi Novi Sad, stara Neoplanta, Ujvidek, koji danas tiho propada, ropski trpeći i demokrate i nedemokrate, i žute i plave i koloniste i domaće daltoniste koji ne vide dalje od nosa, i lopove iz sopstvenog dvorišta koji džepare gradsku kasu žderući ustima punim lokalpatriotizma, i dođoše i prođoše. Propada, a ni glasa od sebe ne daje

 

Arpad Nađ

Mersiha Hadžić

 

 

Ima gradova i građevina oko kojih se lome i ljudi politike. Takav je i Novi Sad sa onom grdnom građevinom zvanom SPENS, tim simbolom svih propalih vojvođanskih vlasti za poslednjih trideset godina.

Od kako je sagrađen za potrebe svetskog prvenstva u stonom tenisu, pa do današnjeg dana, taj objekat je bio večna meta lopovskih ambicija svake gradske vlasti. I ne samo to, nego mesto gde je svaka gradska vlast zapošljavala i rodbinu i stranačka plemena.

Na žalost, ovu zlu naviku koja je već prešla u tradiciju, nastavio je i sadašnji gradonačelnik Igor Pavličić, i to tako što je povodom proslave trideset godina od otvaranja SPENS-a, koja je trebalo da se održi 14. aprila ove godine, zbog sukoba sa Majom Gojković, iz čije partije je direktor ovog javnog preduzeća, samo dva dana pred početak proslave zabranio njeno održavanje - uskrativši novac organizatoru!

A bili su predviđeni brojni kulturni programi, programi za decu, modne revije, koncert novosadskih muzičara, pa je čak iz duboke penzije izvučen i slavni Titov političar Jovan Dejanović, za čijeg je mandata podignut Most slobode, sagrađen taj strašni SPENS i brojni drugi objekti.

No, kako se ovo dešavalo u vreme smene celokupnog rukovodstva Radio-televizije Vojvodine i hapšenja devet direktora Metals banke, u Novom Sadu je počeo ozbiljan stranački rat, a podele su postale sve dublje. Pavličićeva koalicija je počela sa masovnom "kupovinom" Dinkićevih odbornika, članova Ujedinjenih regiona Srbije, ali i kupovinom pojedinih odbornika Srpske radikalne stranke, što govori da je paničan strah od gubljenja vlasti doveo Demokratsku stranku u položaj da pre roka primenjuje Tadićev politički manifest "o izmirenju" (čitaj, potkupljivanju).

Za vreme Pavličićevog mandata nisu prestajale ostavke u gradskom veću, pa tako i u poslednje vreme, a sve bez ikakvog obrazloženja od strane gradonačelnika.

 

Sve nedodirljivo

 

Izbio je skandal sa uzimanjem otpremnina, opet od strane onih uvek prekobrojnih, preko stranaka zaposlenih u SPENS-u i njihov prelazak nakon toga u Javno gradsko saobraćajno preduzeće, protekle zime je grejanje bilo debelo naplaćivano ali ga skoro nije ni bilo kako standardi propisuju, najavljena je privatizacija Javnog komunalnog preduzeća Vodovod i kanalizacija (za poznatog kupca, izgleda!), pa sve ovo rečito govori da je Pavličićeva gradska vlada odavno zrela za smenu ili, kako novosadska opozicija tvrdi: "...Grad tone u sve dublju ekonomsku, socijalnu i političku krizu, a gradonačelnik je nesposoban da vodi ovaj grad i vreme je da zajedno sa svojim timom ode kako bi Novi Sad stao na stabilne noge i kako bismo živeli normalno".

Inače, protekle zime, dok se narod smrzavao, gradonačelnik Pavličić je zamajavao građane Novog Sada nekom prepiskom sa preduzećem Toplane, kao da je reč o nekoj stranoj i nedodirljivoj instituciji, a zapravo je istina sledeća: u godini najteže socijalne krize, Toplanama je skinuta subvencija davana iz budžeta iako je grad u obavezi po zakonu obezbedi "...materijalne, tehničke i druge uslove za izgradnju, održavanje i funkcionisanje komunalnih objekata i za obezbeđivanje tehničkog i tehnološkog jedinstva sistema."

