Natrag

Do koske

Do koske

Čuvari ružne prošlosti samozvanih demokratskih lučonoša nisu dobrodošli

 

Ko se boji žute fascikle

 

Zašto Vlada Srbije uskraćuje haškim optuženicima Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću pravo na garanciju za privremeni boravak u Srbiji (propisan Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom)? Ko se plaši da, uoči predstojećih izbora, ne izađu na videlo njegova nevoljena prošlost i odbačeni prljavi veš?

 

Nikola Vlahović

 

Po svemu sudeći, Vlada Srbije je dobila nalog od jednog istinskog ovdašnjeg centra moći da ne izda garanciju za privremeni boravak haškim optuženicima Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću. Zašto je to sad odbila a ne ranije, zašto im je uopšte uskratila jedno pripadajuće pravo, jasno je svakome ko zna da su njih dvojica, kao šefovi bivšeg Resora državne bezbednosti, bili i nepoželjni svedoci (u ovom slučaju, delimično i kreatori!) nastanka jednog političko-lopovskog establišmenta, pozicioniranog kao tadašnja opozicija režimu Slobodana Miloševića...

Otkako su Simatović i Stanišić dobrovoljno otišli pred Haški tribunal, čak su i ulični "poznavaoci stvari" govorili da njih dvojica znaju previše i da su opasnost za ovu i ovakvu vlast, da je svaki njihov dolazak u Srbiju potez visokog rizika po istaknute ličnosti iz vrha takozvane demokratske vlasti, da u svakom momentu može da izađe neka prljavština o nedodirljivim vlastodršcima i njihovim najbližim saradnicima.

Krajem decembra prošle, 2011. godine, kad je Pretresno veće Haškog suda odobrilo bivšem pomoćniku šefa Resora državne bezbednosti Franku Simatoviću dolazak u Srbiju u periodu od 16. decembra do 5. januara, dakle tokom zimske pauze u radu Tribunala, došlo je do panične intervencije "iznutra", te je Vlada Srbije hitro odbila da izda garancije za ovu dvojicu haških optuženika. Uzroci mogu biti sve samo ne "ugrožena bezbednost" Simatovića i Stanišića! Njihovu bezbednost tokom boravka u Srbiji može da ugrozi samo država sa svojim instrumentima! Čak je i bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović-Škero ovim povodom postavila jedno logično pitanje: ako su ugroženi, da vidimo od koga su ugroženi!

 Prema Zakonu o saradnji sa Tribunalom, Vlada Srbije ima obavezu da obezbedi garancije i za Simatovića i za Stanišića. Zakonom je propisano da to sleduje državljanima Srbije kad se nađu u takvim okolnostima, i da to pripada onima koji su se dobrovoljno predali. I Stanišić i Simatović ispunjavaju oba uslova. Čak je i Haški tribunal u svojim izveštajima dao mišljenje da "Simatović na slobodi neće predstavljati opasnost".

Vlada Srbije je ovakvom odlukom prekršila zakon koji je donela, a radi se i o presedanu u dosadašnjoj praksi Tribunala, jer se još nije desilo da neka država koja ima svoje optuženika na ovom sudu, ovako reaguje!

U međuvremenu je i odbrana Jovice Stanišića pred Haškim tribunalom uputila pismo premijeru Srbije Mirku Cvetkoviću i Nacionalnom savetu za saradnju sa tim sudom, u kome opravdano postavlja pitanje zašto je ovom optuženiku uskraćeno pravo da se privremeno brani sa slobode, tim pre što je u ime Tribunala na istu adresu poslato još jedno pismo, u kome se navodi da je odbrana 27. oktobra ove godine podnela odgovarajući zahtev Vladi Srbije, tražeći garancije za privremeno puštanje Stanišića za vreme zimske pauze u radu Tribunala.

Potpisnik pisma, advokat Skot Martin, izražava čuđenje ponašanjem državnih organa Srbije, pa između ostalog kaže: "...Uprkos više telefonskih poziva Savetu za saradnju sa Haškim tribunalom, nismo dobili odgovor vlasti o izdavanju nove garancije ili obnavljanju stare...". Uzgred, Martin u tom pismu podseća da je "...od 2005. godine do sada, Stanišić proveo preko dve godine na privremenoj slobodi na teritoriji Srbije i Crne Gore, da se u potpunosti pridržavao zadatih uslova i vraćao u Hag, uz pozitivan izveštaj domaćih vlasti...". Takođe, Martin ističe da je Stanišić građanin Republike Srbije, da se dobrovoljno predao Tribunalu i da se "smatra nevinim do konačne presude". Ali, sve ovo, iz nekog vrlo jakog razloga, Vlada Srbije ne želi da zna!

Naravno, znajući ko istinski upravlja Vladom Srbije, nije nikakvo čudo da je došlo do alarmantne "bezbednosne procene": ukoliko se Stanišić i Simatović pojave još jednom "na domaćem terenu", neko od njih bi mogao da javnosti dostavi kompromitujuće podatke o brojnim ličnostima koje su poslednjih deset godina harale u najprljavijoj tranziciji Istočne Evrope, koji su besomučnom pljačkom u uzajamnim obračunima sahranili bilo kakvu državotvornu ideju, postavivši sebe u centar moći kakva nije zapamćena od ulaska Titovih partizana u Beograd 1945. godine.

Činjenica je da Stanišić i Simatović svakako jesu noćna mora nekadašnje Miloševićeve opozicije i svega što je uz nju išlo, od nevladinog sektora do takozvanog estradne elite. Jer, mnogi današnji "apostoli demokratije" zapravo su napravili svoju slavu "čineći usluge službi" koju je personifikovao Stanišić, ali i njegov zamenik Simatović. Ova družina nekadašnjih elitnih cinkaroša danas je raspoređena uzduž i popreko državnih institucija, a mnogi od njih debelo su naplatili svoje lažno vojevanje protiv prethodnog režima. Oni imaju mnogo razloga da brinu o tome hoće li neke strašne istine o njima doći do javnosti.

Paničan strah od aktiviranja ''loših uspomena'', uredno zabeležnih negde, može biti i predizborna predostrožnost vladajuće oligarhije. Jer, ako se igde trguje prljavim vešom, onda je to među srpskom političkom vrhuškom, koja je vremenom razradila čitave mehanizme odbrane od ružnih istina. Povremeni dolazak kući Simatovića i Stanišića do sada nije bio problem. Sada jeste. Koga mogu da uzdrmaju ljudi čija je moć nestala zajedno sa odlaskom prošlog veka?

Upućeni znaju da je Jovica Stanišić u žutoj fascikli držao diskete o doušnicima iz Demokratske strane i o njenim liderima, sa svim kompromitujućim dokazima. U akciji "Sablja'', po nalogu Bebe Popovića, izvršen je pretres njegove kuće, ali žuta fascikla nije nađena. Njen nestanak bacio je, izgleda, u paranoju najviše Voljenog vođu i njegovog šefa kabineta.

Ipak, paranoičnoj vlasteli lažnih srpskih demokrata dovoljna je i pomisao na recidive sveznajućih službi. Oni su još devedesetih godina, dok su bili opozicija, sa puno simpatija Stanišića zvali - "dugouhi Jovica"!

 Mada je sve u Srbiji promenjeno, pa i bezbednosne službe, neko se setio da potpaljuje strah od bivših čuvara bivšeg režima. Tako je i Tito radio. Mada je Staljin umro 1954. godine, on je zapadnim državnicima i diplomatama još punih dvadeset narednih godina dokazivao kako je staljinizam opasan za sve njih. Tako je održavao svoju harizmu od Vašingtona do Londona i nazad, a oni su mu za uzvrat tolerisali što je zaveo kult ličnosti i diktaturu.

Kako tada, tako i danas. Režim Demokratske stranke i njenih satelita sve čini kako bi sebe predstavio kao žrtvu razapetu između želje za napretkom i jedinstvom Srbije, i mračnih unutrašnjih snaga koje se tome protive. Onaj ko je naložio Mirku Cvetkoviću i Vladi Srbije da uskrate privremeni boravak Stanišiću i Simatoviću, samo verno tumači kabinetski strah jedne odnarođene vlasti. Strah od sopstvene ružne prošlosti i još ružnije sadašnjosti.

Izvori bliski Voljenom vođi smatraju da je i članstvo Simatovićevog sina u Srpskoj naprednoj stranci i njegova bliskost sa gospodinom Nikolićem,  važan razlog što Vlada Srbije nije dala garancije Haškom tribunalu.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane