Odbrana od NATO

Ministar odbrane ili ima amneziju, ili je zločinački beskrupulozan, ili je neverovatan politički podlac

 

Šule, kao da ga je pogodilo uranijumom obogaćeno đule

 

U smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija NATO insistira da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. U našem slučaju, sve dok rejting vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira koji su učestvovali u odbrani od NATO agresije, a to znači da za sada ne može biti govora o ulasku naše vojske u NATO. Onda na scenu stupa ministar ŠuNATOvac...

 

Pukovnik Milan Jovanović

 

Umesto istinski civilizovane, demokratske, pravne države petooktobarske promene donele su nam "Srbiju iz bajke", u kojoj preko noći možeš da se obogatiš, da pljačkaš, da kradeš do mile volje, birokratsku, partitokratsku, poluvazalnu i u svim segmentima neuspešnu podaničku državu.

U takvom kontekstu sprovodi se i "reforma" vojske i odbrambenog sistema Srbije, sve pod mentorstvom SAD i NATO-a i pod sloganom da je to jedini mogući model izgradnje sveukupne nacionalne odbrambene bezbednosti.

Mnogo toga se vidi i iz nekakvog pisma ministra odbrane Dragana Šutanovca (Danas, 20. maj 2011) o rezultatima njegovog rada na čelu Ministarstva odbrane od 2007. do 2011. i prioritetima za budućnost.

 

Otkrio i toplu vodu

 

Pažljivim čitanjem ovog tragikomičnog štiva, nedovoljno vrednog da se u celini citira, jasno je da se radi o veštom, ali već uveliko providnom Šutanovčevom marketinškom potezu zamagljivanja i zamajavanja domaće javnosti kako bi, kao "američki čovek" u Srbiji, pre izbora završio domaći zadatak - da Srbiju dovede pred svršen čin i, bez izjašnjavanja građana, bezbolno i bez otpora je uvede NATO alijansu. U tom svom hvalospevu, Šutanovac se ni najmanje ne ustručava da sistematskom zamenom teza uveri građane Srbije da je crno belo, da je zlo dobro, da je izdaja patriotizam, te da "opšti okvir reformi u Republici Srbiji jeste proces njene evropeizacije - a ne proces evropske integracije".

U tom olakom razbacivanju "velikim mislima" ministar nije ni pokušao da objasni šta (se) uopšte podrazumeva pod "evropskim integracijama", ko su njeni suštinski pokretači i realizatori, te ono što je možda i najbitnije: Kakav je odnos Srba prema Evropi i Evrope prema Srbiji? Da li su Srbi problem Evrope? Zašto se prema Srbima ujedinjena Evropa postavila kao mučitelj i neprijatelj? Zašto se ta Ujedinjena Evropa već dvadeset godina nalazi u "svađi" sa Srbijom? Zašto je Evropa baš protiv Srba upotrebila sve raspoložive sisteme kažnjavanja (ekonomskog, političkog, kulturnog)? Zašto je Evropa, konačno, posegla i za bombardovanjem i zašto je stala uz bok Amerikancima u otimanju Kosova i Metohije?...

U tom hvalospevu Šutanovac, u stilu "čega se pametan stidi, time se budala ponosi", pripisuje sebi zasluge i za osnivanje Univerziteta odbrane (vojno školstvo, in ače, živi u Srbiji - duže od 150 godina), za renesansu odbrambene industrije Srbije (šta li o tome misle radnici kragujevačke fabrike oružja, koji su proteklih dana spavali u magacinima gotovih proizvoda, mitraljeza, municije) i kojekakve druge gluposti. Slučajno ili ne, Šutanovac je priznao da je temelj svih temelja reforme - profesionalizacija Vojske (čitaj: uništavanje odbrambenog sistema Srbije i Vojske Srbije) - započeta 2003. godine (u vreme kada je ministar odbrane bio Boris Tadić) , koja je i okončana baš pod visokim Šutanovčevim rukovođenjem i komandovanjem.

Kompletna njegova "reforma" se svodi na papagajske floskule "međunarodne misije"... kao put i način da se Srbija uvede u NATO...

Uz to, sve analize o ulozi NATO alijanse potvrđuju da je za pripremanja svakog kandidata za NATO najbitnije slabljenje vojske zemlje kandidatkinje, koja na kraju nije u stanju da samostalno brani i odbrani svoju teritoriju.

 

Solidni podanici

 

Pomenuta reforma odbrambenog sistema i Vojske Srbije sprovedena je na nezakonit i neustavan način, samoinicijativno, po direktnom nalogu i pod patronatom SAD i NATO-a, i to u periodu kad je zemlja dovedena u najveću političku, ekonomsku i moralnu krizi, odnosno kada je kao država propala država u svakoj oblasti društvenog života... I ne samo to, sve se desilo o pored donošenja Odluke o vojnoj neutralnosti koju je Narodna skupština Srbije izglasala u okviru Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, 26. decembra 2007. godine sa 220 glasova narodnih poslanika. Ta rezolucija se odnosila na Kosovo i Metohiju, a jedan njen član utvrdio je vojnu neutralnost na sledeći način: "Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine bez odluke Saveta bezbednosti do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO konačan organ vlasti u nezavisnom Kosovu, Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju". Međutim, ulaskom Srbije u Partnerstvo za mir sve se, po svoj prilici, otišlo u zaborav.

Sam ulazak Srbije u Partnerstvo za mir na polju odbrambene bezbednosti zemlje nije doneo ništa sem "otvorenih vrata" da američki podanici (Tadić, Šutanovac...) mogu da nastave započeti posao. U tom kontekstu je prilikom posete Borisa Tadića Americi potpisan Ugovor o statusu američkih snaga u Srbiji (SOFA) i partnerstvu naše vojske i Nacionalne garde Ohaja (!). Nekoliko dana posle, Srbiji je omogućeno da sa još 20 zemalja učestvuje u programima američke vojne obuke. Tako se Srbija, bez izjašnjavanja građana, našla u društvu onih kojima je velesila "progledala kroz prste", pa će naši oficiri moći da pohađaju američke vojne škole i specijalističke obuke o trošku vojnog budžeta SAD, a sasvim sigurno i da ratuju za potrebe ostvarenja ekonomske bezbednosti SAD.

 

Cena negde zaturena

 

U situaciji kada se smanjuje brojno stanje pojedinih armija ispod granica sposobnosti da mogu garantovati teritorijalni integritet i suverenitet vlastitih država, postavilo se logično pitanje koliko će koštati tuđa zaštita, jer, kako kaže starogrčka izreka, "ko ne želi da hrani svoju vojsku, taj će hraniti tuđu". Podrazumeva se i da silni sporazumi između država i NATO saveza o slobodnom kretanju NATO trupa po njihovim teritorijama i zaštita američkih vojnika od bilo kakve odgovornosti za bilo kakvu pričinjenu štetu predstavljaju direktno "guljenje kože" domaćih poreskih obveznika radi nekih neidentifikovanih tuđih interesa. Situaciju dodatno komplikuje i činjenica da svaka članica Alijanse ili kandidat za ulazak u nju snosi troškove angažovanja svojih trupa u trećim zemljama. Kakvu onda korist Srbija ima od ŠuNATOvčevih "međunarodnih misija".

Zemlje regiona (od kojih su neke već članice NATO alijanse, a neke kandidati) koje su "usaglasile" svoje odbrambene kapacitete sa NATO zahtevima, u odnosu na Srbiju (koja je vojno neutralna zemlja) zahvaljujući Tadiću i Šutanovcu su u vojničkom smislu danas  superiornije.

To se najbolje vidi iz sledećeg pregleda odnosa snaga u regionu.

 

SLOVENIJA

- Stanovnika: 2,06 miliona,

- BDP: 55,8 milijardi evra,

- Vojni budžet: jedna milijarda EUR,

- Vojnika: 7.700

HRVATSKA

- Stanovnika: 4,4 miliona,

- BDP: 67,4 milijarde evra,

- Vojni budžet: 1,02 milijarde evra,

- Vojnika: 16.000

BiH

- Stanovnika: 3,8 milion,

- BDP: 18,3 milijarde EUR,

- Vojni budžet: 204 miliona EUR,

- Vojnika: 10.000

CRNA GORA

- Stanovnika: 680.000,

- BDP: 3,1 milijarde evra,

- Vojnika: 3.127

MAKEDONIJA

- Stanovnika: 2,1 milion,

- BDP: 9,1 milijarda EUR,

- Vojni budžet: 167 miliona EUR,

Vojnika: 8.000

ALBANIJA

- Stanovnika: 3,1 milion,

- BDP: 13,4 milijarde EUR,

- Vojni budžet: 254 miliona EUR,

- Vojnika: 14.259

SRBIJA

- Stanovnika: 7,3 miliona

- BDP: 58,8 milijardi EUR,

- Vojni budžet: 1,06 milijardi EUR,

- Vojnika: 29.125

 

Upoređenja radi: Bugarskom, čija je odbrambena strategija potpuno podređena strategiji NATO, koja je ukinula Komandu operativnih snaga, Komandu za specijalne operacije, Istočnu i Zapadnu komandu kopnenih snaga, Taktičku avijacijsku komandu, Komandu vazdušne odbrane, umanjila je broj pripadnika oružanih snaga i sačuvala ga na nivou 45.000 vojnika. Svoju državnu teritoriju Bugari planiraju i mogu da brane samo sa istočne strane. Bugarska često kupuje vojnu tehniku i opremu od već preporučenih proizvođača, što je obaveza na koju se obavezala posle ulaska u NATO. Ovakva pozicija pojačava bugarsku zavisnost od vodeće članice bloka - SAD.

Upoređujući, dakle, Bugarsku i Srbiju koje imaju približno isti broj stanovnika i isti vojni budžet, vidi se da Srbija i pored zabrinjavajućeg stanja u oružanim snagama i okruženju ima dvostruko manje vojnika od Bugarske...

Prema najnovijim predlozima Crna Gora bi imala 2.400 vojnika, odnosno 410 oficira, 898 podoficira, 782 vojnika po ugovoru i 310 civila. Na osnovu ovih podataka vojni stručnjaci ocenjuju da se radi o veoma maloj oružanoj formaciji, pa na ovaj način Crna Gora svoju i bezbednost svojih građana stavlja u ruke drugim subjektima, koji se nalaze van granica najmlađe evropske države.

Makedonsko iskustvo govori da je ova država svoju sudbinu prepustila NATO i SAD i po svoj prilici da će se njena sudbina određivati baš u okrilju NATO, koji se na Balkanu oslanja na albanski faktor, tako da sve zemlje koje su svoju sudbinu vezale za spoljne faktore nemaju sigurnu budućnost.

Hrvatska koja je stupila u NATO morala je da pristane na slanje novih 5600 vojnika u mirovne operacije.

Po kriterijumima NATO, Srbija bi, ako želi da pristupi alijansi trebalo da ustupi više od 13.000 vojnika za "međunarodne mirovne operacije". Jasno je da ni Hrvatska, ali ni u Srbija, neće moći bez velike muke da pošalju u Avganistan, Irak ili na neko drugo vruće mesto ovoliki broj vojnika. Tako postaje sasvim jasno zašto se u Varni, u Bugarskoj (samit NATO 29-30. maja), Bugarska izjasnila da je za Srbiju i region najbolje da Srbija postane član NATO saveza. Sasvim je jasno zašto je generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen posle hapšenja Ratka Mladića i sastanka sa bugarskim predsednikom Georgijem Prvanovim izjavio da je otklonjena glavna prepreka na putu Srbije ka EU i NATO... Zato više nikog ne iznenađuje to što u svojim svakodnevnim medijskim nastupima i Tadić i Šutanovac ponavljaju da je "Srbija lider na Balkanu" ili da je "Srbija je garant mira u regionu". Dakle, po mnogo čemu je Srbija pravi primer kako se samourušava vlastita odbrambena moć.

 

Kad raste - znači da pada

 

Pre ulaska Srbije u NATO, na red, međutim, kod nas tek dolazi i ispunjavanje još jednog uslova. Tako u NATO smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija piše da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. Računa se, naime, da u našem slučaju, sve dok rejting vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira koji su učestvovali u odbrani od NATO agresije, a to znači da za sada ne može biti govora o ulasku naše vojske u NATO. Sada je sasvim jasno zašto Šutanovac u svom svakodnevnom medijskom obraćanju ponavlja frazu o - rastu ugleda Vojske kod naroda.

Druga bitna činjenica u vezi sa kandidaturom za prijem u NATO je da ulazak u NATO ne ubrzava i ne garantuje ulazak u EU, kao što je bio slučaj ranije. EU je zaokupljena svojim problemima i zato nam permanentno postavlja nove i nove uslove. Primera radi, hapšenje Ratka Mladića još se kao "uslov" nije ni ohladilo, a već je na tapetu navodni zahtev za normalizacijom odnosa Srbije sa Kosovom, odnosno priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije itd. Srbija, dakle, i ako postane članica NATO, teško da će postati ravnopravna članica EU. U političkom smislu, integracija u NATO je gubljenje suvereniteta ne samo nad vojskom, nego i nad teritorijom. I to ne radi ciljeva iza kojih stoji NATO nego ciljeva iza kojih stoji Vašington. Nemoguće je u Evropi pronaći, na primer u Evropi, francusku ili italijansku bazu van granica tih država.

Zanimljivo je da još uvek niko u zemlji, bar zvanično, nije izašao sa ozbiljnom računicom koliko bi taj "luksuz" (ulazak u NATO) koštao našu zemlju. Ne postoje ni javno iskazani kriterijumi koji bi omogućili izradu takve procene, niti je ko pokušao da ih razradi. Zato se argumenti u naklapanjima o "ekonomičnosti" ulaska u NATO često svode samo na uštedu prouzrokovanu smanjenjem broja vojnika i njihove tehnike. Najjednostavnije rečeno, najbolje je da sopstvena armija bude - rasprodata.

 

Razume li nacrtano

 

Ako je ulazak u NATO motivisan ekonomskim razlozima, treba reći sledeće. I zemlje istočne Evrope su žurile u NATO nadajući se brzom, čak i automatskom ekonomskom preporodu. Međutim, od spektakularnog ekonomskog preporoda u zemljama koje su iz istočnog prekoračile u zapadni blok - nema ni govora. Primećuje se jedino da političke snage koje su izvele "povezivanje sa evroatlantskim integracijama" polako gube kredibilitet i poverenje svojih birača, u prvom redu zbog zaoštrenih problema u vezi sa ispunjenjem obaveza prema Briselu, što se vidi u padu proizvodnje, rastu nezaposlenosti i uskraćivanju socijalnih povlastica u tim zemljama. Demokratizacija u svim tim zemljama bez izuzetka odvija se uz obavezni monitoring novih zapadnih saveznika, koji kroz institucije država kojima pomažu protežiraju svoje interese, najčešće suprotne nacionalnim interesima zemalja kojima se pomaže, a često partnera iz NATO, što izaziva konfuziju u političkim i ekonomskim odnosima unutar zemalja u tranziciji.

Da li "američki diplomac" i "najveći mirotvorac, reformator i vojni strateg koga je Srbija ikada imala", Dragan Šutanovac, računa sa svim tim elementima u realizaciji strategije koja mu je nacrtana kao zadatak.

 

 

 

 

 

Tajno ali bezbedno

 

- Kada ovaj broj Tabloida bude na kioscima, u Beogradu (9. i 10 juna, datum nije slučajno izabran!) počinje najveći vojni skup - NATO samit (manifestacija čiji početak aktuelna vlast drži u strogoj tajnosti) na kome će domaći režiseri natovske bezbednosti učiniti sve da uvere svoje strane investitore kako je Srbija u stanju da zaboravi NATO uništavanje i bombardovanje.

 

 

 

 

 

 

Kako to prevideti

 

Šutanovčevo guranje Srbije u NATO odvija se u atmosferi koja se može opisati sa nekoliko notornih činjenica:

- da u Srbiji odbojnost prema NATO-u postoji od njegovog osnivanja 1949. godine,

- da je odbojnost prema NATO-u porasla posle raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora,

- da je tokom jugoslovenske krize, oružanih sukoba u Sloveniji, a naročito u Hrvatskoj i Bosni, NATO smatran neprijateljem i osvajačem, koji pomaže onima koji razbijaju Jugoslaviju i žele da okupiraju Srbiju,

- da je doveden na ivicu egzistencije veliki broj bivših vojnika, starešina, civila i članova njihovih porodica,

- da građani Srbije ne mogu da zaborave 1.002 vojnika, 114 policajaca i 2.300 civila (od toga 700 dece mlađe od 15 godina, dok je 5.000 građana Srbije osakaćeno bombama) poginula tokom 78 dana bombarderskih akcija 19 zemalja članica NATO,

