Feljton

Peta kolona džihada: ko je odgovoran za začarani neprekinuti krug islamskog nasilja (1)

 

Zasjaće polumesec na Kaptolu

 

Da li pravoverni musliman može da bude lično i politički lojalan nemuslimanskoj državi? Sa blizu 25 miliona muslimana u zemljama zapadne Evrope i sa preko tri miliona u SAD, pitanje lojalnosti državi zemlje-domaćina postaje veoma važno. Ovo su pitanja kojima se bavi knjiga Senka džihada Srđe Trifkovića(SKZ, 2007, Beograd) iz koje Tabloid u sledećih nekoliko brojeva prenosi završno poglavlje pod nazivom Peta kolona džihada   

 

Srđa Trifković

 

 

Za proteklih sto godina broj muslimana koji žive u zemljama Evropske unije porastao je za oko hiljadu puta i sada prelazi cifru od 20 miliona. Ako se nastave sadašnji demografski trendovi, oni će oko 2025. činiti preko deset odsto stanovništva Evrope u celini i jednu petinu omladine. U Americi će ih biti više od 10 miliona. Njihov prirodni priraštaj biće oko tri puta veći od žitelja zemlje domaćina, a pored ogromnog priraštaja njihov broj će rasti daljim prilivom doseljenika, legalnih i ilegalnih, sa Bliskog istoka, severne Afrike, Indijskog potkontinenta i drugde.

Evropsko demografsko samouništenje predstavlja jedinstven fenomen u svetskoistorijskim okvirima. U Francuskoj, zemlji od gotovo 60 miliona stanovnika, preko jedne četvrtine od oko 760.000 novorođenih beba u 2004. činili su potomci imigranata, većinom muslimana iz Severne Afrike. Do 2050. broj stanovnika Italije opašće sa sadašnjih 57 miliona na 40 miliona (mnogo starijih) žitelja. Do te godine evropski kontinent u celini će imati oko 150 miliona žitelja manje nego danas.

Dok sve veći delovi drevnih evropskih gradova poput Berlina, Roterdama, Brisela i Malmea polako podležu tuđinskoj invaziji, neki ekonomisti govore da je trend useljavanja imigranata u Evropu neophodno dodatno podsticati, do nivoa od oko četiri miliona imigranata godišnje, ne bi li se nadoknadio očekivani gubitak radno sposobnog stanovništva. Kolektivna kultura smrti, oličena u kontraceptivnoj piluli, abortusu, sodomiji, promiskuitetu i eutanaziji, donela je gorke plodove. Stanovništvo Evrope ostarilo je do te mere da će nastaviti da se naglo smanjuje čak i u malo verovatnom slučaju ponovnog rasta broja novorođenih do nivoa koji obezbeđuje generacijsku obnovu.

 

Demografska invazija

 

Kako trenutno stvari stoje, do kraja ovog stoleća neće postojati "Evropljani" kao pripadnici etničkih grupa koje dele isti jezik, kulturu, istoriju i pretke, i koji naseljavaju zemlje nazvane svojim imenom. Pritom, da ironija bude potpuna, evropski narodi u opadanju, podvrgnuti su indoktrinaciji vladajuće elite sa ciljem da poveruju - ili pak da pod golom prinudom prihvate - da je tekući demografski preokret zapravo blagoslov multikulturalizma koji obogaćuje njihova društva i čini ih uzbudljivo raznolikim.

Evropa gubi sposobnost da se definiše pa samim time i odbrani, što predstavlja Alahom danu pogodnost za milione imigranata čija je asimilacija nemoguća jer su ispunjeni dubokim prezirom prema društvu-domaćinu. Mreže džihadista danas postoje u svim zemljama zapadno od nekadašnje "gvozdene zavese", sa središtem u stotinama džamija i islamskih centara. Sadašnje muslimansko stanovništvo Evropske unije od preko 20 miliona udvostručiće se do 2025; tada će na njih otpadati oko jedne trećine novorođene dece u 15 država koje čine staro jezgro Evropske unije.

Ovaj proces bitno je različit od talasa imigracije u Severnu Ameriku u XIV i XX veku. Nema više ni govora o asimilaciji, nema ni pomena o prihvatanju kulture zemlje-domaćina. Hiljade mladih Arapa koji su divljali ulicama francuskih predgrađa u jesen 2005. nisu bili primarno motivisani gnevom zbog navodne diskriminacije ili nedostatka zaposlenja. Oni su motivisani prezirom i mržnjom prema društvu-domaćinu, sa kojim ne osećaju ništa zajedničko. Evropa je danas podvrgnuta procesu koji manje liči na migracije a više na invaziju sa geopolitičkim ciljevima. Ta se invazija sprovodi pod zaštitom liberalnih ideala tolerantnosti, koji su u diskursu savremenog Zapada uzdignuti na nivo neprikosnovene mantre. Zahvaljujući tome džihadisti osvajaju teren, arogantno samouvereni i zaštićeni političkom korektnošću društva-domaćina.

Većina muslimanskih doseljenika isprva je došla sa namerom da provede samo kraći period života na industrijskom Zapadu. Tradicionalna nesklonost muslimana da žive pod vlašću nevernika prevladana je ekonomskim razlozima. Tako je za samo 30 godina muslimansko stanovništvo Velike Britanije poraslo sa stotinak hiljada na preko dva miliona. U Nemačkoj ih ima preko pet miliona, uglavnom Turaka. U Francuskoj ih je blizu šest miliona, uglavnom iz severne Afrike. Po milion muslimana u Italiji i Holandiji i pola miliona u Španiji ostavlja dubok trag na sredinu zemlje-domaćina. Preko polovine novorođenčadi u sedištu Evropske unije, Briselu, deca su muslimanskih imigranata. Sa nastankom čisto muslimanskih četvrti u evropskim gradovima, početno razdvajanje kulture od teritorije islamske dijaspore okončano je.

Samouverenost džihadista je opravdana: oni vide imigraciju i demografiju kao svoje najjače oružje. Svoje ciljeve već dugo ne prikrivaju, već slede plan sačinjen 1981, kada je Treća islamska konferencija usvojila Deklaraciju iz Meke:

Vodićemo džihad svim sredstvima koja nam stoje na raspolaganju... Ugnjetavanje koje trpe muslimanske manjine i zajednice u mnogim zemljama flagrantno je kršenje prava i dostojanstva čoveka. Apelujemo na sve države u kojima ima muslimanskih manjina da im daju punu slobodu. Potrebno je propagiranje islama i njegovog kulturnog uticaja... širom sveta.

Za dve decenije od tog skupa, u Evropi i severnoj Americi otvarane su, u proseku, po dve džamije nedeljno. Za aktiviste iz Meke, međutim, to nije značilo da muslimani u tim zemljama nisu više "ugnjeteni". Po islamskom učenju, muslimanske manjine ugnjetene su sve dok njima ne vlada šerijat, što predstavlja jedinu moguću "punu slobodu". Pritom je maltene suvišno isticati da saudijska vlada i druge naftom bogate zemlje koje deluju kao finansijeri islamskog proselitizma, otvoreno ugnjetavaju nemuslimanske zajednice u svojim zemljama ili im zabranjuju samo postojanje.

Zahtevi za slobodom od "ugnjetavanja", tj. za potpunom upravno-administrativnom i sudskom samoupravom, već se čuju u francuskim predgrađima naseljenim pretežno muslimanima. Tokom nemira u jesen 2005. demonstranti su isticali samoupravu tih četvrti i njihovu de fakto eksteritorijalnost kao jedan od bitnih zahteva.

Broj muslimana u SAD porastao je za tri puta od Deklaracije iz Meke, na oko tri miliona. Taj broj se povećava daleko više doseljavanjem nego islamizacijom. Još u vreme prvog napada na Svetski trgovinski centar, 1993. godine, bilo je očito da ratoborni islam ima čvrsto uporište u muslimanskoj dijaspori u Sjedinjenim Državama. To uporište je poraslo brojčano, ojačalo je i postalo promućurnije tokom naredne decenije.

Uprkos tome, vlada SAD i dalje dozvoljava ulaz ne samo stotinama hiljada muslimanskih imigranata  od kojih su mnogi iz zemalja koje se sa pravom smatraju rizičnim ili otvoreno neprijateljskim. Primer lakoće sa kojom su devetnaestorica otmičara od 11. septembra 2001. dobili američke vize - zastrašujući je. Pre tog dana brojni potencijalni teroristi i njihovi sledbenici ulazili su u Sjedinjene Države sa studentskim vizama koje su prikrivale njihove stvarne ciljeve. Drugi su zaista dolazili zbog školovanja, ali sa zloslutnim dugoročnim ciljem: da bi stečena znanja upotrebili da razvijaju nuklearne programe svojih zemalja, prvenstveno Pakistana ali i Irana. Pritom su fraze o verskim slobodama korišćene kao pokriće za nesputano delovanje lidera radikalnih islamskih grupa, sa ciljem regrutovanja novih članova, skupljanja novca, koordiniranjem strategija sa drugim militantnim vođama, indoktrinacije članstva.

I posle 11. septembra predsednik Buš ponavlja politički korektne fraze u koje malo ko još veruje. Ton tih izjava on je dao već prilikom posete jednoj džamiji u Vašingtonu, 17. septembra 2001: "Amerika ubraja više miliona muslimana u svoje građane, a muslimani. daju neverovatno dragocen doprinos našoj zemlji. Muslimani su vredni profesionalci i požrtvovani roditelji." Dva dana kasnije dodao je da "ima više miliona dobrih Amerikanaca koji ispovedaju muslimansku veru koji vole svoju zemlju koliko i ja, koji pozdravljaju zastavu jednako snažno kao i ja". Možda bi trebalo da g. Buš vidi popularni iranski film Ne bez moje kćeri, u kojem jedan iranski useljenik u Ameriku objašnjava ćerkici da je on pravi Amerikanac, a ipak u svakom trenutku može da postane strog musliman kao svaki ajatolah.

 

Zloupotrebljeno gostoprimstvo

 

Mnoge zapadne zemlje postale su daleko pre 11. septembra utočište terorista. Širok spektar islamskih terorističkih grupa pojavio se i na američkom tlu, uključujući Hamas, Hezbolah, Alžirsku naoružanu islamsku grupu, egipatski Al gamat al islami, palestinski Islamski džihad, Islamsku oslobodilačku partiju i Al-Kaidu. Sve one dele stav Sidika Ibrahima Alija, jednog od osumnjičenih za prvi napad na Svetski trgovinski centar, koji je bez zazora izneo svoje motive: "Nevernici moraju biti pobijeni. Nijedan musliman koji ubije nevernika neće završiti u paklu."

Ovaj obrazac ima uzor u tahidu, muslimanskom osvajanju Arabije, i u fatahu, ranoj muslimanskoj ekspanziji. Tada je razvijen i koncept privremene pritvornosti u odnosu na žrtvu budućeg napada, al takija. Muhamed je, prema hadisu, podsticao svoje sledbenike da koriste lukavstvo, da se infiltriraju u naselja neprijatelja i da seju seme razdora i pobune.

Takija se u naše vreme vidi u pokušajima muslimanskih aktivista na Zapadu da islam predstave kao učenje ispunjeno tolerancijom i mirom, verom i milosrđem, jednakošću i bratstvom. "Pogrešno shvaćeni" koncept džihada ističe nasilje, tvrde tako apologeti, premda je džihad pre svega nenasilno, duhovno "stremljenje ka pokornosti Alahu" i "unutrašnja borba" protiv grešne strane čovekove. Oni pritom navode obesnažene ajete iz Meke, a prećutkuju one kasnije, iz Medine, koji podstiču na nasilje. Pritom optužuju za rasizam sve koji se drznu da podvrgnu islam kritičkom ispitivanju.

Jedan od ranih propagatora džihada u SAD bio je Ismail al Faruki, palestinski imigrant koji je osnovao Međunarodni institut islamske misli i potom niz godina predavao na uglednom univerzitetu Templ u Filadelfiji. Al Faruki je razvio teoriju pretvaranja Amerike u uporište islama. On je izjavio 1983. da "ništa ne bi bilo veličanstvenije od ovog mladog, krepkog i bogatog kontinenta (Severne Amerike) ako se odrekne svog ranijeg zla i krene napred pod barjakom Alahu akbar".

U deceniji koja je usledila, mreža džihada se nesputano širila. Decembra 1989, na skupu islamskih aktivista u Čikagu, počasni gosti bili su Bašir Nafi, finansijer Islamskog džihada, i Abdul Aziz Odi, njegov duhovni vođa. Dve godine kasnije Omar Abdel Rahman - slepi šeik i vođa egipatske Al gamat al islamije, kasnije osuđen zbog pokušaja dizanja u vazduh Svetskog trgovinskog centra - pozvao je muslimane u Americi da "osvoje ovu zemlju nevernika". On je tada bio legalno nastanjen u SAD kao stranac sa stalnom dozvolom boravka, tzv. zelenom kartom. U duhu šeika Rahmana, Sajradž Vahadž, afroamerički preobraćenik u islam i prvi imam koji je očitao islamsku molitvu za Predstavnički dom SAD 1991, izjavio je 1997. da će muslimani zameniti ustavnu vladu SAD kalifatom. "Kad bismo bili ujedinjeni i jaki, izabrali bismo sopstvenog emira i njemu bismo položili zakletvu. Verujte mi na reč, ako se u Americi ujedini 68 miliona muslimana, država će pripasti nama." Godine 1995. on je bio svedok odbrane na procesu Omaru Abdel Rahmanu i uveravao je sud u "miroljubiv" i blagotvoran karakter optuženog. U istom duhu, Zaid Šakir, svojevremeno imam na elitnom univerzitetu Jejl, izjavio je  savršeno u duhu islamskog učenja  da muslimani nikada ne mogu da prihvate legitimnost postojećeg političkog, društvenog i ustavnog poretka u Sjedinjenim Državama.

Posle susreta sa jednim od predvodnika američkih crnih muslimana Luisom Farakanom u Tripoliju 1996, libijski vođ Moamer Gadafi bio je veoma povoljno impresioniran: "Navikli smo da spolja posmatramo SAD kao neosvojivu tvrđavu. Sada pronalazimo pukotinu kroz koju možemo da prodremo u tu moćnu zemlju i da joj se suprotstavimo iznutra." Kada je Farakan posetio Iran na godišnjicu Homeinijeve revolucije, izjavio je da će "Alah uništiti Ameriku rukom muslimana... To je čast koju će rezervisati za muslimane." Godinu dana kasnije, na skupu "Nacije islama" u Harlemu, Farakan je izjavio: "Americi je doneta smrtna presuda. Donet je Alahov sud i ona mora biti uništena."

U istom duhu Ahmed Nofal, Jordanac koji je tokom devedesetih godina često govorio na islamskim skupovima širom Sjedinjenih Država, izazvao je oduševljenje aktivista kada je rekao da Amerika nema "ni misli, ni vrednosti, ni ideala" i kada je izjavio da će, ako muslimani ustanu, "biti veoma lako za nas da još jednom zavladamo ovim svetom". Juna 1991, Ujedinjeno društvo za studije i istraživanja (UASR), sa sedištem u Virdžiniji i pod vođstvom Muse Abu Marzuka, jednog od tri najveća funkcionera Hamasa, bilo je među sponzorima jednog od najvećih skupova islamista u SAD. Kemal Hilbavi, vođa egipatske Muslimanske braće, bio je prisutan i otvoreno propagirao teror. Basam al Amuš, član jordanskog parlamenta, koji je 1994. koristio sličnu retoriku, kasnije je imao sastanke u Stejt departmentu i na Kapitol hilu - zahvaljujući Savetu za američko-islamske odnose. Tokom ovog celog perioda dva fanatika su držala predavanja širom Amerike, šeik Ganijem iz Egipta i Jusuf Karadavi, vatreni TV propovednik iz Katara. On se obratio velikom skupu u Kanzas Sitiju 1989. obećanjem da će "u presudnom trenutku muslimani zaratiti sa nevernicima i pobediti ih". Karadavi takođe hvali Sudan kao model za muslimanski svet. Ganijem je bio glavni govornik na konferenciji u Bruklinu koju su organizovale panislamističke grupe 24. maja 1998.

Strateški cilj aktivista jeste da se na vrhu vašingtonskog Kapitola zasija polumesec. Zaključak jednog od svedoka na saslušanju o terorizmu u Predstavničkom domu januara 2000. bio je sumoran:

Kao voda koja traži svoj nivo, teroristi će gravitirati onim područjima koja im daju najveću slobodu manevrisanja. Ukoliko ne budu sprečeni i zaustavljeni, teroristi će nastaviti da dolaze u Sjedinjene Države pod firmom ekonomske imigracije.

Stotine džamija širom zapadnog sveta podučavaju vernike da mrze nevernike. One insistiraju na vidljivim spoljašnjim oblicima islamske pobožnosti u svakodnevnom životu doseljenika, čime se između njega i društva-domaćina stvara jaz. Tradicionalna odeća, brada, marama ili veo, strogo pridržavanje molitava i zabrane hrane, važno su sredstvo razlikovanja islamske dijaspore u zapadnom svetu od domaćeg društva. Za mlađe pripadnike druge i treće generacije muslimanskih imigranata na Zapad, islamski pogled na svet pruža sredstvo jačanja grupnog identiteta, lojalnosti i samopoštovanja.

