Epizoda 58

 

Nismo mi od juče

 

Autor: Zoran Milojević

 

Stanislav Staške Sondermajer, šesnaestogodišnjak, učenik šestog razreda gimnazije, najmlađi je vojnik srpske vojske koji je poginuo na Ceru. Otac mu je zabranio da ide u dobrovoljce, on je pobegao u Treći konjički puk. Pao petog dana bitke, dan pošto mu je umrla majka koja je bila iz porodice Đurić. Žene iz šabačkog sela Bogosavci našle ga na bojnom polju, prenele i sahranile u Bogasavcu, gde počiva. Staško, zbog tvog osmeha volim Srbiju!

Jedan od najvećih živih kompozitora srpske pesme, Miša Marković, kaže: Pevači se ne stvaraju, oni se rađaju i traže i nalaze put koji im je Bog ucrtao u umetničku mapu puta. Ove Mišine reči samo potvrđuju: kad pogodiš u centar, sve ostalo si promašio! Još kad bi ove reči čuli novinari koji se bave estradom, pa da više od krmače ne prave sirenu, a od ovna da ne prave Orfeja.

Slušam "Rastao sam pored Dunava". Peva Zoran Gajić. Pevao i "U Novom Sadu", "Nisam te se nagledao" i još mnogo pesama. Duša od čoveka, drugarčina i veliko dete. Ceo njegov život je bio dečija igra, uz pesmu. Umro je kao pobednik, jer je večito ostao dete.

Malinari, kupinari, putari, rudari, lekari, prosvetari: niko srećan, niko zadovoljan. Ali, Srbi, setite se: Kad smo menjali marku za evro, beše dve marke za evro. A nominalna vrednost robe ostala ista. Izjednačili smo marku i evre, cene ostale u nebesima, a narOd tresnuo o zemlju. Ekonomisti ćute o tome. Niko od njih da prizna svoju nečasnu rabotu.

Knjeginja Jelisaveta Karađorđević, u saradnji sa Narodnim muzejem, otvorila izložbu slika, ostavštinu kneza Pavla. Tada je rekla: "Srbija je najlepša zemlja na svetu i to nije nacionalizam, to je patriotizam! Knjeginja, svetski intelektualac, podučila je srpske praznoglaviće da je pogrešno mišljenje: "U tuđeg tatka, slađa patka! Pa obožavaju tuđu kulturu, a svoju ruše, a sve lepo što se ruši, ostavlja ruševine u duši.

Dule Struja, penzionisani veliki majstor elektrodistribucije, priča nam: "Moj komšija, invalidski penzioner, stalno okukava: jedva čekam da me strefi sreća, da mi Jovan Krkobabić penziju poveća! A onda se setih stiha iz iste pesme koju je pevao pokojni Sisoje: Oj, poštare, gde su moje pare, šta da jedem ako kupim kafu i cigare? Hvala je Bogu da je moja penzija dobra, da mogu i ovom Zoranu Milojeviću da platim pivo. Nije ni on, kukavac, kriv. Srpski književnik. Slava mu!" Dule se tronuto prekrsti.

Na svetski dan mladih u Srbiji se pričalo o "poboljšanju položaja mladih". Deo njih, čiji je položaj već poboljšan, proveo je dan u Guči, uz sećanje na Exit i zidarsko pivo. Zabavljali su ih srpski trubači, svirajući im svetske hitove. Žeđ za srpskom muzikom gasili su im ciganski trubači, svirajući im uz rumbu i čoček - šumadijske, kosovske i metohijske pesme. Jedan sa poboljšanim položajem priča: "Tebra, znači, kul žureza. Nema butra za vugla, ali skivi sa malo pepela i vapi i, sine, znači, ful revija do džadže!"

Most još nije gotov od Ade do Novog Beograda, a već mu smišljaju ime. Mostovi spajaju ljude i vreme, oni govore ljudima kakvo je vreme, oni vremenu vraćaju ljude. Mostovi govore sami za sebe, a ljudi i za sebe i za druge. Reč je neuhvatljiva. Ljudi puste reč i stvori se legenda.  Ne trčimo ispred vremena, pustimo da preko mosta pređu i ljudi i vreme, pa će nam se samo kazati kako da ga zovemo.

Na Kosovu ništa novo. Sklonili smo barikade da nam se SAD i EU ne sekiraju za stabilnost regiona. Dolazio "ljupki muškić", Vestervele! Jedino se zgrozio od spaljenih kontejnera na Jarinju. "Muškići" vole da primaju nežnost kao nevesta belu odoru u iščekivanju susreta sa klizavim kolovozom koji vodi do vlažnog tunela.

Sačuvajte osmeh na svom licu i na barikadama, jer će nam se ionako smejati svi oni koji su nam bombama oteli osmeh