Tabloid istražuje

Kako se medijska magla pretvarala u medijski mrak (3)

 

Distribucija korupcije

 

Kako se obrću velike pare u distribuciji filmskog i televizijskog programa, ko je kome koliko "došao", kakvi su klanovi u tom poslu stvoreni, kakve su veze političara i takozvanih televizijskih menadžera, koje agencije i preduzeća i danas učestvuju u tome...

 

Piše: Dragana Radosavljević

 

        Srpskoj javnosti je skoro nepoznato da je, u trenutku kada je Fox televizija počela sa emitovanjem u Srbiji, postojao veliki broj zainteresovanih stranih kompanija spremnih da ulože ozbiljna sredstva u televizije u Srbiji.

Kao deo ispitivanja potencijalnog tržišta, naručeno je i istraživanje o stepenu korupcije na balkanskim televizijama. Iznenađenje, ali samo za strance, bilo je da su već prvi podaci ukazivali na to da je Srbija ubedljivo prva po korupciji na televizijama!

Potencijalni ulagači su onda postali krajnje oprezni i uzdržani u daljim planovima, a ubrzo je stigao i podatak da je Fox televizija olakšana za 150.000 evra u tipično "srpskoj muvačini" sa naduvavanjem cena programa. Entuzijazam stranaca se izgubio i od toliko potrebnih investicija nije ostalo ništa.

Da bi bilo jasnije, stranci koriste termin "korupcija na televiziji", mada to podrazumeva sve ono što se kod nas zove "zloupotreba službenog položaja u cilju sticanja lične dobiti" i dalja analiza će pokazati da su oni koji su se na ovaj način obogatili televizijski poslenici sa imenom i prezimenom, kao i da je posledica toga katastrofalan program na svim televizijama danas i u doglednoj prošlosti.

Sigurno prva velika i verovatno do danas neprevaziđena televizijska pljačka, počela je početkom devedesetih, kada je u tadašnju televiziju Beograd došao kadar iz Crvenke, Milorad Vučelić, koji je preko noći postao suvlasnik firme "Komuna", koja je oduvek bila vlasništvo Makse Ćatovića, i koja je postala koproducent najambicioznijeg filmskog projekta "Andergraund" Emira Nemanje Kusturice.

U Skupštini Srbije je izglasan novi namet na brojilo za struju, tako da su građani plaćali snimanje filma koji je u doba najstrašnije krize i nemaštine koštao astronomskih milion maraka dnevno, bez obzira na to što je bilo dana kada se ništa nije radilo, ali se sve uredno plaćalo. Ipak, ne bi bilo strašno što je narod plaćao TV Beograd i TV Beograd snimao film, da na kraju na neki volšeban način vlasnik ovog filma nije bio ni TV Beograd ni narod nego Milorad Vučelić, koji je preko noći postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, zahvaljujući nekim mračnim ugovorima koji nikada nisu ugledali svetlost dana, pa je novac dobijen od građana preregistrovan u ličnu investiciju Milorada Vučelića.

Od svih tih desetina miliona maraka RTS-u je ostalo samo pravo da može da emituje film "Andergraund" kad hoće, mada "Komuna" ima pravo da prodaje isti film kojoj hoće televiziji kod nas i u svetu i da taj prihod ne deli ni sa kim.

 

Ne može jeftino, mi hoćemo skupo!

 

U siromašnim devedesetim godinama korupcija na televiziji je postojala skoro isključivo na TV Beograd i o tome može da posvedoči svaki filmski stvaralac koji je u to doba nešto snimao. Sistem je bio jednostavan: postojao je propis da je TV Beograd "dužna" da finansira svaki novi domaći film, ali je tu postojala začkoljica. Za sve što se ticalo finansiranja snimanja filmova u TV Beograd je bio zadužen dvojac Milovan Vitezović i Aleksandar Avramović, bliski saradnici pokojnog predsednika koji su imali prevashodni zadatak da TV Beograd bude u funkciji režima, pa su samim tim bili nedodirljivi.

Dogovor sa filmadžijama je uvek bio isti: "...dobićete novac od TV Beograd, kao i kamere i ostalu tehniku, ali na prvoj klapi filma daćete nam toliko i toliko maraka, a na polovini snimanja još toliko", sve to u kešu, i tu nije bilo diskusije.

