Druga strana

Da se ne zaboravi: od nedela se sakriti ne može

 

Bežanija

 

Mnogi državni službenici, od ministara pa naniže, pokušaće u najskorijem periodu da podnesu ostavke, da pobegnu iz Srbije, a mnogi od njih će da insceniraju svoje smene kako bi na vreme umakli pred neizbežnim krajem jedne prave pljačkaške epohe. Ipak, ništa od njihovih nedela ne treba i neće biti zaboravljeno. Mada bekstva (i prebezi) uveliko traju i brojna su, ovo je podsetnik na neke od njih ili, takoreći, kalendar njihovih crnih dana

 

Nikola Vlahović

 

U ranim prepodnevnim satima, šestog septembra 2000. godine, tačno mesec dana uoči prevratničkog oktobra, kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije Zoran Lilić podneo ostavku na sve stranačke i državne funkcije. 

Ko je mogao i da pomisli da će jedan do tada slepo odani aparatčik, čovek koji je bio ismejavan u javnosti kao maskota Slobodana Miloševića, smoći snage da prvi napusti brod koji nezadrživo tone. Šok je bio utoliko veći jer je upravo Zoran Lilić bio sinonim simpatičnog, poslušnog "džokera" koji se ne bavi svojim poslom, nego otvara biciklističke trke, preseca crvene trake na svečanim otvaranjima neizgrađenih puteva i nikad otvorenih fabrika.

I u duhu konfučijanske mudrosti da je "neverovatno uvek najlogičnije", jedanaest godina kasnije, novog vlastodršca Borisa Tadića i njegov brod koji zapaljen pluta po lokalnoj baruštini, i koji treba svakog časa da eksplodira, prvi su napustili njegovi najmizerniji poslušnici i oni koji su sprovodili u delo ideju o debeloj naplati svoga boravka na najvišim državnim funkcijama.

U petak oko podne, 9. decembra 2011. godine, tragikomični klovn demokratskog karnevala, odani sluga na dvoru Borisa Tadića i čovek koji je sve svoje mandate proveo u nekažnjenom širenju lažnih vesti, podneo je ostavku. Udarac koji je njegov neprikosnoveni vođa dobio tom prilikom, nije manji od onoga koji je Lilić zadao svom vođi. Ponovila se istorija: u septembru 2000. godine, pokojni Nikola Šainović je pokušao da nagovori Lilića da promeni odluku, a jedanaest godina kasnije, Mirko Cvetković moli Božidara Đelića da odustane od ostavke.

Ali, opšta bežanija počela je znatno ranije...

Još 24. marta 2010. godine, bivši guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić podneo je neopozivu ostavku na opšte iznenađenje. Bez najave, u prvim jutarnjim satima sazvao je konferenciju za štampu i bez obrazloženja napustio funkciju.

Tome je prethodio ultimatum državne sekretarke SAD Hilari Klinton 28. decembra 2009, koja je tom prilikom pozvala ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i saopštila mu da Boris Tadić mora da podnese ostavku "do 31. marta iduće godine", zbog toga što je njegova vlada sa 50 miliona dolara finansirala predizbornu kampanju Baraka Obame.

Afera je kasnije postala i javno dostupna u Americi, a njena istinska žrtva je za sada samo bivši guverner Rod (Milorad) Blagojević, koji će ići na dugogodišnju robiju zbog toga...

Znajući za sve ovo, Jelašić se nije mnogo dvoumio. Na vreme shvativši da će biti saučesnik u nečemu u čemu ne želi biti, pobegao je, prethodno održavši skromnu "komemoraciju" sa zaposlenima u NBS.

Njegov politički Mefisto, koji ga je i gurnuo u krug pljački i prevara (afera oko Jelašićeve vile), Mlađan Dinkić, već je uveliko navikao da sve svoje vođe ostavlja u odsudnom trenutku. Najpre je napustio Zorana Đinđića, neposredno uoči njegovog ubistva, potom je napustio Vojislava Koštunicu u čijem je okruženju, prema sopstvenom priznanju, imao "najviše slobode za delovanje", a onda je nevešto inscenirao svoju smenu, sa idejom da napusti Tadićevu Apokalipsu. No, i Dinkića su počeli da ostavljaju. Njegov šumadijski epigon, Verko Stevanović, posprdno nazivan "Neverko", iskočio je nedavno iz njegovog brzog voza bez kočnica, opravdavši svoj nadimak i svoju verolomnu narav... Tako je bežanija protagonista demokratske pljačke Srbije dobila na intenzitetu...

Kad je je 28. januara 2011. godine dao ostavku "iz ličnih razloga", bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević ponadao se verovatno da će tim činom izbeći krivičnu odgovornost za svoja kriminalna četiri mandata koja je proveo na čelu srpskog zdravstva, za koji period su opljačkane barem dve milijarde evra, a još toliko je nestalo u crnoj rupi između farmaceutske i tenderske mafije. Ipak, mereno mafijaškim pravilima, bio je to veleizdajnički čin bez presedana. Takva se odsustva iz zajedničkog preduzetništva tamo ne praštaju. Vreme će pokazati da je ruka Familije duža nego što je bivši ministar procenio...

U međuvremenu je, da ne bi bilo isuviše izdajnički, svoju smenu inscenirao i bivši ministar trgovine Slobodan Milosavljević, čovek kome je neposredno nakon toga nuđeno sve i svašta samo da "takav kadar ne propadne". Broj ponuđenih funkcija je, sigurno, prevazilazio i njegovu maštu. Nuđeno mu je da bude član nekoliko upravnih odbora državnih preduzeća, "da se vrati u Privrednu komoru", da bude ambasador "u nekoj pristojnoj zemlji", pa, konačno, iz samog kabineta Borisa Tadića, stigla je ponuda i da bude u vrhu Unikredit banke, one fine italijanske, familijarne, kod koje on drži novac i kod koje je u snažnom zagrljaju dužničko-poverilačkog odnosa.

 Konačno, prihvatio je da bude u Upravnom odboru Naftne industrije Srbije, sa platom većom od ministarske. Ali, ako je i na trenutak pomislio da se izvukao i da je njegova nečasna uloga zaboravljena, da je neko "izgubio papire" i slično, treba reći da je u teškoj zabludi. Naime, kad je reč o čoveku koji je na velika vrata uveo kriminalni uvoznički lobi na srpsko tržište, a posebno o čoveku koji je doslovno poveo rat protiv domaćeg proizvođača, sigurno je da će i on odgovarati za svoje postupke, ako i njegovi prethodnici i nastavljači.

Već nekoliko meseci traje proces "tihog udaljavanja" pojedinih državnih funkcionera iz vladajuće partije i njenih koalicionih satelita.

Skoro neprimetno, odlaze u diplomatiju (jedan od načina za odlazaka u brzi zaborav), u razne upravne odbore sa dobrim platama i privilegijama, ili naprosto menjaju adrese, mesta boravka, pa često i države. Mnogi od njih imaju stanove i kuće u evropskim i svetskim metropolama, njihovi privatni računi i njihovi paralelni poslovi od kojih su se kriminalno obogatili dok su bili državni funkcioneri, nalaze se uglavnom van granica Srbije.

Javnost, ali i neko buduće pošteno tužilaštvo i pravosuđe, ne treba da zaborave na Bojana Stanojevića, bivšeg gradskog menadžera, na Radmilu Hrustanović, bivšu dogradonačelnicu Beograda, ali i na desetine onih koji su pre, za vreme i posle 5. oktobra 2000. godine kriminalom širokog spektra, porodičnim, stranačkim, kumovskim, prijateljskim, krevetskim, cinkaroškim i svakim drugim vezama, unazadili Srbiju otevši joj desetine milijardi dolara i evra, ali, iznad svega, najbolje godine njene perspektive i najbolje godine svakog njenog građanina.

Bekstvo Božidara Đelića od politike svako može da prihvati sa radošću. Ali, njegovo bekstvo od neprocesuiranih obligacija sa Meridijan bankom u vrednosti od nekoliko desetina miliona evra, neće proći. U tome je razlika između njegovog bekstva sa broda koji pluta i gori, i Lilićevog bekstva sa broda koji tone. Lilić je, kažu, imao čiste račune, obrijao je brkove, oženio se mlađom ženom i krenuo u novi život. To što je prvi napustio diktatora, narod je shvatio kao osvetu za sva poniženja koja je doživeo od njega. Đelić nema šta da brije. Osim brijanja glave u zatvoru. To isto važi i za bivšeg ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića.

Ovih dana, predsednik Srbije pokušava da sačuva svoga ministra spoljnih poslova od smene i moguće bežanije. Kaže, video je dosta sveta, nije ni tamo ništa bolje, neka ga među nama... Istina je: narod voli da su mu krivci što bliže!