Natrag

Zrenjanin - Sečanj

Zrenjanin - Sečanj

Poverilačko rastakanje sečanjskog Transpetrola

 

Krtica sa velikom šapom

 

Sečanjska firma Transpetrol, do pre neki mesec u vlasništvu Branka Rana Samardžića i njegove ćerke Maje, osnovana pre 30 godina, sa imovinom i prometom merenim desetinama miliona evra uz sedamdesetak zaposlenih, danas je u stečaju. I u ovom slučaju reč je o pažljivo balansiranom stečaju "mreže poverilaca" i "genijalnoj" matrici beskrupulozne državne mafije koja teledirigovano obezvređuje i za male pare kupuje razrađene firme

 

Zoltan Horvat

 

Mafijaška država, njeni tajkuni i poverljivi kadrovi iz sudske, policijske i izvršne vlasti su i u Srednjem Banatu u poslednjih dvadesetak godina uvek prisutni u džepu (ne)srećnih privatnika. Njihove firme, po (ne)pisanom pravilu, nakon višedecenijskog upornog, doslednog i krvavog rada u privatnom biznisu završavaju u stečaju ili bankrotu. Pokušaj bezočnog rastakanja Transpetrola firme Branka Samardžića koja u svom sastavu ima podne magacine, sušare za sušenje žitarica (48 tona na sat), silose (kapacitet 23.000 tona), benzinsku pumpu i ribnjak, po svemu sudeći, poslednji je čin i osveta za Brankovo odbijanje da 1995. i 1996, u sprezi sa tadašnjom (i danas aktuelnom) vlasti i policijom, učestvuje u krimogenom, ali megaprofitabilnom švercu naftom.

Počev od 2. novembra, Transpetrol je u stečaju po zahtevu izvikane privatne firme Mrkšićevi salaši, formalnog podnosioca zahteva za pokretanje stečaja i poverioca kojeg je zastupao advokat Branislav Rajić iz Beograda. Uprkos protivljenju vlasnika Transpetrola i njegovog pravnog zastupnika, novosadskog advokata Milivoja Stepanova, stečajni sudija Radomir Radojčić nije uvažio predlog vlasnika da se sa stečajem sačeka dva meseca. Naime, postojala je realna mogućnost da se do kraja 2011. godine sakupi gotovo sav novac za izmirenje retko nestrpljivih poverilaca iznuđenom prodajom silosa i sušare novosadskoj firmi Glenkor Srb, kao i izlovom i već ugovorenom prodajom kvalitetne ribe. Međutim, legendarni sudija Radojčić (većina zrenjaninskih sudija ima ničim izazvan nadimak legendarni), inače (ne)poznat ovdašnjoj javnosti po "zanimljivom" minulom radu u zrenjaninskoj palati (ne)pravde i istančanom osećaju za nekretnine, ipak je otvorio stečajni postupak.

 

Komadanje

 

Nakon zabrane raspolaganja pokretnom i nepokretnom imovinom, pod pokroviteljstvom stečajnog sudije Dragice Arsić usledilo je temeljno "skeniranje" Transpetrola spremnog da se raskomada. Umesto da imovina Transpetrola - benzinska pumpa, magacini, sušare, silosi, ribnjak i vozni park od desetak kamiona bude realno procenjena na iznos od petnaestak miliona evra, stečajni upravnik se pred gladnim i nestrpljivim poveriocima "isprsio" cifrom od svega 8 miliona evra na šta je nakarikano i 7 miliona evra neobezbeđenih potraživanja od vlasnika Transpetrola.

Za robu koja je evidentirana na karticama firme, a za koju se ispostavilo da fizički ne postoji, bio je zadužen dugogodišnji izvršni direktor firme Aleksandar Šaponjić. Sredinom 20011. godine Šaponjić je uhapšen, da bi krajem novembra prošle godine, nakon pedeset dana pritvora, pušten na slobodu. Klupko radnji u i oko pažljivo planirane otimačine Transpetrola se od tada nije odmotalo, Šaponjić se zabarikadirao u svojoj kući u Sečnju, a Samardžić navodi da za pakao kroz koji prolaze on, njegova porodica i radnici sa otkazima u džepu, nema racionalnog objašnjenja.