Kada se u jednoj situaciji desilo da novac nije bio spreman kada je Avramović, koji je bio zadužen za ubiranje harača došao po njega već sutradan, sva oprema TV Beograd je bila povučena sa snimanja, sve dok se nije spremio novac.

Pošto su i Vitezović i Avramović bili Miloševićevi ljudi od poverenja, svi su ćutke plaćali i progovorili tek posle 5. oktobra. Devedesetih godina ni jedan jedini film za koji je TV Beograd bio koproducent nije bio snimljen, osim "Andergraunda" (koji je bio poseban Vučelićev dogovor), a da ovaj namet nije bio isplaćen do poslednje pare. Kolika je to ukupna cifra ne bi bilo nimalo lako izračunati. 

U to doba je sav strani program za TV Beograd kupovala marketinška služba i to takođe po ustaljenom sistemu: kada vlasnik nekog programa dođe na razgovor u Marketing TV Beograd tu obično bude prisutan i neki od filmskih urednika koji forme radi kaže svoje mišljenje o kvalitetu programa, i onda se razgovor završava. Obično isto popodne prodavcu programa se javlja neka nepoznata osoba koja kaže da taj program može da se proda samo preko njega i da će on da otkupi taj program po ceni koja je rečena u Marketingu TV Beograd. Kada se taj program proda posredniku, on pravi novi ugovor, ovog puta sa TV Beograd i prodaje najčešće po dvostrukoj ceni ono što je televizija mogla sama da kupi duplo jeftinije. Nije teško zaključiti ko je ovde delio profit.

Za ilustraciju, kada je u jednom trenutku Julovski kadar bio na čelu Marketinga TV Beograd, toliko su se pročule njegove pljačke da je na direkciji JUL-a odlučeno da mu skrenu pažnju "da malo manje krade jer upada u oči". Najveći apsurd je bio kada je firma "Prava i Prevodi", koja distribuira odličan engleski program, pre svega humoristički, dečji i obrazovni, koji je za TV Beograd uvek bio neophodan, ponudio veliku listu naslova i rekao svoje cene, dobio je odgovor: "...Ovo ne može ovako, ovo je suviše jeftino!".

Jasno je bilo da ako bi se makar jednom nešto kupilo po realnim cenama, ceo posao sa "ugrađivanjem" bi propao. Nažalost, ovo je ostalo tako sve do danas. Naravno, "Prava i Prevodi" su istog dana dobili poziv od advokata Miljka Živojinovića koji je rekao da od direktne prodaje nema ništa.

 

 

Platite, inače će Miklja da vas maklja!

 

Posle 5. oktobra se ništa nije bitno promenilo, osim što su drugi ljudi došli na mesta na kojima je ova pljačka na štetu televizije i gledalaca mogla da se nastavi. Svi glavni akteri iz devedesetih su ostali na malo promenjenim mestima, ali su i dalje vukli poteze iz senke. Primera radi, kada je predstavnik jedne od većih distributerskih firmi televizijskog programa trebalo da dođe na sastanak sa Aleksandrom Crkvenjakovim, koji je bio direktor televizije posle 5. oktobra, nekoliko sati pre sastanka javio se režiser Stanko Crnobrnja i rekao da je najbolje da zajedno idu na taj sastanak jer "on može da pomogne".

Dok su išli hodnikom na 4. spratu Takovske 10, on je pitao koliko košta taj program i dobio odgovor "900 evra po satu". On je kratko dodao: "...Tražićeš 1.800 evra po satu, a razliku ćeš dati meni".

Na sastanku je on Crkvenjakovu hvalio taj program i rekao da 1.800 evra po satu nije nikakva cena za takav kvalitet i da to mora da se uzme. U ovakvim situacijama bi se napravio ugovor sa TV Beograd, odnosno RTS-om, a onda je dolazila sledeća faza krađe i prekrađe, a to je naplata. Pošto pare nikako da legnu na račun, opet bi se javio neki "dobrotvor" i posavetovao da postoji način da se novac dobije odmah, u roku od 24 sata, ali da to košta 5-10 posto vrednosti ugovora, pet posto ako je veći iznos, a 10 posto ako je manji. Ovaj novac se plaćao po primitku novca na račun i to je besprekorno funkcionisalo sve dok nije došla Tijanićeva ekipa, kada su akteri ove radnje dobili savetničke funkcije i praktično izgubili svaku moć.

Treći program TV Beograd, nekada poznatiji kao 3K, ostao je zabeležen u nekim svojim fazama kao prototip najgrublje korupcije, dok je u nekim periodima bio potpuno čist, sve je zavisilo od onog ko je bio na čelu 3K.