Za grejanje nije bilo, ali jeste za neki čudovišni i nikome potrebni Bulevar Evropa i interese građevinskih tajkuna. Tu je bilo i "kapitalnih" i tekućih subvencija.

Mada zaista nema nikakvog ekonomskog, strateškog, niti zakonskog osnova za pomenutu prodaju vodovoda i kanalizacije (koji su gradile i dograđivale generacije Novosađana!), biće da je onaj "poznati kupac" iz Demokratske stranke, ili tu negde oko nje, naumio da na banditski način zarobi oko pola miliona ljudi i naplaćuje im vodu, kad već ne može i vazduh!

Ukratko, Novi Sad je grad ogrezao u urbanističkom, adminstrativnom i svakom drugom haosu. Ali, zato je Pavličiću dobro, to vidi svako...

Kao tek izabrani gradonačelnik, postavio je za svog pomoćnika, člana Narodne partije Borisa Dumnića (stranka Maje Gojković, prim.red.), kome je dao zaduženje da se bavi energetikom.

Taj Dumnić je inače asistent na katedri za energetsku elektroniku na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka, a u Gradsku kuću se ušetao na predlog svoje stranke. Ništa čudno, na prvi pogled, ali to je samo jedan od pet pomoćnika Igora Pavličića (ostala četvorica su: Goran Bolić - urbanizam, Vladimir Kopicl - kultura, Zoltan Bunjik - obrazovanje, Vitomir Vučković - finansije i komunalije), čime je gradonačelnik ispunio maksimalan broj propisan Zakonom o lokalnoj samoupravi.

Uzgred, Dumnić je bio treći čovek iz stranke Maje Gojković koji je došao na rukovodeće pozicije u Novom Sadu, nakon što je Narodna partija koalicijom sa G17 plus ponovo došla na vlast. Prema svedočenju njemu bliskih ljudi, Boris Dumnić, rođen 1976. godine u Bileći (BiH, Republika Srpska), po svemu sudeći je još uvek - strani državljanin! Ali, na državnoj funkciji u Srbiji.

Prvobitna, zvanična Dumnićeva plata u Gradskoj kući je bila nešto ispod 100 hiljada dinara (nije poznato koliko zarađuje na fakultetu), a njegov kolega koji "pomaže" Pavličiću, zapravo Pavličićev šef kabineta Aleksandar Bašić, ima svojih pet pomoćnika! Da liči na gradonačelnika!

Ranije se "proslavio" po tome što je činio razne finansijske mahinacije u Savezu studenata sa svojim kumom Delićem, direktorom Informatike. Inače, Informatika je preduzeće koje naplaćuje komunalne usluge u Novom Sadu, i to je jedno od onih javnih preduzeća koje je svaka vlast dobro pomuzla, a ova demokratska kao nijedna pre nje.

Došlo je dotle da je Informatka, ne pitajući građane Novog Sada, od čijih mesečnih nameta i živi ova ustanova, finansirala jedan dnevni list iz Beograda (izdanje za Vojvodinu) čiji je suvlasnik Dragan Đilas, i to sa 80 miliona dinara (u tom trenutku više od 800 000 evra!).

Pre njega su na rukovodeće funkcije izabrani Živko Popov, za direktora SPENS-a, i Branko Rondović, za direktora Turističke organizacije.

Još jedan kadar Igora Pavličića (poreklom iz istog "štaba") zaslužuje pažnju. To je izvesni Branko Rondović, koji je imenovan za direktora novosadske turističke organizacije, čovek koji je tu došao iz Priboja na Limu kao "stručnjak za turizam" bez ijednog dana radnog staža u struci, sa titulom dipl. ing. elektrotehnike.

 

Teško razočaranje

 

Posebna je priča vozni park gradskih službi u Novom Sadu, pod Pavlčićevim vođstvom. Naime, gradske službe su umesto automobila marke škoda (za koje se ispostavilo da su najisplativiji i po prodajnoj ceni i po ceni eksploatacije) prešle na folksvagen sa najbogatijom i najskupljom opremom, i to samo zato jer je direktor Poršea u Novom Sadu - Pavličićev kum. Uostalom, i Pavličić je nečiji kum. I to ne bilo čiji, nego kum Bojana Pajtića. Pa su tako i ovi novosadski, kao i oni slavni sicilijanski kumovi, organizovani u jedno veliko porodično preduzeće.

Od kako je počeo mandat Pavličića i njegovog "tima", u Novi Sad nije došla nijedna investicija, nije otvoreno nijedno radno mesto! Ovde treba izuzeti javna preduzeća u kojima je po običaju zaposleno skoro celokupno uže članstvo koalicije na vlasti, nešto preko hiljadu ljudi. U međuvremenu je ovaj kulturni, ekonomski i politički centar Vojvodine postao teška provincija koju investitori zaobilaze, a nezaposlenih ima znatno više od 30.000, koliko statistike govore. Ni Pavličić, niti bilo ko iz njegove koalicije, nema ideju kako da promeni situaciju na bolje, niti ima strategiju kako da zaposli gladnu armiju Novosađana.

Utoliko je on kao gradonačelnik, čak i za svoje bivše glasače, postao teško razočaranje. Kap koja je prelila čašu bila je scena iz poplavljenog prigradskog naselja Kisač, kad su njegove udvorice, specijalno povodom njegovog dolaska, hitro napravile put od tucanika! Valjda kako ne bi pokvasio noge, i da televizija pokaže kako grad nešto radi.

Ali, upravo je u Kisaču, zbog nebrige grada, doslovno sve propalo zbog podzemnih voda izazvanih izlivanjem septičkih jama, pa su ulični kanali često puni mešavine atmosferskih i otpadnih voda. Godine nebrige prema ovom mestu dovele su to toga da Kisačani praktično ne mogu da prođu kroz svoje mesto od rupa na putevima. Ali, za Pavličića je napravljena "džada" i sipan "šoder".

Propadaju u Novom Sadu i nekada slavne firme, poput čuvenog Jugoalata (jedna od "baznih stanica" Miloševićevih prvoboraca, prim.red.) koji je privatizovan. Većinski vlasnik ove fabrike reznog i specijalnog alata, Spasoje Jakovljević, stanovnik je novosadskog Dedinja, bogataškog naselja Tatarsko brdo.

U početku je Jakovljević unosio neki novac u Jugoalat, za isplatu nekoliko minimalaca, za usluge i repromaterijal. Ali je svu plasiranu robu Jugoalata fakturisao preko svoje firme S.A.A.B. sa Tatarskog brda kod Sremske Kamenice. Da li je sve knjižio pošteno, to je druga priča, tek... Desilo se da je su­di­ja Privrednog su­da u No­vom Sa­du Vla­di­mir Kur­tek proglasio bankrot ove firme i to "bez prava žalbe na presudu".

 

Prvo da počnemo

 

I, Jakovljević je uzvratio udarac pa je preko svojih advokata pod­ne­o zah­tev Vi­so­kom sa­ve­tu sud­stva da se is­pi­ta rad su­di­je Vla­di­mi­ra Kur­te­ka, a na nje­go­vu pre­su­du o pro­gla­še­nju ban­kro­ta pod­ne­ta je žal­ba vi­šim sud­skim or­ga­ni­ma u Be­o­gra­du. Na adre­su Na­rod­ne ban­ke Sr­bi­je upu­ćen je i do­pis sa zah­te­vom da se  preispi­ta po­na­ša­nje Er­ste ban­ke u sa­da "afe­ri Ju­go­a­lat". No, da bi stvari ovde bile jasnije, treba znati i zašto je javno komunalno preduzeće Toplane redovno ispostavljalo Jugoalatu račune u visini od pola miliona dinara mesečno za grejanje, ako je poznato da je to grejanje - isključeno još pre pet godina! Biće da je neko iz Pavličićeve vlade, a verovatno i pre njega, procenio da novi vlasnik Jugoalata nije od koristi. Pa su mu iz gradskih institucija "malo pomogli" da propadne...

Pre dve godine, kad je još moglo da se dobije nekih novaca iz Evropske unije, grad Novi Sad nije podneo nijedan projekat za međunarodno finansiranje, i kao takav, nije mogao ni da dobije potporu bilo kog EU fonda. To je i sam Pavličić priznao, ali je istovremeno, kao i svaki demokratski demagog, odmah dodao: "...Dakle, prvo smo morali da projektujemo, da bismo mogli da radimo"!

U duhu ovog zanimljivog otkrića, protiču potonji dani Pavličićeve vladavine Novim Sadom. Nada koju je zatekao i pustoš koju će ostaviti, ogledalo su njegove podeljene psihologije: sa jedne strane je to čovek koji bi da ugodi kumovima i prijateljima, stranačkim i koalicionim "partnerima", a sa druge strane je jedan neuk i uplašen čovek, jedna mišlju i delom sakata ličnost, neko ko nikako nije smeo da zasedne na tako odgovornu funkciju koja podrazumeva kreativnu, dinamičnu i u svakom pogledu stabilnu ličnost.

 

 

 

 

 

Slika glavnog lika

 

Gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić, po struci je promašeni advokat. Kad ode, ako ga ko upamti, biće to sećanje na njegove "rekonstrukcije" koje su izgledale kao napuštene oranice, na seču drveća i gde treba i gde ne treba, na višemesečno probijanje rokova, na katastrofalan "personal" u gradskom saobraćaju gde je sve primitivno i polupismeno, dovedeno iz raznih zavičaja, ali su im zato zarade u proseku veće od lekarskih... Biće zapamćen i po tome što je zajahao Novosađane da plaćaju najskuplju vodu u Evropi, što je udomio oko sebe svakoga ko je prihvatio "pravila igre" njegove stranke, pamtiće ga i po nedovršenim državnim i tajkunskim "projektima" koji štrče danas na sve strane...

 

 

 

 

 

 

Ni Milevu da dovedu...

 

Negde oko šezdesete godišnjice smrti slavne supruge Alberta Ajnštajna, Novosađanke Mileve Marić, grad Novi Sad je dobio iznanadni poklon. Milevin unuk, osamdesetogodišnji Bernard Ajnštajn, koji je posle pola veka ostavinske rasprave postao jedini naslednik njene imovine u novembru 2007. godine, poklonio je njenu kuću gradu Novom Sadu, da bude muzej Ajnštajnovih. U međuvremenu je Bernardov sin Pol, zatražio od države Srbije da "...ispravi nepravdu i vrati mu nacionalizovanu imovinu"!

I dok ta imovinsko-pravna zavrzlama teče, niko od gradskih otaca danas, pa ni Igor Pavličić, i ne pomišlja da Milevine kosti prenese u Srbiju (sahranjena na jednoj livadi kod Ciriha u Švajcarskoj, prim.red.), nego ih samo zanima njena kuća i imanje. A kuća Marića se nalazi u novosadskoj Kisačkoj ulici br. 20, ima 300 kvadrata i oko petnaest stanova (u jedanaest stanova godinama žive izbeglice!). Izgrađena je 1907. godine u neobaroknom stilu. Nalazi se na imanju od 27 ari i vlasništvo je države Srbije, koja u nju ništa nije uložila od 1945. godine, otkad ju je otela komunistička vlast.

Nažalost, propadanju ovog zdanja nema kraja, te od nje na kraju neće ostati ništa, što je možda i konačna ideja "novih zidara" čiju politiku personifikuje i Igor Pavličić. Nije njima do tradicije i kulture, čuje se u Novom Sadu, nego im je do gradskog građevinskog zemljišta, da ga otmu i unovče!

 

 

 

Ko je utopio Toplanu?

 

Prošle godine je demontirana i negde odneta čitava toplana Mišeluk u Novom Sadu! Ona čiji je kapacitet takav da može da greje blizu 10.000 ljudi. Višemilionska šteta, krađa, policija "radila na slučaju", a iz Javnog komunalnog preduzeća Novosadska toplana dali saopštenje da su "...toplanu odneli nepoznati počinioci" i da su iz tog preduzeća podneli nekoliko krivičnih prijava protiv nepoznatih počinilaca. Neke Pavličiću bliske novine, da ublaže stvar, pisale su kako je "ukraden samo deo toplane". Šta je, ustvari ovim povodom uradio gradonačelnik? Šta je radili policija? A direktor Novosadskih toplana?

Ali, sve je to palo u zaborav kad se u Novom Sadu pojavio predsednik Tadić! On i gradonačelnik Pavličić šetali su gradom, pozdravljali "spontane" prolaznike... No, ne odoše da se poklone senima pokojne toplane Mišeluk. Bio bi to čist bezobrazluk! Jer, šta ako su "nepoznati počinioci" ljudi od poverenja?

 

 

 

A 4.

 

Novo doba demokratskog preporoda: Ko je ko u Novom Sadu

 

Igor Pavličić zvani Rodni (1979), Beograd, advokat bez iskustva i klijenata. Kum Bojana Pajtića. Gradonačelnik Novog Sada.

Siniša Bubnjević (1958), Novi Sad. Samouki fotograf, koji je ranih 90-tih radio u Dominikanskoj Republici kao ulični fotograf: fotografisao je turiste, gole žene na plaži i tome slično. Još kao mali, voleo je mnogo da se igra automobilčićima, što mu je već u dva navrata donelo titulu gradskog sekretara za saobraćaj u Novom Sadu.

Bora Novaković, zvani Sombrero, ili Bora Konj (1964), sociolog, bez ijednog dana radnog iskustva u toj struci. Nekadašnji prvi čovek Novog Sada, a danas "vladar u senci", na mestu generalnog direktora ZIG-a Novog Sada, glavne "žile kucavice" vlasti i odlučivanja u Novom Sadu.

Aleksandra Jerkov (1982), Novi Sad. Potomak je jednog od saradnika slavnog Vojvođanina Vase Stajića (tako i dobila mesto u LSV). Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, smer sprski jezik i lingvistika. Nikad nije bila u radnom odnosu.

Aleksandar Jovanović zvani Sadam (1976), Novi Sad. Aktuelni predsednik Skupštine Grada Novog Sada. Potpredsednik Čankove LSV. Kao klinac jedno vreme živeo sa roditeljima u Kuvajtu. Završio sociologiju, a od radnog iskustva ima da je radio "jedno vreme" (?) u Zavodu za transfuziju krvi u Novom Sadu, kao "motivator" (ne, nije motokultivator - motivator), PR za privlačenje dobrotvornih davalaca krvi. Nakon toga je shvatio gde se krv najbolje sisa - i od čega se živi. Dugo vremena Čankov "mali od palube".

Dušan Elezović (zvani Konobar), 1975. Od školske struke - srednja konobarska. Rom je iz Zmajeva. Prvi Tadićev pulen u Vojvodini. Kupio i poseduje diplomu Fabusa. Danas je član upravnog odbora NIS-a (5.000 evra mesečna naknada!). Partijski zadatak mu je da pazi na Bojana Pajtića da se ne uzjoguni previše u Vojvodini. Od politike je zaradio stan u centru Novog Sada od 150 kvadrata, kao i neke lokale.

Aleksandar Caki Kravić (1958), Novi Sad. Svirač bas-gitare i nosilac prvog stepena Pravnog fakulteta ("drugi dan"). To mu, međutim, nije pravilo smetnje da u političkim dogovorima dobija funkcije direktora RTV-a ili čak gradskog ministra za sport i omladinu. Inače, voli jako da putuje: nedavno je sa Sašom Jovanovićem Sadamom bio i u Meksiku - u "uzvratnoj poseti udaljenom braCkom gradu Piči-Kaka"; pre toga su bili u Kini, Austriji, Nemačkoj, Americi, Belgiji...