- Sredinom prošle godine primetio sam da nešto ne štima u poslovanju, i nakon razgovora sa Šaponjićem i njegovog komentara da je sve pod kontrolom i da u svakom trenutku imamo 500.000 evra obrtnog kapitala na raspolaganju, ipak sam pozvao nezavisnu revizorsku kuću iz Beograda i sve ostale moguće kontrole na lokalnom i državnom nivou i obavestio ih da se u firmi dešava nešto veoma čudno. Nakon rutinskog pregleda, revizorska kuća je otkrila podatke o poslovnom minusu, gde je recimo Šaponjić kao odgovorno lice na tržištu kupovao robu, konkretno žitarice, po većim cenama od tržišne, a prodavao ispod cene. Za čiji interes je radio Šaponjić, gde se prelivao ogroman novac i u kojim sve podobnim konkurentskim firmama u srednjem Banatu i šire završavao, to treba da kaže policija koja se još uvek ne oglašava.

Neke od privilegovanih firmi koje se na ovakav način "doniraju" na promet od 19 miliona dinara imaju dobit na osnovu razlike u ceni i do 50 procenata. Zar je moguće - u ovoj i ovakvoj Srbiji, sve je moguće kada su privatni džepovi u pitanju - da je od umrežene mafije tipovan i Transpetrol sa prometom od 56 miliona evra u poslednjih 18 meseci i uz godišnji profit od pet procenata?

Branko Samardžić se posebno osvrće na 1995. i 1996. godinu kada je doživeo najveća poniženja u životu od obesne vlasti i policije: - Zbog toga što sam tada tipovan kao idealan saradnik u švercu nafte preko graničnog prelaza Jaša Tomić, nekoliko puta sam privođen u zrenjaninsku policiju, gde su me posebno obrađivali i nagovarali da prihvatim "vrhunski biznis" koji bi me, verujem, proizveo u, za naše prilike, prebogatog čoveka. Nisu imali milosti, vezivali su me i za patos, ali nisu uspeli da me nagovore. Zbog svega ovoga dobio sam i tešku bolest o čemu može da posvedoči dr Jelena Stević iz Instituta u Sremskoj Kamenici, ali odgovorno tvrdim da bi se firma mogla spasiti uz minimum minimuma dobre volje zainteresovanih. Bankrot je izbegnut, postoji veoma racionalan plan da se u rekordno kratkom vremenu realno namire poverioci iz sada već odbora poverilaca po rešenju stečajnog upravnika, ali kako da sprečim pojavljivanje virtuelnih potraživanja sumnjivih poverilaca?

U poslednjih 18 meseci firma je napravila promet od 56 miliona evra što bi odgovaralo profitu od blizu 3 miliona evra pošto je marža naše firme trebalo da bude oko 5 procenata. Zašto nikada nije fakturisan transport pređenih 800.000 kilometara, što iznosi 1,2 miliona evra. Za čiji interes je Saša to radio, ko je opljačkan: ja koji sam sve to imao i stvarao 30 godina ili oni koju su na mojoj grbači napravili firmu za godinu dana? Da se pronađe gde su se odlile naše pare. Od prodaje ribe ima dovoljno novca da se isplate svi koji su dali novac ili robu. Na kraju, na pitanje zašto Saša, on je rekao ubij me, ja sam kriv za sve, što mogu posvedočiti radnici prisutni.

 

Lažiranje

 

Na kraju rezignirani Branko Samardžić navodi: "Saša Šaponjić radio je na više radnih mesta u Transpetrolu i tokom dugog niza godina pokazao se kao vrlo savestan i odgovaran, nakon čega je postavljen za direktora. Posao je radio sve dok nije krenuo u dil sa mafijaškim organizacijama meni iza leđa da bi me nakon 19 godina izdao i zabio nož u leđa.

Veoma je lako ispitati sve radnje u poslednjih godinu dana koje su mi uništile firmu i očekujem da se nadležni organi po ovom pitanju oglase.

Saša je, inače, svakodnevno podnosio izveštaje o uspešnom poslovanju i trgovanju žitaricama, što se može videti po završnim računima i izveštajima svih inspekcija koje su redovno dolazile u firmu. Za period od novembra 2010. do aprila 2011. godine, dok sam bio odsutan iz zemlje, sumnjam da je prodata ogromna količina žitarica za keš i sve je rađeno da se sakrije dubioza u firmi. Roba je prodavana za keš što sam ja izričito zabranjivao, ali se na računima na volšeban način nije primećivao nedostatak novca. Te štetne ugovore Saša i njegovi (ne)poznati nalogodavci su krili od mene i od zaposlenih. Ispostavilo se da su prilikom prodaje robe koju nismo imali, firmama dostavljane lažne lager liste, odnosno falsifikati koje smo naknadno otkrili.

Naknadno je otkriveno da je u ime firme kupovana roba po znatno višim cenama od tržišnih, a da se prodavala po znatno nižim. S pravom očekujem i zahtevam od nadležnih da ispitaju sve kriminalne radnje koje su napravljenje prema mojoj firmi, dobavljačima i kupcima, da se izdvoje firme koje su na taj način ostvarile ogroman profit prodajući žitarice po znatno većim cenama od tržišnih. Usput je sirovi kukuruz fakturisan kao suvi, do je istovremeno Transpetrol prodavao robu po znatno nižim cenama od tržišnih.  Nadležni organi su u obavezi da ispitaju gde su u izvozu otišle ogromne količine žitarica i đubriva koje ne postoje, ali su na karticama firme.

 

Haos

 

Sečanjska opština jedna je od najnerazvijenijih u Srbiji. Na alarmantno pitanje šta još koliko-toliko radi od privrede, odgovor je kratak - skoro ništa. Ili je ubijeno ili je umrlo u bankrotu sa hiljadu i par stotina radnika na ulici. Nekada je Grmeč iz Krajišnika bio dobra, zdrava i ozbiljna firma sa preko 250 zaposlenih, koju je uspešno vodio častan i vredan privrednik Rajko Grubor. Kada je krenula nazoviprivatizacija, a firmu kupili tipovi koji su obećavali brda i doline, nastao je haos.

Danas su svi radnici uličari, selo koje je solidno živelo od ove poljoprivredne firme je zamrlo, a firma je praktično opljačkana i uništena. Da se privredni zločini uz punjenje privatnih džepova naručuju i u komšiluku, govori identičan slučaj Ratara iz Jaše Tomića. Nekada 150 duša u firmi, danas ruglo propalog sela. Sa dugovima čiji kajmak kupe "pametni" tvorci tranzicije. Umesto motki, u selima opštine Sečanj "rade" samo firmice, čiji uplašeni i nikad pasivniji radnici rade za najobičniju siću od 7.000, 9.000 ili 11.000 dinara.

 

Pedaliranje

 

U Zrenjaninu ima i primera gde je privatizacija odrađena vrhunski. Jednu od trenutno najuspešnijih firmi (a kada to nije bila) na izlazu prema Kleku, na pragu privatizacije početkom ovog milenijuma posetio je svojevremeno i Aleksandar Vlahović, nekadašnji ministar za privatizaciju i legendarni maher za procenu kapitala firmi, ispred firme Deloitte Touche. Pa je u četiri oka preporučivao direktoru, jednom od retkih vrhunskih ovdašnjih domaćina, da će za 350.000 evra "savršeno" proceniti "realnu" cenu pred privatizaciju. Usput je direktoru ponudio i dogovor, uz procentualnu međusobnu podelu plena. Tako to valjda ide u našem visokom poslovnom svetu ozbiljnih ljudi. Privatizacija je, gle čuda, u Zrenjaninu uspela, s tom razlikom što je legendarni Vlahović, inače blizak rođak aktuelnog gradonačelnika Zrenjanina Milete dr Mihajlova, ekspresno ispedaliran iz kancelarije.

     

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane