Narko rat

EKSKLUZIVNO: 40 godina jalovih napora u borbi protiv nelegalnih droga

 

Izgubljeni rat još ne jenjava

 

U ofanzivi protiv droga, narkomane nije trebalo zaštititi od smrti i bolesti, već ih sprečiti da koriste drogu Upotreba opijata bila je široko rasprostranjena u Sjedinjenim Državama još od druge polovine 19. veka Koliko su gotovine narko-karteli zaradili prodajući konzerve piva u nekom mračnom sokaku!? Da li je Amerika izgubila najduži rat u modernoj istoriji, o tome ekskluzivno za Tabloid piše Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda

 

Piše: Milan Balinda

 

   Najduži rat u modernoj istoriji, „Rat protiv droga", objavio je 17. juna 1971. godine tadašnji američki predsednik Ričard Nikson. U srži tog obraćanja Kongresu, dugom 5.300 reči, Nikson je izneo plan „da konsoliduje na najvišem nivou napad iz svih oružja na problem zloupotrebe droga u Sjedinjenim Državama". Taj najviši nivo trebalo je da deluje iz Bele kuće. Plan se raspao nakon što je Nikson podneo ostavku jer se nije sviđao ni državnim sekretarima (ministrima), niti agencijama za borbu protiv droge. Ipak, Nikson je 1973. kreirao čuvenu agenciju za borbu protiv nelegalnih narkotika DEA (Drug Enforcement Administration).

   Deset godina kasnije, sa Ronaldom Reganom u predsedničkoj fotelji, Demokrate iz Kongresa počeli su da napadaju „neorganizovanost borbe protiv droga". Najglasniji je bio senator Džozef Bajden koji je predlagao da se ustanovi „car droga", ali je njegov predlog, koji je prošao kroz oba doma Kongresa, vetom zaustavio predsednik Regan. Nakon političke bure koju je uzrokovao predsednički veto, Bela kuća je odlučila da proglasi „malog cara droge", pa je na Floridi ustanovljen centar za borbu protiv droge, a na njegovom čelu postavljen je tadašnji potpredsednik Džordž. H. V. Buš. Ništa se značajno nije dogodilo u tom ratu protiv droga sve do 1984.

Te je godine u jednoj školi kalifornijskog grada Oklenda jedan desetogodišnji učenik upitao Nensi Regan, suprugu predsednika koja je bila u poseti školi, šta da radi ako mu neko ponudi drogu. Nensi je odgovorila: „Samo reci - ne". U roku od godinu dana 5.000 klubova „Samo reci - ne" oformljeno je širom zemlje. Potrošeni su milioni dolara i - nije se ništa značajno postiglo, osim što se čitava zemlja zafrkavala sa tom frazom „Samo reci - ne" („Just say no"). Ništa bolje nije prošao jedan televizijski spot koji je krenuo 1987. godine, a na kome se prikazuje prženje jaja na oko uz poruku - „Ovo je tvoj mozak na drogama". Ovaj četrdesetogodišnji rat nema jasno određenog neprijatelja i može da se stekne utisak da je Vašington u ratu protiv sopstvenog stanovništva. Ipak, do sada je utrošeno 2,5 biliona (to bi bilo sa „b") dolara i upropastilo milione života, računajući i one koji umrli od predoziranja ili su poginuli.

Kao primer neuspeha može da posluži i odluka Buševe administracije iz 2002. godine da smanji zloupotrebu droga za 25 odsto, a koja je dovela do nezapamćeno velikog broja građana uhapšenih zbog pušenja marihuane. Kao rezultat te akcije korišćenje mariuhuane opalo je 6 odsto, ali je zato povećana upotreba drugih opojnih droga. Isti predsednik Buš potpisao je 2008. godine takozvanu Merida inicijativu koja je trebalo da obezbedi Meksiku 1,4 milijarde dolara za borbu protiv švercovanja droge i nasilja povezanog sa narkoticima. Do sada su odobrena samo 456 miliona, a predsednik Obama još nije rekao da li planira da odobri preostalu milijardu.

