Natrag

Kruševac

Kruševac

Kako uspešno upropastiti privredni gigant za manje od godinu dana

 

Za propast je dovoljno troje

 

Upravnom odboru kruševačkog IMK "14. oktobar" još tokom proleća 2011. godine stiglo je pismo inženjera, proizvodnih radnika i ekonomista, u kome su detaljno opisani uzroci i posledice propadanja ovog nekadašnjeg proizvodnog giganta, ali i krivci za takvo stanje. No, tek sada postaje jasno koliko su potpisnici bili u pravu: IMK je tipičan primer sunovrata srpskog modela privatizacije. Tabloid prenosi najvažnije delove ovog obraćanja odgovornima u menadžmentu

........

U situaciji smo da ukažemo na katastrofalne rezultate rada i poslovanja u prvih devet meseci 2011. godine, a sve radi tiga da što je brže moguće interveniše neko od članova Upravnog odbora, kako bi se, ako je to još uvek moguće, nešto učinilo za spas kolektiva.

Fizički rast proizvodnje ne da nije uvećan već je drastično smanjen i jedan je od najlošijih poslednjih godina. I pored subvencija Vlade Republike Srbije kod proizvodnje 20 mašina, za devet meseci je proizvedena i prodata samo jedna! Uvećanje kapaciteta u 2011. godini je ostala misaona imenica. Takođe, predviđeno povećanje prosečne neto zarade, planirani poslovni dobitak i smanjenje poslovnog gubitka u odnosu na prošlu godinu ostali su samo spisak lepih želja.

 

Dakle, svi ti rezultati su drastično negativni. Jasno se to vidi iz uvodnog dela proizvodno-finansijskog plana za 2011. godinu, koji su osmislili generalni direktor i njegovi najbliži saradnici, da je ne samo nerealan nego i populistički. Pored negativnih vrednosnih pokazatelja poslovanja za prvih devet meseci 2011. godine, postoje i drugi činioci poslovne politike najvišeg rukovodstva koji su, između ostalog, doveli do tih katastrofalnih rezultata.

Geneza loših rezultata počinje da se reflektuje još od usvajanja navodno pozitivnog izveštaja poslovanja za 2010. godinu. Iz tog izveštaja za 2010. godini jasno se vidi da se rukovodstvo enormno zaduživalo u 2010. godini. Takođe, pokazatelji poslovanja iz 2010. godine su uslovili da se bezidejnost i nerad rukovodilaca na rešavanju tih problema odrazi i na poslovanje u 2011. godini. Gotovo ništa se nije radilo barem na ublažavanju negativnih pokazatelja iz 2010. godine. Jednom rečju nije se ništa sistematski radilo na rešavanju problema zaliha, obaveza i potraživanja. Zašto?

Samo su dugoročni krediti kod Fonda za razvoj Republike Srbije na kraju 2010. godine sa valutnom klauzulom bili približno 820 miliona dinara, a sa ugovorima o ustupanju PIO i RZZO više od jedne milijarde dinara! Poražavajuće je da je na kraju 2010. godine zaduženje IMK trgovine bilo 265 miliona kod Srpske banke i da su samo obaveze za kamate više od 4,7 miliona dinara!

Šta je generalni direktor Zoran Radmanovac uradio sa tim parama, gde ih je potrošio i koji su rezultati toga, odgovor za sada znaju samo on i njegovi najbliži saradnici!

Nigde u izveštajima nisu prikazani u kontinuitetu kratkoročni i dugoročni krediti kod Srpske banke za 2010. godinu i koje su naše obaveze prema njima u poslovnom smislu. To nije dato ni u dvanaestomesečnom računu za 2010. godinu. Zašto? Šta to direktor krije? Zanimljivo je videti koliko se još ovo rukovodstvo u prvih devet meseci 2011. godine zaduživalo i gde.

Ionako prezaduženu fabriku, rukovodstvo oličeno u generalnom direktoru Radmanovcu sve više i više  zadužuje sa jednim jedinim ciljem da što duže ostane u fotelji, jer za mnoge njegove odluke, kada dođe vreme, mora da daje i odgovore.

Međutim, on se nada da će privatizacijom, a pre toga otpisom duga od strane države, izbeći ta za njega neugodna pitanja. On, naravno, kupuje vreme do tada... Kakvo je stanje devetomesečnog fizičkog obima proizvodnje? Nikad gore. U zadnjih deset i više godina ovo je najkatastrofalnija godina po IMK, a Radmanovac opstaje zahvaljujući Vama. Dokle? Zar stvarno niko ne želi da vidi u kakav ambis nas vodi?! Pa njegov prvi saradnik Radenko Daničić nije ni prosečan ekonomista, a zajedno su u "šok sobu" bacili proverene i dokazane ekonomiste i to samo zbog lične sujete. To su kadrovi koji mnogo više znaju od njih i mogu puno toga da ponude kolektivu, ali su za njih nepoželjni.

