Ratne igre

Sajber proigravanja: Rast ratoborne Kine, Kolaps Severne Koreje i Urušavanje Pakistana

 

Kakvi su im prijatelji, ne trebaju im neprijatelji

 

Mnogo se radi u Pentagonu ovih dana: američke trupe napuštaju Irak i svima je jasno da ostavljaju prazan prostor moći koji bi mnogi da popune; bombaši samoubice seju smrt u Avganistanu, Iraku i Nigeriji; Iran nastavlja s procesom pravljenja nuklearne bombe; Izrael je na ivici nerava... Ipak, zaposleni u Pentagonu nađu dovoljno vremena da igraju kompjuterske ratne igre, a u njima učestvuju samo oficiri visokog ranga. Radi se o vojnim vežbama u digitalnom okruženju. U modi su pre svega tri igre o "smaku sveta". Prva se zove Rast ratoborne Kine, druga Kolaps Severne Koreje i treća Urušavanje Pakistana

 

Milan Balinda

 

Scenario ratne igre o Kini predviđa da će 2013. kineska mornarica krenuti u manevre sa dosada u svetu neviđenim brojem vojnih plovila. Vašington je zabrinut da ti kineski manevri mogu biti uvertira za novi svetski rat. Amerikanci se dogovaraju sa Japanom šta da urade. Kineska vojna sila blokira Tajvan, a kako je svima poznato, makar u diplomatskom svetu, blokada je objava rata. Kinezi blokadu zovu karantin, a Sjedinjene Države i Japan razmatraju mogućnost da odgovore blokadom kineskih luka.

Vojni analitičari procenjuju da je serija unutrašnjih kineskih nevolja dovela do takvih poteza kao što je blokada Tajvana. Jedna od tih nevolja je i drastičan pad uspona kineske ekonomije. Istovremeno, broj mladića u zemlji daleko prevazilazi broj devojaka, zbog politike jednog deteta u familiji ženske bebe su abortirane. Mladići teško dolaze do bračnog partnera, a to, prirodno, stvara veliki broj problema. U istoriji su poznate situacije da višak muškaraca, odnosno manjak žena, može da isprovocira ratne sukobe: Kina napada prva i to u američke digitalne komunikacije: na meti su snabdevanje američkih trupa i Njujorška berza... Sad je na Pentagonu da uzvrati...

Novi i neiskusni Superiorni vođa Severne Koreje, Kim Džong Un, namerava da učvrsti svoju vlast. Ovo je početak "igrice" o Severnoj Koreji. Po scenariju te kompjuterske vojne vežbe Kim Džongu ne ide baš najbolje. Vlast u Severnoj Koreji se urušava i kineske trupe nadiru ka granici zemlje. Već su prešle u Severnu Koreju, ali nastavljaju pomeranje ka Južnoj. Američki i južnokorejski vojnici se prebacuju na severnu granicu. Situacija podseća na onu iz Korejskog rata. Usijanje doseže do realne mogućnosti nuklearnog rata...

Treća igrica se, isto kao i prva, odvija 2013. godine. Nakon ubistva pakistanskog predsednika zemlja upada u haos. Radikalni elementi u pakistanskoj vojsci odlučuju da krenu u ostvarenje plana o stvaranju čiste islamske države. Najveće pitanje je ko će kontrolisati pakistanski nuklearni arsenal koji se sastoji, najverovatnije, od preko sto atomskih bombi. Po američkim podacima ove bombe su raspoređene na manje od deset mesta širom zemlje. Najmanje je jedna atomska baza pala u ruke radikalnoj frakciji. Vašington je siguran da je neko iz pakistanske špijunske agencije snabdeo muslimanske pobunjenike šiframa za aktiviranje bombi. Više niko ne može da ih zaustavi. Američki građani ne prihvataju objašnjenja da su te bombe daleko od njihove zemlje i da ih je nemoguće upotrebiti u Americi. Pentagon razmatra mogućnost bombardovanja zona u Pakistanu u kojima bi moglo da bude atomsko oružje. I za to je kasno - niko ne zna gde su bombe u tom trenutku. Scenario je jasan i nikoga ne iznenađuje, a jedino je pitanje što se tako nešto već nije dogodilo. Ili se već događa?

Vazdušni napad NATO-a, koji je ubio najmanje 24 pakistanska vojnika, a koji se dogodio 26. novembra prošle godine, opasno je uzdrmao pakistansko-američke odnose koji su se inače pogoršavali tokom cele 2011.

Sve je započelo pre tačno godinu dana kada su Pakistanci uhapsili nervoznog agenta CIA po imenu Rejmond Dejvis, nakon što je on upucao dvojicu motociklista koji su mu se približavali u gustom saobraćaju. Potom je pozvao svoje pomoćno vozilo koje je pregazilo jednog nedužnog pešaka. Sjedinjene Države su uložile velike napore da ubede Pakistan da je Rejmond Dejvis imao diplomatski imunitet, koji on nije imao.

Potom su 2. maja 2011. američki specijalci uhvatili i ubili Osamu bin Ladena. O toj akciji nije obaveštena pakistanska strana. Naprosto, Amerikanci nisu imali poverenje u Pakistance. Odmah nakon te operacije američka strana se glasno pitala da li su Pakistanci bili samo nesposobni, jer im se Bin Laden nalazio ispred nosa, ili su mu pomagali u skrivanju. Hvatanje i ubijanje vođe Al Kaide na pakistanskoj teritoriji bilo je očigledno kršenje pakistanskog suvereniteta. Čini se, po američkim izvorima, da su glavnokomandujući general Kajani, kao i direktor jedne od obaveštajnih službi Pakistana, general Ahmed Šuja Paša, iskreno bili iznenađeni da im je Bin Laden bio na dohvatu ruke. Oni najverovatnije i jesu bili "iskreno iznenađeni", ali je mogućno da neki od nižih rangova u vojsci i špijunskim službama - i nisu.

Potom su u septembru prošle godine članovi Hakani klana, naklonjeni talibanskom vođi Muli Omaru, obeležavajući 10 godina od napada avionima samoubicama, izveli dva spektakularna napada u Avganistanu. Prvo je kamion-bomba ranio 77 američkih vojnika, a potom su minobacačima osuli američku ambasadu u Kabulu. Amerikanci optužuju Pakistan za napade Hakani klana. A samo nekoliko dana kasnije, bivši predsednik Avganistana, Burhanudin Rabani, šireći ruke da zagrljajem pozdravi pregovarača iz redova Talibana, s kojim je trebalo da se dogovori o mogućnosti mirovnih pregovara, gine u eksploziji. Eksploziv je bio u turbanu talibanskog pregovarača. Da nije toliko surovo mogao bi čovek da se upita da li je takva ideja proizašla iz crtanih filmova Tom i Džeri. Aktuelni predsednik Avganistana, Hamid Karzaji, bez ikakvih dokaza, makar od onoga što su znali Amerikanci, optužio je Pakistan da je smislio ovo ubistvo s namerom da onemogući pregovore koje nije mogao da kontroliše.

Svi ovi događaji, kao i američke direktne ili uvijene optužbe, naveli su Pakistance da pritisnu alarmno dugme tvrdeći da ekstremni pripadnici američke vojske spremaju invaziju na Pakistan. General Kajani, pod tim pritiscima, odlučio se za teatralni potez - stavio je pakistanske oružane snage u stanje krajnje pripravnosti. Pakistanska moneta gubi na vrednosti. Kada je, u vreme preuzimanja položaja, američki glavnokomandujući u zoni, general Dejvid Petraeus podnosio predsedniku Obami razmatranja o situaciji u Avganistanu i Pakistanu, ta su dokumenta počinjala otprilike ovako: "Sjedinjene Države nemaju vitalne interese u Avganistanu. Naš vitalni nacionalni interes je u Pakistanu". Nakon toga izveštaj je razmatrao Avganistan jer se čini da su Sjedinjene Države ostavile Pakistan "za kasnije".

Jedna od teorija o tome ko ima koje ciljeve u zoni, teorija koju zastupaju Avganistan i Indija, jeste to da bi Pakistanu odgovaralo da talibani ponovo uspostave vlast u Avganistanu, jer bi nad njima imali veći uticaj. Ova teorija, kao i ona da pakistanska vojska želi haos u regionu da bi opravdala svoja visoka primanja, ne mora da bude tačna. Ipak bi stabilan Avganistan, bez talibana, bio bolji za svog suseda. Ili, kako je to rekao jedan američki analitičar: "Možda Pakistancima i ne može mnogo da se veruje, ali oni sigurno nisu idioti". Kada je državna sekretarka Hilari Klinton bila prošle jeseni u Pakistanu, njen stav u intervjuima za pakistanske medije o povratku Talibana bio je jasan: "Ne mogu mirnog srca da učestvujem i bilo kom procesu za koji bih mislila da vodi žene Avganistana nazad u mračno doba. Neću učestvovati u tome". A da je Pakistan veći izazov od Avganistana proizilazi iz činjenice da će, recimo, 2020. godine tamo postojati dve zemlje: Avganistan sa 30 miliona stanovnika i Pakistan sa 200 miliona i atomskim bombama. Očigledno je koja će zemlja biti važnija, a to neće biti Avganistan.

Taj napad NATO-a koji je oko ponoći usmrtio najmanje 24 pakistanska vojnika dogodio se, kako kaže zvaničan američki izveštaj, zbog grešaka na obe strane. Jeste na obe strane, ali taj izveštaj ipak svaljuje krivicu na Pakistance. Pakistanska verzija je drugačija i u njoj se optužuje NATO. Koliko je neutralni posmatrač, čitajući oba izveštaja, u stanju da shvati, očigledno je da je bilo grešaka, ali i "namernih grešaka". Primera radi - kad su Amerikanci dostavili Pakistancima položaj svojih trupa u graničnom sektoru te noći i kada je taj položaj bio netačan - onda je to "namerna greška". To je urađeno zbog nepostojanja poverenja u pakistansku stranu. Kada su Pakistanci otvorili vatru na američke položaje, odnosno na helikoptere Apače, onda je i to bila "namerna greška" jer talibani nemaju helikoptere Apače, ili bilo koje druge. U svakom slučaju, koordinacija američkih i pakistanskih vojnika, svako na po jednoj strani granice, bila je veoma traljava. Bilo kako bilo, Pakistan traži da se predsednik Obama javno izvini.

To se neće dogoditi jer je u Americi već počela predizborna kampanja i Obamu su obasuli optužbama da se prekomerno izvinjava. U međuvremenu je američki ambasador u Pakistanu, Kameron Manter, uputio poruku izvinjenja na urdu jeziku: "Humaj bahut afsos hai" (Jako nam je žao). Međutim, Pakistanci ne traže ništa više, a i ništa manje, od Obaminog izvinjenja. I kao što su Pakistanci besni zbog pogibije svojih 24 vojnika, tako su i Amerikanci ozlojađeni zbog svojih gubitaka u Avganistanu od strane pobunjenika, od kojih su mnogi u tesnim kontaktima sa pakistanskim službama. Američka ljutnja sa ovom pakistanskom duplom igrom je opravdana, ali je na kraju krajeva greška američke vlade što se upustila u rat koji ne može da se dobije a u saradnji sa saveznicima koje ne mogu da kontrolišu.

Kompletni izveštaj šta se dogodilo usred te mrkle noći na pakistansko-avganistanskoj granici Pentagon je obelodanio tek u ponedeljak, 26. decembra, mesec dana nakon što se sve to dogodilo. Taj izveštaj oslikava prizor u kome je vladao kompletni haos i gde su američke trupe bile "zakucane" za tlo zbog precizne vatre iz mitraljeza s pakistanske strane. Kasnije su američke trupe bile osute minobacačkom paljbom. Tu su bili i američki helikopteri, a onda su američki operativci zatražili "prikaz snage" pa je u roku od nekih deset minuta pristigao borbeni avion F-15, u niskom i brzom letu, koji je bacao svetlosne listiće s namerom da pokaže da su na terenu američke trupe. Kako pakistanski napad nije jenjavao, Amerikanci su razmatrali mogućnost da se povuku, ali su procenili da bi bili u još ranjivijem položaju. Zatražili su dozvolu da uzvrate vatru i potom su 45 minuta, u 90-minutnom rasponu, raketirali pakistanske pozicije. Osim 24 poginula Pakistanca bilo je i 13 ranjenih. U izveštaju se takođe pominje taktika pobunjeničkih snaga iz Avganistana koje u pograničnoj zoni oblače PAKMIL (Pakistani militari) uniforme.

Digitalne mape koje koriste obe strane bile su neprecizne. Američke trupe su se nalazile tamo gde nisu rekle da će se nalaziti, a Pakistanci su bili 14 kilometara severnije od mesta gde su rekli da će biti. Izveštaj Pentagona takođe ukazuje na činjenicu da obe strane nemaju kompletno međusobno poverenje. Amerikanci tvrde da kad god su oni precizno rekli o nekoj svojoj operaciji, te su informacije procurele do pobunjenika. Vojni vrh Pakistana je rekao da poverenje može da se izgradi ali ne pre nego što se Amerika zvanično izvini. Američki oficiri tvrde da su Pakistanci koristili "tehnologiju noćnog vida" jer je njihova paljba bila veoma precizna, mada nije bilo ni ranjenih na američko-avganistanskoj strani. Pentagonov izveštaj nije koristio svedočenja pakistanske strane jer su oni odbili da u tome učestvuju. U međuvremenu, NATO-ovi koridori preko Pakistana za snabdevanje trupa u Avganistanu su zatvoreni. Drumovi preko Pakistana su jedini kopneni prilaz Avganistanu, a tuda je prolazilo 40 odsto tovara, te se snabdevanje sada mora osigurati isključivo vazdušnim putem.

Nekoliko dana pre ovog izveštaja iz Pentagona, pakistanski vrhovni komandant odbacio je glasine da se u zemlji priprema vojni udar. Glasine su započele kada je pakistanski premijer, Jusaf Raza Gilani, javno upozorio na konspiraciju da se sruši vlada. Bio je oprezan i nije optužio vojsku za zaveru, ali je rekao da vojska mora da se potčini izabranoj vladi i da ne može da deluje "kao država u državi". Glasine o vojnom udaru u Pakistanu su "svakodnevna pojava". Naime, od formiranja Pakistana, 1947. godine, vojska je bila na vlasti više od polovine vremena pakistanske istorije. Vojska je i danas, četiri godine nakon što je poslednji put predala vlast civilima, pakistanska dominirajuća snaga koja većim delom diktira spoljnu politiku i pitanja o nacionalnoj sigurnosti. Većina zapadnih analitičara procenjuje da u ovom trenutku vojni vrh nema nameru da preuzme vlast i da je glavnokomandujući, general Kajani, pristalica demokratije sve i dokle vojska zadrži konce moći iza scene.

Pritisnuta zategnutim odnosima između Amerike i Pakistana CIA je obustavila napade iz bespilotnih (dron) letilica, izveštava dnevnik Los Anđeles tajms. CIA je do sada ubila na desetine operativaca Al Kaide i na stotine boraca talibana otkako je započela operacije koristeći Predator letilice, 2004. godine. Lokalno stanovništvo žestoko se protivi upotrebi bespilotnih letilica, a neki funkcioneri iz američkog ministarstva inostranih poslova tvrde da je njihovo korišćenje kontraproduktivno. Argument im je da je talibanske borce lako zameniti a da pakistanski protesti o ubijanju nedužnih civila, koje Vašington stavlja pod znak pitanja, destabilizuju vladu predsednika Asifa Ali Zardarija. Neki američki stručnjaci insistiraju da bi CIA trebalo da batali vojne operacije, s kojima je započela nakon 11. septembra 2001, i da se vrati svojim originalnim dužnostima - špijunaži. Oni preporučuju da se upotreba bespilotnih letilica ustupi Specijalnoj komandi Pentagona koja već koristi dronove za antiterorističke operacije u Jemenu i Somaliji.

Obe strane, i američka i pakistanska, shvataju koristi od koordiniranih delovanja protiv zajedničkog neprijatelja, ali njihovi međusobni odnosi moraju da se uravnoteže s njihovim nacionalnim interesima. Postizanje te ravnoteže je konstantan proces i sve dok jedna strana nema poverenja u drugu taj balans je nedostižan. Pakistan zahteva da prvi korak bude izvinjenje američkog predsednika zbog vazdušnog napada na pakistanske pogranične jedinice, a to izvinjenje, na način na koji Pakistan to hoće, neće se dogoditi. Biće zanimljivo videti kako će se odnosi između te dve zemlje popraviti počevši od nepostojanja prvog koraka.

 

 

 

Indija i Pakistan pregovaraju o naoružanju

 

Visoki predstavnici Pakistana i Indije održali su krajem decembra dvodnevni sastanak tokom kojeg su razgovarali o svom konvencionalnom i nuklearnom naoružanju. Razgovori su se održali u glavnom gradu Pakistana, Islamabadu. Smatra se da nije postignut neki značajan sporazum i da je sastanak dogovoren s namerom da se izgradi poverenje između ove dve nuklearne nacije. Dijalog bi trebalo da razjasni nuklearne doktrine Indije i Pakistana.

Pregovori između ove dve zemlje zamrznuti su nakon terorističkog napada u Mumbaju (Bombaj) 2008. godine, za koji je Indija optužila Pakistan. U tom napadu poginulo je više od 160 ljudi. Sredinom prošle godine dogovoreno je da dijalog mora biti nastavljen. Još 2004. sporazumeli su se da pregovori razmatraju osam nerešenih tema, uključujući i pitanje Kašmira, teritorije koju obe zemlje svojataju, kao i pitanje terorizma i indijskih brana na rekama za koje Pakistan tvrdi da će otežati snabdevanje vodom u njihovoj zemlji.

Indija i Pakistan vodili su tri rata od kako je Indijski potkontinent razdeljen na ove dve zemlje, 1947. godine. Dva od ta tri rata vođena su oko Kašmira.

 

 

 

Avganistan postavlja uslove talibanima

 

Avganistan bi pristao da započne pregovore sa talibanima, koji sada imaju jednu kancelariju u Kataru, ali da se strane sile ne mešaju bez avganistanskog pristanka. Kabul je zabrinut otkako su se Sjedinjene Države i Katar, uz pomoć Nemačke, tajno dogovorili sa talibanima da otvore kancelariju u Katarskom glavnom gradu Dohi.

Avganistan insistira da pregovori mogu započeti samo nakon što talibani prekinu sa nasiljem nad civilima, prekinu odnose sa Al Kaidom, i prihvate avganistanski ustav koji garantuje ljudska prava i slobode, uključujući i prava žena. Avganistanski predstavnici su u jednom dokumentu od 11 tačaka, koji su prosledili novinskoj agenciji Rojters, podvukli da bi pregovori morali uključiti i Pakistan već kako su talibani bazirani u toj susednoj zemlji.

Kabul je istakao da bi avganistanska vlada više volela da se razgovara u kancelariji koja bi se nalazila ili u Saudijskoj Arabiji ili u Turskoj, ali im je prihvatljiva i Doha. U svakom slučaju, Kabul insistira da se svi budući pregovori vode isključivo u muslimanskim zemljama.

Talibani, sa svoje strane, ne prihvataju avganistanski ustav i kažu da su spremni da vode borbu sve dok strane trupe ne napuste zemlju. Avganistanske vlasti ne kriju neslaganje s odlukom Sjedinjenih Država da neke zarobljenike iz vojne baze na Kubi, Gvantanamo, prebace u Dohu. Ta odluka je doneta kao ustupak talibanima. Kabul smatra da su ti zarobljenici morali biti vraćeni u Avganistan jer "mi smo suverena zemlja, imamo zakone. Kako mogu da prebace zatvorenike iz jedne zemlje u drugu?! Već je bilo kršenje međunarodnog prava što su ti zarobljenici bili zatočeni u bazi Gvantanamo".

Uzimajući u obzir zahteve Kabula i odgovor talibana, čini se da od pregovora neće biti ništa. Međutim, tvrde poznavaoci, treba biti optimista: najverovatnije je da će se na kraju dogovoriti.

 

 

 

Pakistanu bi odgovaralo da talibani ponovo uspostave vlast u Avganistanu, jer bi nad njima imali veći uticaj. Ova teorija, kao i ona da pakistanska vojska želi haos u regionu da bi opravdala svoja visoka primanja, ne mora da bude tačna.

 

 

Vazdušni napad NATO-a, koji je ubio najmanje 24 pakistanska vojnika, a koji se dogodio 26. novembra prošle godine, opasno je uzdrmao pakistansko-američke odnose koji su se inače pogoršavali tokom cele 2011.