Sledeći korak je regrutovanje pešadinaca radikalnog islama, koji se ponekad pogrešno nazivaju "fundamentalistima". Oni se pridružuju sekularistima sa Bliskog istoka koji su se razočarali i u marksizam i u jalovi nacionalizam Trećeg sveta simbolizovan u Ataturku, Naseru, Asadu ili Sadamu. U radikalnom islamu oba smera nalaze zajedničko tlo u suprotstavljanju zapadnom sekularizmu i vrednosnom sistemu, s jedne strane, a s druge, mnogim režimima širom islamskog sveta koje smatraju kolaboracionistima i izdajicama tradicionalnog islamskog učenja. Oni vide politički proces kao puke "zamke za hvatanje glasova da bi se vršila vlast u korist nekolicine" a demokratiju kao oblik diktature.

 

Osamini saputnici

 

Radikalni muslimani dominiraju životom islamske dijaspore u zapadnom svetu do te mere da se glas umerenih ne čuje. Tvrdokorne organizacije kontrolišu većinu džamija i islamskih centara, listova i kulturnih i dobrotvornih organizacija. Novčano ih pomažu Iranci i naročito Saudijci, glavni finansijer i najekstremnijih grupa. Umereni, gde ih ima, klone se sukoba sa liderima zajednice.

Islamističke grupe su otkrile da mogu da manipulišu zapadnom javnošću i političarima skrivajući se pod plaštom dobrotvornih organizacija, ustavnim odredbama o verskim slobodama i politički ispravnom floskulom o ljudskim pravima. Njihovi prijatelji i saveznici uspeli su da se pod plaštom rasno-verske diverzifikacije ubace u oružane snage SAD, što im je omogućilo da svoje subverzivne aktivnosti vode ne samo na teritoriji Amerike nego i unutar njenog vojnog establišmenta. Tako je 23. marta 2003. jedan američki preobraćenik u islam, narednik Asan Akbar, bacio ručne granate u tri šatora u Kuvajtu u kojima su spavali pripadnici njegove 101. vazdušno-desantne divizije. Ubio je tom prilikom jednog 27-godišnjeg kapetana a teško ranio 15 vojnika.

Pre 11. septembra islamska avangarda u SAD je postala bahato samouverena. Savez za američko-islamske odnose (CAIR), Američki muslimanski savet (AMC) i Savet za muslimanske javne poslove, bez zazora su protestovali protiv odluke Stejt departmenta da imenuje Hamas, Islamski džihad i Hezbolah kao terorističke organizacije  uprkos tome što je tadašnji portparol Hamasa otvoreno izjavio da "ne postoje termini kompromis i predaja u islamskom rečniku" i da za neprijatelje islama nema alternative osim smrti.

Krajem devedesetih CAIR je organizovao niz javnih protesta protiv medijskih ustanova koje su se drznule da izveštavaju o istorijatu militantnog islama. Ova organizacija vodila je žestoku kampanju protiv upotrebe termina "islamski fundamentalizam" u medijima i protiv "iskrivljenog" prikazivanja džihada kao nasilne delatnosti. Sa stanovišta islamskih aktivista u Americi, ovo su sve primeri "klevetanja islama".  CAIR je nazvao presudu krivcima za bombaški napad na Svetski trgovinski centar 1993. "vrhuncem nepravde... odraz stepena do kojeg je antimuslimanski otrov prodro u društvo".

Vodeće muslimanske organizacije u SAD udružile su snage na mitingu u Lafajet parku, ispred Bele kuće, 2002. godine, na kojem je Abdurahman Alamudi, bivši izvršni direktor i član upravnog odbora Američkog muslimanskog saveta (American Muslim Council, AMC) rekao: "Svi smo mi pristalice Hamasa. Slava Alahu - Alahu akbar! I ja sam uz Hezbolah." Posle bombaškog napada na piceriju Zbaro u Tel Avivu, 8. avgusta 2001, kada je ubijeno 15 osoba, islamski aktivisti su taj čin opisali kao "očekivani gorki plod bezobzirne politike Izraela... koji je odgovoran za začarani krug nasilja".

Godine 1996. CAIR je bio indigniran kada je korporacija Najk, jedan od vodećih proizvođača patika, predstavila novi model sa rečju vazduh (Air) napisanom stilizovanim slovima. CAIR je izneo optužbu da taj znak liči na reč "Alah" napisanu arapskim pismom. Umesto da odbaci "sporno pitanje" kao odraz paranoje jedne nereprezentativne i ekstremistima sklone grupe, Najk se uplašio. Platio je izgradnju igrališta pokraj džamije u jednom predgrađu na severu Virdžinije i odustao od proizvodnje tih patika. To, međutim, nije bilo dovoljno: CAIR je tražio je da se firma podvrgne "obučavanju u osetljivosti".

Godine 1999. CAIR se usprotivio premijeri predstave Dodir anđela koja se bavila ropstvom u Sudanu i prisilnim prevođenjem hrišćana koji žive na jugu zemlje u islam. Jedan od funkcionera ove organizacije izjavio je da je predstava "fino prikrivena antimuslimanska propaganda i politička tirada".

U godišnjem izveštaju o muslimanskim građanskim pravima za 1999. godinu, islamske organizacije osudile su američke državne škole kao "institucije koje muslimanima uskraćuju verske pogodnosti". Doduše, naveden je napredak u Čikagu, gde su dostupna alternativna jela bez svinjetine i u srezu Ferfeks, Virdžinija, gde silueta svinje na školskim jelovnicima upozorava decu da izbegavaju jela koja sadrže svinjsko meso. Posebno je pohvaljen Paterson, Nju Džersi (inače mesto velike radosti muslimanskih imigranata, na ulicama, 11. septembra, dok su njujorške kule bile u plamenu), zato što nema nastave - i to u državnim školama! - na dva muslimanska praznika. U godinama koje su usledile pokrenut je proces ispravljanja ove navodne nepravde; posle 11. septembra, štaviše, on je ubrzan. Danas u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi skoro da nema većeg urbanog centra koji učenicima ne daje mogućnost izbora halal-obroka u školama i drugim javnim ustanovama, zatvorima, a sve više i oružanim snagama.

Uzusi političke korektnosti i antidiskriminacionizma direktno ugrožavaju bezbednost običnih građana. Pre nego što je obezbeđivanje američkih aerodroma preuzela federalna vlada, firma za pružanje usluga obezbeđenja Argenbrajt sekjuriti propustila je jednog ilegalnog imigranta sa sedam noževa i pištoljem za omamljivanje kroz kontrolni punkt na čikaškom aerodromu O'Her. Kada je ta firma potom zbog nemarnog obavljanja dužnosti otpustila sedam muslimanki - uključujući četiri žene iz Sudana, zemlje koja je na spisku vlade SAD kao teroristička država - federalna Komisija za jednakost prava na zapošljavanje SAD naterala je firmu da ih ponovo zaposli. Njihovu žalbu je sastavio jedan advokat CAIR.

U najboljoj staljinističkoj tradiciji CAIR je počeo da uklanja nezgodne tragove posle napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon. Do tada uredno vođena arhiva saopštenja za javnost, govora aktivista, medijskih citata itd. bila je dostupna na internet sajtu te organizacije, uključujući angažman oko ponovnog zapošljavanja "nepravedno otpuštenih" muslimanki na poslovima obezbeđenja aerodroma. Posle 11. septembra ta arhiva volšebno je nestala.

 

Nastaviće se

 

 

 

Sadašnje muslimansko stanovništvo Evropske unije od preko 20 miliona udvostručiće se do 2025; tada će na njih otpadati oko jedne trećine novorođene dece u 15 država koje čine staro jezgro Evropske unije.

 

 

 

"Kad bismo bili ujedinjeni i jaki, izabrali bismo sopstvenog emira i njemu bismo položili zakletvu. Verujte mi na reč, ako se u Americi ujedini 68 miliona muslimana, država će pripasti nama."

 

 

 

 

Islamističke grupe su otkrile da mogu da manipulišu zapadnom javnošću i političarima skrivajući se pod plaštom dobrotvornih organizacija, ustavnim odredbama o verskim slobodama i politički ispravnom floskulom o ljudskim pravima.

 

 

 

Uzusi političke korektnosti i antidiskriminacionizma direktno ugrožavaju bezbednost običnih građana.