Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Preuzimanje odgovornosti

 

Milovan Brkić

 

 

Na sastancima Otvorenog univerziteta (poznatijeg kao Crveni univerzitet), čiji član je bio i Boris Tadić, sin filozofa Ljube Tadića, često je citirana Lenjinova teza da "beda rađa revoluciju".

Takvom zaključivanju, sećam se toga kao da je danas bilo, usprotivio sam se pred "komesarima tog Univerziteta", pojednostavljenim zaključkom da gladan čovek nije slobodan čovek, da ne može ni da potrči, a kamoli da razmišlja o ustanku i pobuni. Naveo sam primer da kada siromašan čovek ostane bez posla često u očaju kaže da mu je došlo da ubije i sebe i porodicu, jer ne može dalje. Posvedočio sam da sam nekima od tih očajnika predložio da prvo umesto sebe i svojih najmilijih smaknu one koji su krivi za njihovu nesreću, ali da su svi oni ostali preneraženi predlogom. Radije bi ubili sebe, nego zlotvore.

O srpskoj trpeljivosti i sklonosti da podnose tiraniju pevalo se i u epskim pesmama. "Al' se Srbi dignut' ne smedoše...".

Grci, tvrde iz Evropske unije, imaju veoma visoke plate. Grci su na ulicama, namazani ratničkim bojama, spremni da idu do kraja. Da poginu, da ostanu bogalji, da dobiju teške batine. Oni znaju da nisu pokrali te milijarde iz fondova Evropske unije, već vlastela koja ih je iznela na račune u Švajcarskoj. Ako neko treba da snosi posledice, to je onda grčka politička oligarhija, oni koji su s pozicija vlasti uzeli stotine milijardi. Njihova imena su poznata evropskim komesarima, i Grci traže da se te pare vrate u fondove, i tako otpišu dugovi Grčke.

Na ulicama se s policijom biju Nemci, Španci, Italijani, Irci... Oni imaju lepe plate, ali poštuju svoj rad i traže bolje uslove rada, da njihov znoj ne ide na račun njihovih poslodavaca.

U Srbiji, po priznanju vlasti, više od milion ljudi ima prihode manje od 30 dolara mesečno! Žive, tvrde vlasti, ispod granice siromaštva. Gladuju, gladuju, gladuju...

Na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, njen predsednik Boris Tadić je praznim glasom saopštio članovima odbora da moraju da priznaju javnosti da su lagali građane da će bolje živeti, i da će on za katastrofalno stanje u Srbiji preuzeti odgovornost.

Dok slušam ovog čoveka, kako nas s nepodnošljivom arogancijom obaveštava da će preuzeti odgovornost za glad i nesreću u kojoj se nalazi polovina građana zemlje, imam na umu samo jednu misao - ovog skota treba umlatiti.

U bolesnoj Tadićevoj glavi rečenica "Ja ću preuzeti odgovornost za to što smo lagali milione građana da će lepo živeti, a doveli smo ih na rub opstanka" - valjda lepo zvuči. Možda on očekuje da će mu svi aplaudirati, urlajući da ih predsednik laže još dugo i dugo, do poslednjeg koji doživi njegovu vladavinu.

Da je ovu rečenicu izgovorio u nekoj demokratskoj zemlji, u kojoj postoje institucije, nezavisno sudstvo, recimo, javni tužilac bi izdao nalog da predsednik, pre pokretanja krivičnog postupka, bude priveden psihijatru, radi ocene njegovog mentalnog stanja. Prosto je nezamislivo da predsednik jedne demokratske države saopšti građanima da preuzima odgovornost za njihovu nesreću, i da potom, mrtav hladan, kaže kako bez Demokratske stranke nema budućnosti Srbije.

Preuzimanje odgovornosti u demokratskim društvima značilo bi povlačenje sa državne funkcije i sudsku proveru njegove vladavine.

U zemlji Srbiji, kojom vlada Boris Tadić, nema  boljeg života dok neko od nas, slobodnih građana, ne preuzme odgovornost za Tadićev odlazak.