Tabloid istražuje

Nova pljačka na vidiku: na redu je rasprodaja izvora pijaćih voda u Srbiji

 

Danas bedni a sutra i žedni

 

Za manje o dvadesetak godina, voda će biti najskuplji artikal na planeti. Mada je od očiju javnosti ta činjenica nevešto prikrivena, u Srbiji uveliko traju priprema za privatizaciju vode i vodenih resursa. Jedan od oblika privatizacije koji će sigurno biti promovisan, biće koncesija (izdavanje) voda na više godina. Ovaj, slobodno govoreći, kriminalni akt, mnogo ranije je pripreman u sred Vlade Srbije, i na njemu su radili (a i danas rade!) oni isti ideolozi lopovske privatizacije koji su za deset godina ojadili Srbiju, njen industrijski potencijal i njeno radno sposobno stanovništvo...

 

Nikola Vlahović

 

 

Mada je i taj podatak prikrivan, u Srbiji je oko devedeset odsto istraženih resursa pijaće vode već izdato pod neku vrstu koncesije, ili je potpuno privatizovano! Vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolišu samo tri svetske kompanije (u pitanju su jedna nemačka, jedna francuska i jedna holandska kompanija, i glavni su monopolisti u svetu). Sva tri ova eksploatatora pijaćih voda Srbije imaju različite strategije i različit pristup interesantnim svetskim tržištima, ali ih odlikuje jedinstven pristup visokoj eksploataciji izvorišta, evidentna korupcija i veština baratanja masovnim prevarama.

Kada ove kompanije ne mogu da da učestvuju na tenderima (zbog zabrane ili sličnog) one osnivaju male ćerke-kompanije u zemljama gde se prodaju izvorišta i onda te ćerke-kompanije učestvuju u kupovini.

Na prvi pogled se nikako ne može razlikovati koja je kompanija iz Srbije a koja nije. Ipak, sve one imaju naše ljude kao direktore, i naš novac na računima. U takvim okolnostima, čim se pojavi tender za eksploataciju pijaćih voda, na njemu obavezno učestvuje unapred odabrani građanin Srbije, sa ličnom kartom, koji kupuje izvor ili ga uzima na koncesiju (prema "liberalnom" konceptu pljačkaške privatizacije, svako fizičko lice sa državljanstvom Srbije može da kupuje preduzeća na tenderu, za šta mu je dovoljna  lična karta i potvrda da se protiv njega ne vodi sudski postupak)...

Ali, koja će firma biti suštinski vlasnik ovog strateškog resursa, to Agenciju za privatizaciju ne zanima. Nema boljeg dokaza da je na sceni nezapamćeni banditizam koji je skrojen od strane državne administracije i njenih ideologa "evrointegracije". Naime, upravo Evropska unija vrši stalne pritiske na Srbiju (ali i na druge "tranzicione" zemlje u regionu) da "u vodoprivredi posluju sa profitom", što na jeziku interesa nekih zemalja EU znači  - da vrše privatizaciju pijaćih voda! To je postavljeno na istaknuto mesto čak i kao jedan od uslova "evropskih integracija"!

Sa druge strane, jedan dobar deo razvijenih zemalja neće ni da čuje za nekakvu privatizaciju pijaćih voda pa je tako, kao što je poznato, Holandija zabranila kupovinu ili koncesiju ovog resursa. Eto još jednog dokaza da Brisel vodi ciničnu politiku, jer je jedna od tri vodeće svetske kompanije koje se bave takozvanom preradom i eksploatacijom voda, upravo iz Holandije! U ovoj važnoj članici Evropske unije zakonom je zabranjena privatizacija vodovoda!

Isto to što radi Holandija, radi i Velika Britanija: vrši pritisak na administraciju u Briselu da Srbiju i zemlje poput Srbije nateraju na potpunu privatizaciju izvora pijaće vode, ali i javnog komunalnog sektora, kako bi se taj "treći svet" doveo u poziciju da baš njima, po svaku cenu preda ključni resurs XXI veka.

 

Partneri javni radovi tajni

 

 

U Srbiji za sada još nije počela okupacija vodovoda, pa tako specijalizovani vodovodi nemaju druge delatnosti u svom sastavu, nego se bave isključivo proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem vode (Subotica, Beograd, Niš i Novi Sad...). Ali, kako stvari sa rasprodajom svih državnih resursa teku, ali i sa pritiscima iz EU, neće ni to dugo potrajati...

Konačno, javnosti neko mora da kaže i ovo: ako bude usvojen zakon koji dozvoljava privatizaciju vodovoda, Srbija će ostati žedna uprkos tome što se visoko kotira na lestvici onih država koje su najbogatije vodom. Preciznije govoreći, Ujedinjene nacije su rangirale Srbiju na 47. mesto u svetu po rezervama zdrave i pitke vode. Ovaj podatak dolazi u trenutku kad počinje globalna borba za posedovanje izvorišta voda. Ta borba biće znatno žešća i neizvesnija nego ratovi za naftu koji su počeli još u XX veku.

Naime, Srbija ima preko 400 izvorišta zdrave i pitke vode vrhunskog kvaliteta (prema dostupnim podacima, eksploatiše se dvadesetak procenata). Takođe, onih trideset domaćih i stranih preduzeća koja se bave flaširanjem i prodajom vode, uglavnom izvoze najveći deo "proizvodnje". Ove činjenice postale su i drugima interesantne, pa tek sledi okupacija "ponuđača". A nude se i "darodavci" iz vladajuće koalicije iz Vlade Srbije i oko nje.

Prethodno je desetak godina trajao pravi mali rat u srpskim ministarstvima (rudarstva i energetike, poljoprivrede i vodoprivrede, nauke i zaštite životne sredine) oko toga u čijoj će nadležnosti biti izdavanje odobrenja za istraživanje i eksploataciju izvora vode. U takvom haosu povremeno bi do javnosti stizale informacije o tome kako dva ministarstva izdaju dozvole za ista izvorišta različitim kompanijama!

Doslovno je sramno na kakav način su ovdašnji vlastodršci predali u ruke privatnim firmama, i domaćim i stranim, iscrpljivanje pijaćih voda širom Srbije i pravljenje neviđenih finansijskih imperija koje se mere milijardama dolara. Ali, najgore tek dolazi: model "privatno-javnog partnerstva" je novi "projekat" sračunat na to da osim stranih kompanija i domaći vlastodršci otvore firme koje će se zvanično baviti vodosnabdevanja građana!

Neotuđivo tuđe, ali po zakonu

Pred građanima Srbije se nalazi najveće poskupljenje vode u poslednjih pola veka. Čim bude usvojena "strategija i zakon o komunalnim delatnostima", koji će da otvori vrata privatizaciji komunalnih resursa, a pre svega vodovoda, taj novi namet će svakog meseca visiti kao kamen o vratu ionako osiromašenim građanima. Brojne strane kompanije jedva čekaju da se to desi, a ovoj pošasti raduju se i takozvane demokratske vlasti, koje očekuju da se još više obogate na pljački strateških resursa. Nacrt takve "strategije restrukturiranja" komunalnih preduzeća u Srbiji, za početak će da "opipa puls" već žrtvovanog građanstva, pa za sada predviđa privatizaciju "samo" specijalizovanih vodovoda.

Mnogim u Evropskoj uniji smeta što je Srbija na vrhu rang liste zemalja po potrošnji vode, ali toj istoj "milosrdnoj" EU administraciji ne smeta činjenica što je skoro 90 odsto teritorije Srbije nema nikakvu regulaciju otpadnih voda. Naravno, i za to neko treba da pronađe novac, jer su u pitanju stotine miliona evra (izgradnja postrojenja za prečišćavanje voda košta preko 500 miliona evra). Demokratski paraziti su upropastili ili jednostvno oteli mnogo puta po 500 miliona evra i dolara, pa je mala mogućnost da im neko danas donira taj novac, makar i za najplemenitije potrebe.

Desetine domaćih i stranih istraživača ove problematike pominju kako su ovi lihvarski "projekti" prošli u svetu. Tu je na posebno mesto istaknut slučaj Bolivije, gde je dodeljena koncesija na vodu, a vodovod prodat stranim firmama. Divljačka pljačka građana došla je dotle da je bila uvedena i taksa na kišnicu i vodu iz bunara, sve dok nije izbila opštenarodna pobuna! Često se pominje i slučaj Budimpešte, koja je jeftino prodala gradski vodovod, a onda ga je, posle pravog terora privatnog vlasnika, otkupila po najvišoj mogućoj ceni!

Za Beograd i druge gradove u Srbiji, sprema se haotični scenario koji će teško iko moći da kontroliše. Ukoliko dođe do prodaje "specijalizovanih vodovoda", biće to uvod u feudalizam kakav nije viđen u našoj savremenosti. A, u nastavku ove epohalne otimačine, treba se nadati najgorem: da će vodu naplaćivati privatni vlasnici vodovoda (što znači da će isključivati i uključivati po sopstvenoj proceni o platežnoj moći korisnika). Eto trasiranog puta u novu masovnu bedu, ali i proteste kao u Boliviji!

Mada u postojećem Zakonu o vodama Republike Srbije jasno piše da su vode dobro od opšteg interesa, da su neotuđive i da se nalaze u državnoj svojini, vlastima je palo na pamet da ih prodaju. Što zbog podaničkog odnosa prema "evropskim prijateljima" koji žarko žele da uzapte izvore pijaće vode u Srbiji, što zbog ličnih interesa, tek, kampanja otimanja vode, kao najvažnijeg resursa ove države, uveliko traje, a javnost će njene rezultate saznati kad firma nekog ovlašćenog kriminalca dođe u posed vodovoda i kad njegovi "inkasanti" zakucaju na vrata svakog građanina. Biće to i konačna predaja "dužnosti" umiruće države u ruke najgoreg ljudskog šljama koji je izrodila srpska lopovska tranzicija.

Dok traju zadnji dani "petooktobarske demokratije", spreman je scenario o "zavrtanju vode". Malo je verovatno da će ga ova vlada dovršiti, ali je izvesno da će problem dočekati i neku novu vlast.

 

Nemačka komunalna politika na Balkanu

 

Kad je početkom leta 2011. godine u Novom Sadu više desetina hiljada ljudi (službeni podaci kažu 32.000) potpisalo peticiju protiv uvođenja takozvanog javno-privatnog partnerstva u gradskom vodovodu i kanalizaciji, malo ko je znao da je jedna nemačka konsultantska agencija, za potrebe gradonačelnika Pavličića i njegove administracije, dobila pravo i slobodu da izabere najboljeg ponuđača na tenderu za protivzakonitu privatizaciju dela gradskog vodovoda! Ostalo je nejasno zašto je nemačka agencija radila posao izabranih predstavnika građana u Novom Sadu? Ipak, ona upućenija, "posebna javnost", nije zaboravila da je u tokom 2001. i 2002. godine nemačkom donacijom obnovljeno 44 kilometra mreže i zamenjeno oko 17.000 vodomera! I ne samo to, nego su nemački donatori nabavili kanalizacione pumpe za reni bunare, a kupljena je i najmodernija kompjuterska oprema za službu vodomera. U donaciju su bili uključeni gradovi Novi Sad, Beograd i Niš, a sve je obavljeno pod pokroviteljstvom visokog funkcionera nemačke obaveštajne zajednice, Bode Hombaha, koji je tada vršio dužnost predsedavajućeg Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope.

Bilo je to nemačko "ulaganje u budućnost". Šta je 3-4 miliona evra u odnosu na monopol nad gradskim vodovodima u "projektu" takozvanog javno-privatnog partnerstva (u prevodu vlasništva nad pijaćom vodom u gradovima širom Srbije!).

Nekadašnji ambasador Nemačke u nekadašnjoj SRJ, s pravom je tada uskliknuo:

"... Iskreno se radujem uspešnom završetku prve etape rehabilitacije beogradskog vodovoda, ponosan sam što je nemačka vlada učestvovala u ovom poslu, srećan sam što mogu da najavim i drugu fazu obnove vodovodne mreže...", i slično tome...

Naravno, već tada je "ustrojavan" budući sistem naplate i prodaje, nabavka i instalacija vodomera, ugradnja novih merača protoka, rekonstrukcija crpnih stanica... Obnova jeste u tom trenutku dobrodošla građanima Srbije, ali u njoj niko nije video dugoročnu politiku stranih kompanija ciljanu na eksploatacije pijaćih voda u Srbiji.

Za vreme pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića, stvar je poprimila gigantske razmere. On sam je najavio potrebu za obnovom "još 100 kilometara vodovodne mreže", što je bila prava muzika za uši Bode Hombaha (koji se kasnije u Srbiji pojavio u sasvim drugoj ulozi, kao "bos" medijske kompanije WAC u poslu kupovine Politike sa ambicijom kupovine još nekih novinskih kuća).

Kad je polovinom 2011. godine postalo kristalno jasno da je na redu promena Zakona o vodama, da je pritisak na Srbiju iz Evropske unije sve žešći kako bi se otvorio proces rasprodaje svih postojećih izvora pijaće vode, ali i proces rasprodaje gradskih komunalnih službi, zapravo vodovoda i kanalizacije, to nemačko ulaganje iz 2001. i 2002. godine definitivno je dobilo svoj smisao.

Poslednji događaji u Novom Sadu i pokušaj jedne zamaskirane prodaje gradskog vodovoda pod formom "partnerstva", a posebno uloga nemačke konsultantske agencije u tom poslu, direktan su akt protiv postojećeg Zakona o vodama, ali i svojevrsna protivpravna avantura, jer ne postoji zakonski okvir, niti postoji zakon o javno-privatnom partnerstvu u Srbiji. Sve to nije omelo nazovi demokratsku vlast u Novom Sadu da, eto paradoksa, poništi monopolski status preduzeća (vodovod i kanalizacija) čiji je osnivač Skupština grada kojom rukovode!

Mada se Pavličićeva gradska vlada u Novom Sadu branila da je to "evropska praksa" i da gradovi Evrope uobičajeno imaju tu vrstu partnerstva javnog i privatnog sektor, ovde je bila očita namera da se nešto progura mimo zakona, čak i pre nego je nekim drugim zakonskim rešenjem takvo nešto uopšte i regulisano. Sa druge strane, postojeće strane kompanije koje su takođe uspele da dobiju kriminalne stogodišnje koncesije na eksploataciju pijaćih voda u Srbiji, već su bile "predmet obrade" nemačkih stručnjaka za vodu i vodoprivredu uopšte. Tako su ubrzo došli do zaljučka da se najsigurniji preostali izvor superprofita od pijaćih voda u Srbiji, nalazi upravo u gradskim vodovodima! A, razlika između javno-privatnih "partnerstava" u Nemačkoj i Srbiji je ogromna! Pre svega u pogledu stroge zakonske regulative, šta privatnik sme a šta ne sme da radi kad postane suvlasnik gradskog vodovoda.

U Srbiji je danom ostvarivanja vlasničkih prava, "srećni dobitnik" stekao autonomiju kakvu nigde na Zapadu ne može ni da zamisli! Sa druge strane, većina gradskih vodovoda u Srbiji, uz minimum tehnološke transformacije, mogu da postanu izvorište pijaće vode za izvoz na strana tržišta!

 

 

Đilasova kanalizacija

 

Nedavno je zbog nabavke mašina za Javno komunalno preduzeće Beogradski vodovod i kanalizacija, zatvoren pristup celom finansijskom sektoru u tom preduzeću. Zaposlenima je bio zabranjen pristup na osmom spratu zgrade ove ustanove (gde se nalaze investicije!), jer je trajala finansijska "akrobacija" u vezi sa tom kupovinom. Kako je sve obavljeno tajno, uprkos tome što zakon nalaže da bude javno, jer je i preduzeće "javno", stvar je bila više nego inspirativna. Naime, "izolovani" službenici JKP Beogradski vodovod i kanalizacija ipak su uspeli da se nekako informišu o tome šta je o kupovano i koliko je koštalo. Upućeni u ovu transakciju saznali su da je umesto ponude od dva miliona evra, gradonačelnik Beograda prihvatio ponudu tešku devet miliona evra. Ukratko rečeno, ima se i može se! A, o kakvim je mašinama za potrebe ovog JKP reč, i šta su to građani Beograda ustvari platili, trebalo je da se kaže javno i na vreme. Ovako je još jednom sve obavljeno kao da je u pitanju Đilasova privatna firma.

 

 

 

Devet litara po glavi Engleza

 

Pre nekoliko godina, dopisnica Tabloida iz Londona, pokojna Sandra Skoko, pisala je detaljno o dramatičnim socijalnim padovima u britanskoj prestonici, pa je jedna od tema bila i potrošnja pijaće vode, ali i sistem selektivnog kažnjavanja za njeno nezakonito korišćenje:

"...Interesantno je da londonskim ulicama nekada skoro pa trebalo ploviti čamcima, jer "Temza Voter", najveća vodovodna kompanija, kroz probušene vodovodne cevi gubi dnevno čak dvadeset miliona galona vode, koja se izliva po ulicama Londona!

 No, u isto vreme osam miliona stanovnika je prisiljeno da štedi vodu dok se kupa, dok se umiva ili dok pere zube, jer je dozvoljeno da pri jednom puštanju vode isteče najviše devet litara vode...

Uvedena je i zabrana korišćenja creva za polivanje bašte. Prema navodima lista "Dejli ekspres", umesto creva, mogu se koristiti samo kantice. Uvedene su kazne i do hiljadu funti za kršenje ove zabrane, ali niko ne kažnjava kompaniju "Temza Voter" za gubljenje dvadeset miliona galona pitke vode. Vlasnik dotične kompanije je nemačka privatna firma...."

 

 

"Susjedi" brane svoje izvore

 

Poređenja radi, u hrvatskom zakonodavstvu voda se takođe tretira kao opšte dobro i uživa posebnu zaštitu. Kriterijumi i prioriteti upravljanja vodama utvrđuju se na državnom nivou, pa nije moguća nikakva privatizacija vodnog bogatstva, niti zalihe pijaće vode mogu postati privatno vlasništvo. Ako je to tako u zemlji koja je pred vratima Evropske unije, onda licemerje i pritisci Brisela prema Srbiji i apetiti vodećih zemalja EU prema njenim izvorima pijaće vode, nisu ništa drugo nego čisti ekonomski (i ne samo ekonomski!) imperijalizam.