Jedan od "izuma" 3K bio je da za svako gostovanje mora da se plaća, naročito pošto je 3K otvorio vrata i folkerima za koje u tom trenutku niko nikada nije čuo i koji su jedino pevali po svadbama, ali su bez problema mogli da se pojavljuju i da otpevaju po neki užas u programu Trećeg kanala, naravno uz određenu naknadu. Autor ovog "patenta" bila je Aneta Farago, koja je bila začetnik onoga što je kasnije preuzela Palma, i na kraju Pink, pa nije čudo što je Milica Pašić, kasnije Mitrović, zanat učila baš kod Anete Farago na 3K.

Sledeći ovaj primer, u jeku popularnosti piratskih video klubova i prvih video distributera, Snežana Zarić pokreće takozvanu filmsku emisiju na 3K, gde defiluju vlasnici piratskih klubova, presnimavači piratskih kaseta koji reklamiraju "nova izdanja" i svi oni uredno plaćaju svako gostovanje između stotinak i 300 nemačkih maraka, mada neki svedoci tvrde da je bilo i isplata u naturi, odnosno robi.

Period najstrašnijeg ugrađivanja na 3K je došao posle 5. oktobra, kada je 3K postao poslovna jedinica za sebe, sa pravom sklapanja ugovora u sadejstvu sa marketingom RTS-a, koji je u to vreme bio poznat da nije gadljiv na pare, ma odakle dolazile.

Najbolja ilustracija je paket filmova kompanije Karolko, koji je premijerno bio emitovan na Pinku, a tamo ga je Robert Nemeček nabavio za Pink od Dexin Filma po ceni od 880 evra po filmu, i to na tri godine sa pravom za sve Pinkove zemaljske kanale, kao i satelit.

Kao što je poznato, prodaja repriznog programa podrazumeva umanjenu cenu za neki procenat, ili u slučaju opšteg rasta cena, istu cenu kao i za premijeru, naročito pošto je bio u pitanju isti prodavac kao i kod prodaje premijernog emitovanja.

Po prvoj verziji ugovora, 3K je u ugovor stavio cenu od 1.200 evra po filmu, da bi posle nekoliko nedelja dao novu verziju ugovora gde su filmovi koštali 1.560 evra po filmu, što znači da su sami sebi podigli cenu koju je trebalo da plate. Na kraju ugovor je glasio na čak 2.060 evra po filmu, bez obzira na to što se sve ovo vreme stvarna prodajna cena nije menjala. Nije teško zaključiti da su se u ovaj ugovor u svakoj fazi ugrađivali novi ljudi, pa je zato cena rasla. U trenutku kada je ugovor potpisan pojavio se Tijanić sa njegovom ekipom, među kojima je bio i Robert Nemeček, koji je tražio sve originalne ugovore na uvid, pa je bilo jasno da će uočiti o čemu se radi. Tada počinje pritisak tadašnjeg glavnog urednika 3K Igora Miklje na prodavca programa "...da se novac 'ispovrne' što pre i da se ne prave ludi pošto on ima nezgodne ljude koji mogu da im zagorčaju život".  Ubrzo posle toga, na inicijativu iz Takovske, sklapa se ugovor između 3K i Zmeksa i Dimedije, koji preuzimaju obavezu snabdevanja 3K gotovim programom, što onemogućava dalja ugrađivanja rukovodstva 3K, koji postaju otvoreni protivnici Tijanića sve do gašenja 3K.

 

Prevarili i Barta Simpsona!

 

Što se tiče produkcije domaćih serija, još u devedesetim je bilo poznato da je cena od 22.000 do 25.000 maraka, koliko je koštala epizoda "Podičnog blaga" ili neke druge serije, bila uveliko naduvana i da su stvarno troškovi bili oko 12.000 maraka. Kada su u jednoj prilici pitali Maksu Ćatovića, vlasnika "Komune", koja je radila te serije za TV Beograd, odakle tolika razlika u ceni, on je rekao da tamo mora da se potplati bukvalno svako da bi se dobio posao i da svi očekuju novac od svake snimljene epizode. Kada je Tijanić 2007. godine odlučio da sredstva koja je trebalo uložiti u dokumentarni, obrazovni, dečji, filmski i strani serijski program svede na minimum kako bi se sva sredstva kanalisala u pravcu proizvodnje domaćih serija, umesto da pokrene produkciju RTS-a, koja ima i sredstva i ljude koji su ionako na plati i rade vrlo malo, on odlučuje da angažuje eksterne produkcije sa kojima pravi ugovore, koje niko nije video i koji se čuvaju kao najstroža tajna. Ono što najviše upada u oči jeste podatak da je od proleća 2007. godine do danas cena proizvodnje svake epizode serija porasla skoro tri puta. U početku se kalkulisalo sa 30.000 evra po epizodi, da bi trenutno cena epizode bila između 80.000 i 120.000 evra, što je na nivou i iznad standarda velikih svetskih kompanija. Ko se ovde i koliko ugrađivao pokazaće vreme kada relevantni dokumenti ugledaju svetlost dana. 

 

Kada se vratimo na temu toliko izvikanog "ugrađivanja", neophodno je znati sistem koji je uvek isti. U svakoj televiziji postoji jedna ili više osoba koje vrše odabir programa koji ta televizija otkupljuje od nekog domaćeg distributera i u praksi veliki broj ljudi na takvim mestima sam traži "svoj deo" od cene programa koji se kupuje.

Na drugoj strani postoje distributerske kuće koje same nude procenat da bi njihov program bio kupljen, naročito pošto je redovno u pitanju takoreći bezvredan program koji je nabavljen po nekim niskim cenama. Razlog zašto većina televizija ne voli da kupuje direktno od velikih holivudskih kompanija leži upravo u činjenici da strane kompanije ne dozvoljavaju nikakvo muvanje, još manje ugrađivanje u njihov program, pa korumpirani televizijski poslenici redovno šire glasine da je program velikih kompanija preskup i neisplativ.

Ovo je potpuno netačno ako se ima u vidu da televizijska licenca za višegodišnje prikazivanje nekog od najskupljih svetskih hitova, kao što je "Avatar", košta manje nego jedna epizoda neke domaće serije. Primera radi, pravo na emitovanje svih 500 ikada snimljenih epizoda "Simpsonovih" bi neku srpsku televiziju koštalo kao dve epizode neke RTS-ove serije. Naravno, u "Simpsonove" ne bi mogao niko da se ugradi za razliku od neke telenovele, na primer. Upravo oni televizijski radnici koji imaju korist od kupovine lošeg programa u kome postoji njihov deo šire neistine kako se na našim televizijama emituje to što se emituje zato što gledaoci to traže.

 

 

Distribucija korupcije: podmazivanja i ugradnje

 

Najbolje organizovani i sa najdužom tradicijom u "podmazivanju" televizija za plasman svog, najčešće besmisleno jeftino kupljenog, programa su sledeći:

"Nira", firma koja radi u okviru sistema Dragana Đilasa i koja je oduvek najviše radila sa RTS-om, a odnedavno je producent serije "Vreme je za bebe".

Uzgred, tu seriju je osmislila redakcija kulture RTS-a na čelu sa Nikolom Mirkovim i kada je trebalo da počne snimanje preko noći je u kancelariji generalnog direktora i bez ičijeg znanja sklopljen ugovor sa "Nirom" za identičan program po ceni koja se smatra poslovnom tajnom. Opšte je poznato da je čovek "Nire" u RTS-u direktor programa Vladan Čkrkić, koji se stara da se "Niri" sve plaća momentalno, bez obzira na to što druge firme, pa i strane kompanije, čekaju godinama na novac za isporučen program. Za kupovinu dečjeg programa od "Nire" bila je zadužena Ljilja Rupić, koja je nedavno otišla u penziju i kojoj je "Nira" pravila ispraćaj, koliko su bili u bliskim odnosima. "Nira", inače, ima tesnu saradnju sa Televizijom Vojvodine gde je donedavno glavni čovek za ugrađivanje bio bivši generalni direktor Blaža Perović, koji je tražio 10 posto po svakom ugovoru, a siva eminencija je predsednik Upravnog odbora Boris Labudović, koji je odnedavno procenat podigao na 20 posto, tvrdeći da deo novca ide Bojanu Pajtiću.

"Deksin film" u prošlosti je najviše radio sa Pinkom i pre toga sa BK. Na Pinku klasično ugrađivanje nikada nije postojalo, dok je na BK za to bio "zadužen" Vladan Čkrkić, sadašnji direktor programa RTS, koji je i dobio otkaz od Bogoljuba Karića kada je on saznao za njegove provizije u poslovima sa "Deksin filmom".

Pošto je Pink ostao dužan "Deksin filmu" ogroman novac za isporučen program, koji se meri u milionima evra, oni povremeno rade sa televizijom Vojvodine, B92 i Studiom B.

Inače, na Studiju B postoje čak tri instance koje očekuju i traže novac za sebe: prva je marketing sa Acom Ralevim, druga izvršni direktor Jugoslav Pantelić, koji uglavnom traži 300 evra po satu programa, i od pre izvesnog vremena Aleksandar Timofejev, koji je dugo slovio za nepodmitljivog.

 

"Prime time", malo poznati televizijski distributer (uglavnom vrlo lošeg programa), isključivo se bavio prodajom uz pomoć mita koji se otvoreno nudi. U doba Crkvenjakova kao direktora radili su sa marketingom RTS-a, a kasnije su radili sa Foks televizijom preko direktorke marketinga, koja je posle odlaska Manje Vukojević bila jedina koja se bavila velikim ugrađivanjem u ugovore. Pored nje, nekadašnji kadar BK Saša Mirjanić koji je avanzovao u urednika je uzimao neke manje iznose da bi davao pozitivno mišljenje za kupovinu lošeg programa.

I veliki hrvatski distributer "Blic", koji povremeno prodaje srpskim televizijama, uvek to radi po astronomskim cenama. On dozvoljava neograničeno ugrađivanje u program koji prodaje, odnosno, za koliko god da se uveća cena ponuđenog programa, on razliku isplaćuje bez ikakvih problema. Na onaj način je Manja Vukojević, današnji direktor B92, došla do 150.000 evra, a nedavno je Prva TV napravila ugovor sa "Blicom" pod još uvek nepoznatim uslovima, mada je vrlo verovatno da je primenjen isti princip...

 

"Pro vižn", nekada jedan od većih distributera, prihvata svaki oblik ugrađivanja, mada su programi koje nudi uglavnom sa isteklom licencom ili nikada nisu kompletno kupljeni, što rade i neki drugi distributeri. Princip se sastoji da se, najčešće na nekom stranom sajmu, potpišu ugovori za neke filmove i plati se depozit od načešće 20 posto. Ostatak se nikada ne plati, filmovi se presnime sa DVD-a i prodaju našim televizijama kao legalni, mada to nisu. Većina urednika na našim televizijama to zna, ali oni koji žmure rade to iz ličnih interesa. "Pro vižn" najviše radi sa RTS-om i B92.

"Bakpolis" iz Niša radi i pod nekim drugim imenima firmi, poseduje program katastrofalnog kvaliteta, ali dozvoljava neograničeno ugrađivanje, pa je zato vrlo omiljen kod odgovornih ljudi u televiziji Vojvodine. Uglavnom bezuspešno, nudili su program RTS-u i nekim drugim televizijama. Iza njih stoji Miško Mitić, producent filma "Zona Zamfirova".

Iz svega ovoga proizlazi da razlog što na naše ekrane uglavnom dolazi program lošeg i prosečnog kvaliteta nije zato što urednici ne znaju šta je dobar a šta loš program, niti zato što televizije nemaju novac za program, pošto bi za novac koji svaka televizija potroši u jednoj godini sigurno mogao da bude obezbeđen  mnogo kvalitetniji program od ovoga koji se sada emituje.

 Pored toga, urednici nemaju slobodu odlučivanja šta bi trebalo da ide na program, a to je upravo zbog toga što oni koji su zadržali to pravo štite svoje privatne interese.

 Na primer, ako urednik RTS-a smatra da neki program ne treba da se uzme, a direktor programa mu kaže suprotno iz njemu znanih razloga, onda se takav program obavezno kupuje i dolazi na ekrane umesto da se kupi nešto bolje.

Takođe, kada se znaju svi ovi podaci nije čudo što su strani ulagači vrlo oprezni sa davanjem novca u ruke onima sa "lepljivim prstima" i to će sigurno tako ostati dok ne počne da se primenjuje zakonska regulativa gde, za početak, svaki ugovor mora da bude dostupan komisiji zaduženoj za kontrolu te oblasti, a svedoci smo da većina aktera u televizijskom poslu ni ne pomišlja da obelodani ono što može da dokaže njihove ne tako legalne radnje, a antikorupcijska komisija nema ovlašćenja ni snage, osim na papiru, da nešto promeni.