U dugogodišnjoj istoriji ove firme nije se desilo da jedan čovek, i to skromnih stručnih, a može se reći i moralnih kvaliteta, skoncentriše svu vlast u svojim rukama, pa da je u isto vreme i izvršni direktor za finansije i komercijalu i da obavlja funkciju direktora komercijale čije mesto je on sam ukinuo, a da u prostorije komercijale za šest godina nije smeo ni da uđe! Centralizovao je i stavio pod svoju komandu nabavku i prodaju, pa zatim prodaju rezervnih delova, a novom organizacijom i sve usluge. Naravno, odgovornost za takvu glupost snosi pre svih direktor Radmanovac koji je to osmislio i dozvolio. Dobro za njih, loše za kolektiv. Sve aktivnosti koje traže te funkcije ni fizički a ni stručno ne može da pokrije jedan čovek, a naročito ne čovek koji je skromnih stručnih kvaliteta i kapaciteta.

Takva politika Zorana Radmanovca dala je katastrofalne rezultate u nabavci, u proizvodnji i u realizaciji. Vi, članovi UO, ste mu to omogućili. Takođe, dugovanja prema dobavljačima su velika, a imidž fabrike srozan je na najniži nivo. Mnogi tradicionalni kupci i dobavljači u poslednje vreme, zbog nijihovih lažnih obećanja i nekorektnog ponašanja poslovno zaobilaze fabriku.

Između ostalih, IMK duguje Interkomercu 16 miliona dinara, Metalopromu 3,5 miliona dinara Meseru  8,5 miliona dinara, Famu oko 8 miliona dinara, Virimpexu 4 miliona dinara, Metal centru 5 miliona dinara Limesu 1,5 miloiona dinara, SSAR-u 5 miliona dinara, Ljubeksu 2 miliona dinara, Tehnogumi  2,5 miliona dinara, Korunu 3,5 miliona dinara, ali i mnogim drugim dobavljačima, što je imalo za direktnu posledicu to da se od tih poverilaca u 2011. godini nisu mogli obezbediti potrebni repromaterijali za proizvodnju zbog prethodnih dugovanja, a samim tim je i ugled firme narušen. Zato su se tražile druge, mnogo skuplje i varijante nabavke koje su negativno uticale na poslovanje fabrike.

Fabrika je, tako, zahvaljujući Zoranu Radmanovcu kadrovski potpuno razbijena. Svi oni koji nešto vrede, izloženi su sistematskom šikaniraju. Njihov broj nije mali. Ti kadrovi nemaju priliku da Vama članovima Upravnog odbora ukažu na pravu istinu i stanje u kolektivu, osim na ovaj način, jer predstavnik zaposlenih u Upravnom odboru nema potreban kapacitet da to prezentira. Postavlja se još jedno pitanje. Sveukupnu situaciju u kolektivu rukovodstva sindikata dobro poznaju jer su upoznata od strane svojih članova, a ipak sve to tolerišu generalnom direktoru.

Svi u kolektivu osećaju da stanje nije dobro, a niko ništa ne čini da se stanje promeni. Kada se kolektiv osvesti, tj. sindikati i zaposleni, biće kasno. Pa i plata je počela sve više da kasni, a ozbiljnijeg posla u proizvodnji ni na pomolu. Zašto? Ima li bilo ko od sadašnjih rukovodilaca uopšte viziju za rad kolektiva u budućem periodu? Očigledno nema.      

Ako je tačno da nesposobnost direktora Radmanovca i njegovih najbližih saradnika podržava i državni sekretar u Ministarstvu finansija Miodrag Đidić, neka to neko potvrdi ili demantuje. Tom eventualnom podrškom on preuzima odgovornost za sudbinu kolektiva pa, može se reći, i grada Kruševca. Ali, pored toga, Z. Radmanovca bezrezervno podržava i predsednik UO Ranković, koji se nada da će baš on biti direktor carina, pa ne želi talasanje u IMK do svog izbora na to mesto, a kako bi bio zapamćen kao uspešan predsednik Upravnog odbora IMK. To su sve otvorena pitanja koja traže odgovore. Takođe, tradicionalni partneri IMK su drastično smanjili svoje poslove sa IMK-om zbog odnosa prema njima.

 Primer su i smederevska Goša i Borski rudnici, a najdrastičnija je Kolubara metal koja je tradicionalno sve poslove koje je dodeljivala IMK-u preselila u Niš.

Takođe, ovo rukovodstvo, sa dugovanjima prema dobavljačima za koje nema rešenja, a više ni kredibilitet kod tih dobavljača, nije moglo da obezbedi potreban repromaterijal za ovu godinu iako je imalo i subvencije od Vlade. Jednostavno, udarili su po svim pitanjima glavom u zid. Dugovanja po svim osnovama prema sopstvenim radnicima, za njih su sve više misaona imenica koju ne mogu da reše. 

Ako neko misli da nije sve ovako, neka sve to demantuje konkretnim podacima. Na Vama iz UO je da iu  tome preuzmete odgovornost za sudbinu kolektiva na sebe i na kraju pre svih generalni direktor i njegova dva najbliža saradnika Radenko Daničić i Milica Marković ponašaju se kao da je fabrika njihovo privatno preduzeće i tako ga i vode.

 Međutim, ovakav razuđen gigant traži timove ljudi iz raznih oblasti poslovanja i timski rad većeg broja ljudi, što u sadašnjim okolnostima nije slučaj. Velika vlast skoncentrisana u rukama samo troje ljudi, pogubna je za kolektiv koji neće moći dugo posle njihovog rukovođenja da se oporavi, ako se uopšte i može oporaviti. A možda je to i bio njihov zadatak i cilj...

 

Inženjeri, proizvodni radnici i ekonomisti IMK "14. oktobar"                                           

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane