Postdemokratija

Borba za vlast kao zanimanje

 

Vickasti teroristi, šarmantni tirani

 

Pošto je politika borba za vlast, kako je shvataju ovdašnje stranke, onda bi naši političari u rubrici "zanimanje" trebalo tako i da napišu: borba za vlast. Šta radiš? Borim se za vlast. A šta ti je zanimanje? Pa, borba za vlast. Dobro, a šta ti je posao? Pa to, borba za vlast. Mislim, od čega živiš? Pa od borbe za vlast, piše Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše: Mile Isakov

 

 

Beskrupulozna borba za vlast toliko je ogoljena i očigledna da se ni najperfidniji političari više ne trude da to sakriju. Naprotiv, prelistavajući priručnik o demokratiji negde su pronašli da je i to zapisano kao legitimno sredstvo političke aktivnosti i sad kao vrsni poznavaoci demokratske teorije i prakse počinju da dele lekcije svim nadobudnim, a očigledno neukim, pristalicama demokratije. Na primedbu da se njihove stranke bore za golu vlast, kao iz topa će vam odgovoriti: pa šta, partije i postoje zato da se bore za vlast! I to će vam samouvereno i nadmeno reći čak i lideri stranaka koji bi morali znati - bolje.

To je samo jedan očigledan primer neznanja, dokaz degradacije politike u kojoj trenutno dominiraju kursadžije i priučeni praktikanti, bez obzira na diplome, šaneri, šminkeri i šmekeri, ljudi izrazito skromnog znanja i poimanja stvarnosti i još skromnijih vizija. A umišljeni i bahati, jer umeju da govore pred kamerama tečno, bez zamuckivanja i poštapalica, što su uvežbali upornim probama pred ogledalom. I misle da je to pamet. Da je to politika i da su oni diplomate, a da je diplomatija veština govora u kojem niko ne može da te uhvatiti ni za glavu ni za rep. A to što neprestano ponavljaju prazne parole i ofucane fraze, zakićene vickastim dovitljivostima sa beogradskog asfalta, smatraju svojom originalnošću & šarmom.  Ne znaju siroti da je diplomatski govor upakovan u oblande zato da poruke razumeju samo oni kojima su upućene. Kad imaš šta da kažeš, naravno. Kad nemaš, to je samo gomila nemuštih reči koje ništa ne znače i koje govore samo o gluposti onih koji ih izgovaraju.

A kad ipak moraju da odgovore direktno na provokaciju i pri tom da nešto i kažu, onda dobijama tvrdnje tipa -  političke partije postoje zato da se bore za vlast!

Pogrešno! Površno! Opasno!

 

Kako ogaditi politiku

 

Prosto nije istina da partije postoje zbog toga. One se, dakako, bore za vlast, ali samo zato što je to najbolji, ako ne i jedini način, nažalost, da ostvare neke svoje ciljeve, a vlast nije cilj već samo sredstvo. Dakle, partije postoje zbog mnogo ozbiljnijih i plemenitijih razloga nego što je borba za vlast. Partije bi trebalo da imaju viziju društva za budućnost, strateške ciljeve, dugoročne i kratkoročne planove i programe kako da se te vizije i ostvare, da bi društvo postalo razvijenije i pravednije, bogatije, a humanije...

Takve izjave, osim gluposti, ili zahvaljujući njoj, otkrivaju i pravo stanje stvari, prave namere i domete političke elite. Vlast je jedino što njih zanima, jedino što razumeju i čime se bave. Kako je osvojiti ili zadržati u svojim rukama, kako je upotrebiti i iskoristiti, i kako sve to prikazati građanima kao njihov najbolji interes. Kako ih ubediti da se partije i političari zapravo žrtvuju zarad njihovog interesa i da treba da veruju njima a ne svojim očima. U stvaralačkom zanosu njihovih vlašću zaslepljenih telala to se baš tako ogoljeno i kaže.

Tako na državnoj televiziji, koja se predstavlja kao "vaše pravo da znate sve", postoji, na primer, emisija "Oko", koja se reklamira upravo takvim idiotskim sloganom "verujte našim očima"?! Valjda bi javni servis građana trebalo da otvara oči svojim gledaocima, da im prikaže stvarno stanje, da ga sami dobro vide pa da veruju samo svojim očima. U tom zanosu i političke partije ponekad bivaju iskrene, pa u izbornim kampanjama poručuju biračima da ukažu poverenje baš njima -  zato što su drugi još gori. Drugim rečima - znamo mi da mi ne valjamo, ali drugi su tek katastrofa, tako da vam ne preostaje ništa drugo nego da glasate za nas. I to pali. Dovedeš ljude do očaja, ukineš ili obesmisliš bilo kakvu alternativu, ogadiš im svaku politiku, a onda im se tobož poveriš i tako poručiš da si im ti jedina šansa, jer niko normalan ni ne želi da se bavi politikom. I, što je najgore, to je tačno, samo ne kažu da je to tako zbog njih.

 

Vlade na konkursu

 

Niko normalan ne želi u politiku, jer je zagađena, smrdljiva baruština, brlog u kojem uživaju samo oni, profesionalni borci za vlast.