 Jedino je sigurno da ni to ne može da traje u nedogled, a mnogo izvanrednog televizijskog programa svet jedva čeka da podeli sa nama.

 

 

 

 

Crnobrnja Crkvenjakovu: ja ću da pomognem (pare da podignem!)

 

U vreme kad je predstavnik jedne od većih distributerskih firmi televizijskog programa trebalo da dođe na sastanak sa Aleksandrom Crkvenjakovim, koji je bio direktor televizije posle 5. oktobra, samo nekoliko sati pre sastanka, javio se režiser Stanko Crnobrnja i rekao da je najbolje da zajedno idu na taj sastanak jer "on može da pomogne"!

Dok su išli hodnikom na 4. spratu Takovske 10, on je pitao koliko košta taj program i dobio odgovor: "900 evra po satu". On je kratko dodao: "...Tražićeš 1.800 evra po satu, a razliku ćeš dati meni".

 

 

Kako pojesti 300.000. evra za 40 dana?

 

Nesumnjivo dve najozbiljnije mahinacije u novijoj istoriji RTS-a su bili organizacija Evrovizije u Beogradu i pokretanje produkcije domaćih serija u sadejstvu sa privatnim firmama. O ogromnim manipulacijama u okviru beogradske organizacije Evrovizije mogla bi da se napiše knjiga, postoje i svedoci o nezamislivim zloupotrebama, koje se mere milionima evra, a i izveštaj o Evroviziji, naročito prva verzija koja je ubrzo povučena, dovoljno slikovito prikazuju da je bukvalno u svakoj oblasti bilo otimačine, jedino je pitanje ko se sve okoristio od toga. Primera radi, naplaćeni su troškovi keteringa, odnosno hrane za radnike na pripremi u Beogradskoj areni, oko 300.000 evra, navodno za 200 radnika koji su radili 40 dana u Areni, da bi svi relevantni svedoci tvrdili da je veći broj radnika bio samo poslednjih dana pred koncert, a da do dve nedelje pred koncert nijedan radnik nije ušao u Arenu. Iznajmljivanje tonske opreme je plaćeno toliko da je za taj novac sve to moglo da se kupi u trajno vlasništvo i da još ponešto pretekne. Iz neobjašnjivih razloga, za potrebe Evrovizije je kupovan i nameštaj za koji se pouzdano tvrdi da nikada nije stigao do Arene, već da je završio u stanovima direktorovih prijatelja koji nikakve veze nisu imali sa organizacijom, o čemu svedoči i presretnuti imejl glavnog organizatora Evrovizije Sandre Šuše.

 

 

GLOSA

 

Dogovor sa filmadžijama je uvek bio isti: "...dobićete novac od TV Beograd, kao i kamere i ostalu tehniku, ali na prvoj klapi filma daćete nam toliko i toliko maraka, a na polovini snimanja još toliko", sve to u kešu, i tu nije bilo diskusije.

 

 

 

 

Ispravka Predraga Rodića iz Beograda na informaciju iz članka -

„U carstvu droge, pljačke i fantazija"

objavljenog u izdanju "List protiv mafije-Tabloid" br. 246 od 24.11.2011-godine

 

Povodom teksta pod naslovom "U carstvu droge, pljačke i fantazija" koji je objavljen u na stranama br 12 i 13 u kom se moje ime provlači u skroz negativnom kontekstu i gde autor teksta navodi, citiram: "Ti "sjajni" potezi su je doveli u situaciju da je jednog dana analitičar gledanosti Predrag Rodić sačekao ispred NjC-a i pred svima rekao da će joj prosuti utrobu po hodniku jer su njegova deca gladna!" Želim da kažem da je ovo što ste napisali apsolutno netačno, pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću tvrdim da nikada nisam dolazio u sukob sa Bojanom Lekić.  S obzirom na rejting vašeg lista, u potpunosti sam iznenađen mogućnošću plasiranja neproverenih i netačnih informacija, koje direktno pogađaju i ugrožavaju dostojanstvo i ugled pojedinca.    

 Lično, verujem da niste imali lošu nameru, ali neistina je neistina. Zbog toga Vas molim da ovaj odgovor objavite kako biste čitaocima preneli istinitu informaciju. Cenio bih i kada biste izneli izvinjenje. Čini mi se da bi to bilo fer ne samo prema meni i mojoj porodici već i prema vašim čitaocima.