 

Opijati Globalne komisije

 

U svojoj poruci iz 1971. godine Nikson je žalio 1.000 žrtava droga u Njujorku tokom 1970. Osam godina kasnije ta cifra je bila 7.101, a 1986. broj se popeo na 9.976. Širom zemlje 2007. bilo je 38.000 smrtnih slučajeva povezanih sa upotrebom nelegalnih narkotika. Pojavom SIDE narkomani koji su koristili zaražene igle bili su najviše izloženi ovoj opakoj bolesti. Nisu bolje prolazili ni u slučaju hepatitisa. Administracija u Vašingtonu protivila se akcijama da se narkomanima podele čiste igle i špricevi, bazirajući svoj stav na „moralnim stavovima". U ratu protiv droga korisnike nije trebalo zaštititi od smrti i bolesti, već sprečiti ih da koriste drogu. Procenjeno je da 2008. godine za 7.559.000 stanovnika bilo potrebno lečenje protiv droga, ali 6.351.000 nije primilo nikakvu terapiju. Za 2009. godinu ustanovljeno je da u Sjedinjenim Državama 21,8 miliona stanovnika koriste zabranjene narkotike.

   Pre 40 godina 200.000 zatvorenika robijalo je po federalnim i državnim zatvorima, a sada se u robijašnicama nalaze 1,6 miliona odraslih i dodatnih 600.000 po državnim zatvorima. Većina su iza rešetaka zbog nelegalnih droga. Od tog broja 1,4 miliona su mlađi muškarci u punoj životnoj snazi. Njima je onemogućeno da rade i zarađuju, pa i da troše. Koliko automobila, na primer, ne može da se proda u Sjedinjenim Državama jer su najizgledniji kupci iza rešetaka!? Amerika, zemlja orijentisana ka potrošnji, sama sebi puca u stopalo zbog nekoliko grama kokaina, ili što je još gluplje, marihuane.

Političari zamajavaju većinu glasača nudeći im obećanja da će samo ratom protiv droga sve u zemlji biti cakum-pakum. Kao što to obično biva, političari populisti očekivano zavedu u svoju korist, promovišući strah, dovoljan broj glasača. Novembra meseca 2010. u Kaliforniji samo 46,5 odsto glasača podržalo je predlog za legalizaciju marihuane, ali su ispitivanja javnosti pokazala da su 30 odsto među onima koji su glasali „ne" takođe za legalizaciju, ali im se nije dopao način na koji je formulisan predlog.

   Pod naslovom „Opozovi globalni rat protiv droga" 39. predsednik Sjedinjenih Država i dobitnik Nobelove nagrade za mir iz 2002. godine, Džimi Karter, objavio je sredinom juna meseca članak kojim se pridružio onima koji pokušavaju da urazume stav Vašingtona u odnosu na droge. Pozivajući se na zaključke prošlomesečnog izveštaja prestižne „Globalne komisije o politici droga", Džimi Karter podvlači da je rat protiv droga koji je započeo pre 40 godina promašaj i da je odavno izgubljen.

Ističe da je „Globalna komisija" zaključila da se u periodu od 1998. do 2008. godine svetska upotreba opijata povećala 34.5 odsto, kokaina 27 odsto i marihuane 8,5 odsto.

Karter u tom tekstu dodaje da je u vreme pre nego što je on napustio Ovalnu kancelariju pola miliona ljudi bilo u američkim zatvorima, a da krajem 2009. taj broj je blizu 2,3 miliona ljudi. Oko 7,2 miliona osoba ili je na robiji, ili u zatvoru ili izdržavaju uslovnu kaznu, a sve to čini više od 3 odsto populacije Sjedinjenih Država. Karter je takođe preneo poruku bivšeg guvernera Kalifornije, Arnolda Švarcenegera, da je 1980. godine 10 odsto od budžeta njegove države odlazilo na visoko obrazovanje, a samo 3 odsto na zatvore. Tokom 2010. skoro 11 odsto je odlazilo na zatvore, a samo 7,5 odsto na visoko obrazovanje.

Upotreba opijata bila je široko rasprostranjena u Sjedinjenim Državama još od druge polovine 19. veka. Morfijum je bio dosta korišćen još od vremena Građanskog rata, a heroin se pojavio 1894. godine. Ovi opijati tada su smatrani čudotvornom medicinom. Morfijum su lekari često prepisivali skraćenicom „G.O.M." (na engleskom - „Božji lični lek"). Prvi zakon protiv pušenja opijuma donet je 1875. godine u San Francisku. Odnosno, nije bila zabranjena upotreba opijuma već njegovo korišćenje u „opijumskim jazbinama". Smatralo se da Kinezi tamo, uz pomoć opijuma, zavode belkinje. Taj zakon je, u suštini, bio uperen protiv Kineza, isto kao i još nekoliko zakona iz tog vremena od koga je jedan zabranjivao Kinezima da nose perčine.

Ne zna se sa sigurnošću koliko je narkomana u to vreme bilo u Americi, ali se procenjuje da ta cifra proporcionalno nije veća od današnje, bez obzira što su opijati tada bili u slobodnoj prodaji. Samu reč „zavisnik" nije lako definisati, još manje je to bilo u ono doba, doba kada se morfijum koristio kao sredstvo protiv bolova, a njegova redovna upotreba nije obavezno označavala narkomana. Opijati i kokain tada nisu bili povezani sa kriminalom kao što su krađe, pljačke, provale, ubistva, nasilništva, ili bilo koji kriminal s kojim se oni povezuju danas. Bilo je zavisnika, naravno, ali iako su oni bili uočeni kao problem, nisu bili označeni kao kriminalni problem. Te su droge postale nelegalne tek 1906. godine, a namera je bila da se koriste samo u medicinske svrhe. Odnosno, nametnut je visok porez i zahtevane su raznorazne dozvole, tako da je svako koji bi ih konzumirao mimo recepta lekara automatski kršio zakon.

 

Legalno bi opet bilo nelegalno

 

Marihuana je bila legalna sve do 1937. godine. Glavni razlog zašto je marihuana klasifikovana kao „opasna droga" je namera da se uništi konoplja. Naime, kada je „Dunlop" počeo da proizvodi konopce od plastičnih materijala, konoplja je postala nepoželjni konkurent. Marihuana je klasifikovana kao „halucinogen" i tako svrstana u grupu sa LSD. Biljka sadrži stotinak hemikalija, a osnovni aktivni deo je tetrahidrokanabinol, opše poznat kao THC. Količina THC u biljci varira u zavisnosti odakle je biljka poreklom i koji njen deo se koristi. Nije mogućno predozirati se pušenjem marihuane. Ovo je mišljenje jednog federalnog sudije iz 1988. godine:

„Skoro svi lekovi imaju otrovne, potencijalno smrtonosne efekte. Ali marihuana nije takva supstanca. Ne postoji zapis u obimnoj medicinskoj dokumentaciji koji opisuje proverenu, dokumentovanu smrt izazvanu kanabisom.

Ovo je zapanjujuća činjenica. Prvo, podaci o marihuani obuhvataju 5.000 godina ljudskog iskustva. Drugo, marihuana se sada koristi dnevno od strane enormnog broja ljudi širom sveta".

Aspirin je, na primer, mnogo opasniji od marihuane. Aspirin se asocira sa stotinama smrti godišnje, ali se i dalje smatra kao dovoljno bezbedan da bi se nalazio u slobodnoj prodaji. Svake godine više od 400.000 Amerikanaca umire zbog pušenja duvana. To košta zemlju 100 milijardi dolara u troškovima za zdravstvo i izgubljene produktivnosti. Zloupotreba alkoholnih pića košta skoro 150 milijardi godišnje, a u automobilskim udesima uzrokovana pijanstvom godišnje poginu 15.000 osoba, a povrede se više od 800.000. U poređenju sa tim sve ilegalne droge zajedno koštaju društvo oko 160 milijardi i život izgube skoro 16.000 ljudi godišnje. Marihuana doprinosi ovim ciframa samo jedan malecni deo. Kod tvrđenja da korisnik marihuane kasnije prelazi na jače opojne droge trebalo bi se setiti da je u Evropi u 19. veku bilo pokušaja da se zabrani kafa koju se neki videli kao „odskočnu dasku" ka opijumu i alkoholu.

 

Populisti i moralisti oo marihuane

 

Jedna britanska stručna komisija nedavno je prikazala studiju o stanju droga u Velikoj Britaniji i, između ostalog, zaključila da kada bi se legalne droge tretirale kao nelegalne, alkohol bi bio u istoj grupi sa kokainom i heroinom, a duvan bi bio u grupi sa ekstazi i LSD. Nepotrebno je napomenuti da država ubira veoma veliki porez na proizvodnju i promet alkoholnih pića i cigareta. U međuvremenu niko ne zna sa sigurnošću koliko novca se u Sjedinjenim Državama troši na uterivanju zakona o marihuani, ali je procenjeno da su 1997. godine federalne, državne i lokalne vlade godišnje kombinovano trošile od 7,5 do 10 milijardi dolara, i najmanje 2,4 miliona sati policijskog patroliranja, na hapšenju prodavaca i korisnika marihuane.

Postoji i tvrdnja da bi, kada bi se marihuana proglasila legalnom, najviše dobili narko-karteli koji bi je i dalje distribuirali i prodavali!

 Budući da su alkohol i cigarete legalni proizvodi, bilo bi dobro videti koliko su na njihovoj prodaji zaradili nelegalni prodavci. Koliko su gotovine narko-karteli zaradili prodajući konzerve piva u nekom mračnom sokaku!? Ni dolar! Zbog toga što je marihuana nelegalna većina korisnika je kupuje na crno, kod dilera, a ovi pak su najverovatnije u sprezi sa organizovanim kriminalom, takođe u posedu droga kao što su kokain, heroin i opijum. Razdvajajući tržište marihuane od onog sa jakim drogama, što je već urađeno u Holandiji gde je to bio i osnovni cilj, društvo bi se rešilo dobrog dela kriminalnog miljea. Naročito bi opao nasilni kriminal, jer prodavac marihuane u nekom „marihuana kiosku" ne bi pokušao da opljačka mušteriju.

Kada bi se prohibicija marihuane ukinula, kriminalno tržište droga većim delom bi iščezlo. Kupci bi dobijali bezbedniju i kvalitetniju marihuanu i retko bi dolazili u kontakt sa kriminalcima i narkomanima. Kad neko svrati u trafiku da kupi cigarete, njemu prodavac ne nudi istovremeno i heroin. Isti je slučaj i sa alkoholnim pićima. Legalizacija bi uštedela društvu milijarde dolara i obezbedila sličnu sumu u vidu poreza. Država bi i dalje mogla da kažnjava vozače koji upravljaju vozila pod dejstvom marihuane, što i sada radi, i toliko važna uloga države da nekoga zbog nečeg kažnjava ostala bi prisutna. Naravno, marihuana ne bi bila dostupna maloletnicima, kao što nije ni duvan ni alkohol. Uvek bi bilo maloletnika koji bi hteli marihuanu i nabavljali bi je na sličan način kao što nabavljaju cigarete i pivo, a to nije kod dilera drogama. Legalizacijom marihuane vratila bi se u industrijsku obradu veoma korisna biljka - konoplja.

Kada bi marihuana bila legalna pojavio bi se i dobar broj onih koji bi bili na gubitku. To su pre svega političari-populisti koji zarađuju jeftine poene od neobrazovanog dela glasača. To su takođe profesionalni-moralisti koji tokom prepodneva napadaju strahovita zla marihuane, a popodne najavljuju skori i neizbežni smak sveta. To je solidan broj policajaca, ali ne svi, koji bi ostali bez prekovremenog rada tokom kojeg su se šunjali kolima po budžacima američkih gradova. Tu bi bili i najveći gubitnici, narko-karteli. Više ne bi imali monopol na uzgoj i distribuciju ove, u osnovi bezbedne, vrste trave. Bez obzira na korist koju narko-karteli imaju od kokaina, marihuana im i dalje donosi pozamašne sume novca. Zbog nje se ubijaju i u Sjedinjenim Državama, ali pre svega u Meksiku, Gvatemali, Belizeu kao i u zemljama Srednje i Južne Amerike.

 

 

 

Ljuljaj me nežno, polako

 

   Osoba koja puši marihuanu počinje da oseća njen efekat skoro u istom času. Najveće zadovoljstvo postiže se nakon oko 15 minuta, a potom se ono postepeno splašnjava tokom sledećih nekoliko sati. Tokom najjačeg zadovoljstva korisnici postaju pričljiviji i bezbrižniji; uživaju osećanje krepkosti, opuštenosti i sklonosti druženju. Intenzivnije osećaju prizor, zvuk i dodir. Imaju iskrivljenu percepciju vremena i prostora. Većina ljudi afirmišu da je pušenje marihuane prijatno iskustvo.

   Procenjuje se da je najmanje svaki četvrti Amerikanac makar jednom u životu probao marihuanu. To su priznali i poslednja tri predsednika Sjedinjenih Država: Bil Klinton (koji tvrdi da je samo pućkao, pa ga zbog toga još prozivaju), Džordž V. Buš i Barak Obama. Većina korisnika marihuane su „ispitivači" koji popuše nekoliko džointa iz znatiželje i željom za druženje, a potom zaključe da im se i ne dopada mnogo. Marihuana ima veoma jak i za mnoge neprijatan miris i ukus.

 

 

Krokodil proždire ruske narkomane

 

   Ruska policija radi mnogo efikasniji posao od Amerikanaca u suzbijanju opojnih droga. Konkretno, pritok heroina iz Afganistana skoro da je zaustavljen, a cene ovog opijata dostigle su astronomske visine. Postavlja se pitanje zašto američka policija ne može da spreči ulaz kokaina i drugih uvoznih droga u Sjedinjene Države. Odgovor je jednostavan: može, ali neće. Nakon 40 godina proglašenog rata protiv droga cena i dostupnost kokaina i dalje je stabilna na ulicama američkih gradova. Ako bi kokain iznenada iščezao u zemlji bi nastala veoma nezgodna situacija: istog trenutka u mnogim američkim kućnim garažama počela bi da se proizvodi sintetička droga, neki bućkuriši, opasni po zdravlje i život korisnika. I ovako kako je sada sintetička droga OksiKontin sve više je prisutna u američkoj svakodnevnici.

   Nestašica heroina u Rusiji uzrokovala je pojavi ekstremno opasne droge, popularno nazvane Krokodil, koja se širi kao nacionalna epidemija. Radi se o Desmorfinu, sintetičkoj drogi sa sličnim dejstvom heroina. Krokodil se pravi u kućnim laboratorijuma i sastoji se od hemikalija kao kodein (koji se u Rusiji nalazi u slobodnoj prodaji), jod, benzin, gorivo za upaljače i industrijsko ulje za čišćenje. Ulično ime ovoj drogi nastalo je po njenom delovanju na korisnike: proždire ih kao opasni krokodil. Mesto uboda igle sa drogom na telu menja boju u sivo, zeleno i pretvara se u krljušastu masu. Nastupa gangrena, koža i meso otpadaju i pojavljuje se kost. Mnogima mora da se amputira ruka ili noga.

   Procenjuje se da oko 100.000 Rusa koriste ovu sintetičku drogu i na najboljem su putu da umru u mukama. Prognoza preživljavanja narkomana na Krokodilu je između jedne i tri godine. Desmorfin, koji je aktivni sastojak Krokodila, ima veoma aditivno svojstvo i oporavak je mnogo tegobniji i duži od, recimo, lečenja zavisnosti od heroina. Inače, jedna trećina smrti od nelegalnih droga u svetu događa se u Rusiji.

 

 

Stiže Žalfija vidovnjaka

 

   Iza latinskog imena Salvia divinorum (prevod bi bio - žalfija vidovnjaka) krije se moćna halucinantna biljka koja raste u manjem regionu centralnog Meksika. O njoj se do nedavno vrlo malo znalo mada je Mazateka Indijanci iz države Oaksake koriste tokom religioznih ceremonija najmanje već stotinama godina. Biljka retko proizvodi seme i zbog toga nije rasprostranjena. Za nju su tokom istorije znali samo Mazateke i malobrojni antropologisti, ali se od sredine devedesetih godina prošlog veka rasprostranila u Sjedinjenim Državama, Evropi i nekim drugim delovima sveta.

    Kako još nije zakonom svugde zabranjena, promoviše se i prodaje preko interneta. Droga koja se pravi od ekstrakta ove žalfije, mada može i da se puši ili žvaće, postaje sve popularnija, mada to nije sasvim objašnjivo jer ova droga, zbog svog veoma jakog halucinantnog dejstva, nije prikladna za upotrebu na zabavama. Većina korisnika koji su je probali jedanput nisu imali nikakvu želju da to iskustvo ponove. S druge strane, istraživanja su pokazala da je ova droga bezopasna za zdravlje, nije toksična i ne ostavlja dugotrajne efekte na pojedinca. U stručnim krugovima se procenjuje da bi Salvia mogla da posluži pravljenu medikamenata protiv depresije.