Kada bismo govorili o mugućim popravkama tog stanja, onda bi najpre trebalo promeniti sistem u kojem je moguće takvo shvatanje i bavljenje politikom. Sasvim odvojiti zakonodavnu i izvršnu vlast, tako što bi se partijski ljudi, a time i političke partije, sasvim isključili iz izvršne vlasti i bili usmereni da se isključivo kroz parlament bore za svoje programe i ciljeve, koji će ugrađeni u zakone biti orijentir vladi za njen program. A u izvršnoj vlasti trebalo bi da rade samo stručnjaci, profesionalne tehnokrate i birokrate, koji mogu biti i nedeljno zamenjivani, ako treba, bez ikakvih problema i posledica po funkcionisanje sistema i države. Takve bi se vlade mogle birati i konkursom.

Ali, pošto takve popravke znače promenu sistema, one nisu moguće. Popravke bez promene sistema predstavljaju samo zakrpe na iznošenom i tesnom odelu, a potrebno je napraviti novo odelo skrojeno po meri savremenog društva. Novi sistem koji će objediniti sva najbolja iskustva i rešenja iz svih do sada primenjivanih u raznim vremenima i društvima. Radni naslov tog novog sistema, koji bi najviše trebalo da se oslanja na pozitivna iskustva demokratije, od njenih prapočetaka do danas, ali i socijalizma iz njegovih najboljih rešenja u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Kini, mogao bi biti demokratski socijalizam ili narodni kapitalizam. Temelje tog sistema trebalo bi da čine: tržišna privreda sa slobodnom konkurencijom, uz garanciju i kontrolu države; neprikosnovenost privatnog vlasništva, ali sa limitiranim mogućnostima nagomilavanja bogatstva. Potrebno je utvrditi proporcije u zaradama sa maksimalnim odnosom, recimo 1:10 između najmanjih i najvećih plata, uz progresivno oporezivanje, ali i poreske olakšice za donacije u kulturu, zdravstvo, obrazovanje, pa i penzioni fond.

U raspodeli profita svih preduzeća i kompanija, i privatnih i državnih, moraju učestvovati i svi zaposleni u njima, sa jednim određenim procentom, ali i nezaposleni i penzioneri sa drugim, svakako nešto manjim.

 

Nova demokratska revolucija

 

Vlast treba što više razvlastiti. Političke partije ne bi se borile za izvršnu vlast, već samo za zakonodavnu, odnosno za parlament koji bi donosio zakone i propise, kao i  program vlade koju bi i kontrolisao. Vladu bi birao senat, koji bi i potvrđivao zakone pre nego što stupe na snagu. Parlament bi bio biran na opštim izborima, uz učešće svih građana, dok bi u senat, koji bi bio neka vrsta avangardnog kontrolnog tela (savet mudraca), bili birani najistaknutiji predstavnici svih strukovnih organizacija: naučnici, biznismeni, umetnici, sportisti, lekari, arhitekte, advokati, novinari, zanatlije, diplomate, zadrugari i tako redom. Neka se politikom bave ljudi  iz ubeđenja, a ne interesa. Neka prave i političke karijere, ali bez moći. Neka i u izvršnoj vlasti budu sve sami karijeristi tog tipa, ali bez moći. Istinska moć neka bude podeljena između građana i elite, parlamenta i senata u kojem sede ljudi koji su se dokazali u svojoj struci i koji su priznati i uvaženi od struke i javnosti, koji od toga neće ni hteti ni moći da prave karijere veće nego što su već ostvarili.

Naravno, da bi se bilo šta od toga moglo uraditi potreban je novi početak, a za novi početak je potrebno prethodno raščistiti sa postojećim nepravdama u raspodeli bogatstva i moći. Za tako nešto je potrebno doneti zakon o poreklu imovine, koji bi važio jednako za sve građane, a kojim bi bilo utvrđeno šta sve ko ima i kako je to stekao, da bi se nelegalno i protivzakonito bogatstvo moglo oporezovati ili oduzeti, a sve legitimno bogatsvo legalizovati i osloboditi svake sumnje i hipoteke. I staviti pod kontrolu da ne bude zloupotrebljavano. Samo tako se mogu stvoriti uslovi za ravnopravniju utakmicu ubuduće, bez neregularne i nezaslužene prednosti onih koji su se enormno obogatili na  štetu drugih.

Takav novi početak, bila bi zapravo demokratska revolucija.

Ako postdemokratija, ma kako se zvala, ne bude u stanju da je iznedri, pre ili kasnije dogodiće joj se nedemokratska revolucija. Ona, po već tradicionalnom iskustvu može biti izvedena odozdo, pobunom obespravljenih i poniženih masa, ali možda i odozgo, od najsvesnijih ili najmudrijih slojeva finansijske oligarhije. Takvo, potpuno novo istorijsko iskustvo nagoveštava inicijativa Bila Gejtsa, koju je već prihvatilo više američkih milijardera, koji su odlučili da polovinu sopstvenog bogatstva poklone najsiromašnijima.

To bi takođe mogao biti nekakav novi početak, mada bi odricanje od desetak milijardi dolara mogla biti perfidna igra u nastojanju da se sačuva onih drugih deset milijardi i postojeći red stvari. Ali, vredi i o tome razmisliti.