- da je to bombardovanje izvedeno radi "in vivo" eksperimenta nad žiteljima SRJ, sprovedenog vođenjem uranijumskog, elektromagnetnog i dioksinskog rata protiv jedne suverene evropske zemlje. Posledice dejstva bombi i municije sa osiromašenim uranijumom, uz pogubne efekte elektromagnetnih bombi, kao i posledice hemijskog dejstva dioksina na čovekov organizam s pravom se mogu ubrojati u genocid prema Srbiji, koji će proizvoditi negativne genetske posledice narednih nekoliko vekova,

- da su tokom NATO bombardovanja avioni F-18 ispuštajući halon (sredstvo za zaštitu od požara na letilici) uništili ozonski omotač iznad Balkana, da je bombardovanjem Azotare u Pančevu ovaj grad dobio 40.000 tona azotnog otpada izuzetne toksičnosti (što predstavlja pravi uzrok naglog skoka obolelih od raka u ovom gradu),

- da je tokom bombardovanja Srbije upotrebljeno 30 tona ozračene municije, koja pri rasprskavanju ubacuje u atmosferu milijardu čestica osiromašenog uranijuma, a svaka udahnuta čestica izaziva rak pluća.

 

 

 

 

Industrija smrti i kome je prodati

 

Nakon više eksplozija u fabrikama takozvane namenske proizvodnje koje su se dešavale poslednjih par godina u Srbiji, zlosrećni ministar vojni Dragan Šutanovac "uknjižio" je štetu od propalih izvoznih poslova (zaključno sa Libijom), tešku više stotina miliona evra. Uprkos tome, proglašen je "menadžerom godine", a njegovi propali poslovi proglašeni su u Tadićevim medijima kao najveća izvozna dostignuća!

Istina je prilično drukčija... Srbija je, naime, dobila više oštrih upozorenja od strane "zapadnih saveznika" da ne sme da krši međunarodne standarde i da ne sme bez pitanja da u izvozu oružja vidi ekonomski interes.

Drugim rečima, a prema izvorima upućenim u sadržaj diplomatske pošte koju su razmenjivali pojedini ambasadori Francuske, Velike Britanije, Amerike i još nekih satelitskih zemalja, ova je često bila prepuna podataka o namerama vojne industrije Srbije i ličnih ambicija Dragana Šutanovca i njegove partije. 

Uprkos upozorenjima koja su stalno stizala, što diskretno što indiskretno, što preko pojedinih nevladinih organizacija (njihovim antiratnim akcijama čiji je realan inicijator uvek neko ozbiljniji od "izvođača radova"), poslovne planove ministra vojnog niko nije mogao da zaustavi. Sklapani su poslovi baš tamo gde "saveznicima" smeta. No, nekako po pravilu, kad god bi Šutanovac "nanišanio" lepu zaradu za sebe, svoju stranku, pa onda šta ostane i državi, dešavale su se eksplozije i tragedije u kojima su ginuli radnici zaposleni u "industriji smrti".

Nedavno je "posebna javnost" saznala za jedan vredan ugovor sa potpisom Dragana Šutanovca u visini od  400 miliona dolara za izgradnju tri vojne fabrike na severu Afrike, ali niti će ugovori biti realizovani, niti će "kad se situacija smiri" Srbija srpska vojna industrija uopšte postojati na tom tržištu. To, međutim, ne znači da Šutanovac te fiktivne poslove neće pripisati sebi u zaslugu, kao realizovane. 

Pokrenut logikom Titovog pionira, da "Jugoslaviju svi vole i uvažavaju" i da je u pitanju prioritetni vojni partner", Šutanovac, u svojstvu ministra odbrane Srbije, u dužem vremenskom periodu pravi "račun bez krčmara", pa je stvar toliko daleko odmakla da je jedan niži vojni obaveštajac SAD, a po nalogu iz Vašingtona, mimo diplomatske službe u Beogradu, napravio celovitu kalkulaciju "nepodobnih poslova" MO Srbije, koji bi mogli da smetaju interesima njegove zemlje i njenih saveznika. Bilo je to neposredno nakon što je Šutanovac planirao da naoruža libijsku armiju pešadijskim naoružanjem srpske proizvodnje. Nije poznato u kom pravcu je ta "celovita kalkulacija" ministrovih poslova otišla, mada nije teško ni zaključiti... (N.V.)