Druga strana

Dvadeset godina Republike Srpske: čovek koji je pozvao licemere na pokajanje

 

Dodik

 

Poželjni vođa, onaj koji nije diktator sa kultom, nego ličnost koja zna da organizuje i pregovara, koja zna kad da stane a kad da krene, retko se dešavao Srbima. Uglavnom su to bile ili iracionalne ili promašene ličnosti, i nekada i danas. Ali, slučaj Milorada Dodika, spretnog političkog trgovca, predsednika Republike Srpske, govori o čoveku koji budi nadu da bi jednom i Srbija mogla da se diči pragmatičnim, čvrstim, ali razumnim predsednikom

 

Nikola Vlahović

 

Nesumnjivi politički lider Republike Srpske, Milorad Dodik, za manje od jedne decenije izrastao je u državnika regionalnog značaja, a barem dve bivše jugoslovenske države rado bi ga videle kao svog predsednika. Ovo se desilo pre svega zahvaljujući njegovom izoštrenom sluhu za prava dela u pravo vreme.

Sa druge strane, Dodik je pokazao da ovaj bosanskohercegovački entitet može bez ikakvih problema da opstajava i u određenoj formi državnosti, a da opet bude dovoljno konstruktivan kao integrativni faktor između Srbije, Hrvatske i bosansko-hercegovačkog federalnog entiteta, onako kako je to zamišljeno Dejtonskim mirovnim sporazumom, na čijim temeljima počiva današnja, u mnogo čemu nemoguća država BiH.

No, pre svega, treba reći da je ovaj politikolog i privrednik iz Laktaša kod Banjaluke progovorio jezikom koji savršeno dobro poznaju sva tri naroda BiH, što je pokazalo da ta jedinstvena kulturološka matrica može i treba da bude glavni oslonac budućeg zajedništva na poštovanju uzajamne ravnopravnosti.

Kad Dodik upornom novinaru Senadu Pećaninu iz Srajeva kaže da ga "boli kura" za Miroslava Lajčaka, Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, onda on šalje jednu svima razumljivu poruku, koju na istu adresu žarko žele da pošalju i bosanski Hrvati i bosanski Muslimani, samo ne nalaze načina da to saopšte dovoljno sugestivno kao što to Dodik zna da uradi.

Kad je Dodik potpisao energetske sporazume sa Ruskom Federacijom, i kad su ruski "naftaši" došli u Banjaluku, to je automatski učvrstilo njegov liderski status, ali ga on nije zloupotrebio čineći nesmotrene političke poteze. Naprotiv, samo je još više nastavio da radi na ostvarenju onoga što je proklamovano Dejtonskim mirovnim sporazumom. Jer, upravo su tekovine tog dokumenta počele da se krune u prethodnom političkom vođstvu Republike Srpske, i trebalo je spasavati šta je moglo da se spase. Dodik je bio vrlo jasan: nije Dejton idealno rešenje, ali je jedino moguće nakon svega što se desilo. Takođe, čim je bivši predsednik BiH, Haris Silajdžić, počeo da otvara "pandorinu kutiju" zahtevom za unitarnom BiH, kukajući kako "Dejton ništa ne valja", Dodik mu je usred jedne TV emisije odgovorio: "...Nisam ja potpisivao Dejtonski mirovni sporazum, nego ti!"

Naravno, ovo je mnogo finije rečeno od glasa naroda u sarajevskom nedeljniku "BH Dani", gde se, svojevremeno, o Silajdžiću našla i ovakva rečenica: "...sada svi znamo da je to ipak idiot-čovjek, koji bi mater dao za fotelju..."

Ali, onako kako je politički nadživeo i mnoge druge, tako je Dodik politički opstao i nakon najgore šikane koja je emitovana, uglavnom iz bošnjačkih medija svih orijentacija, od levih do desnih. Zašto je to tako, pokazala je poslednja Dodikova poseta SAD, njegov sastanak u Stejt dipartmentu na višem nivou nego što ga je ijedan predsednik BiH ikada imao, a pre svega, njegov govor na najprestižnijem u oblasti spoljne politike, Kolumbija univerzitetu, gde je izneo stavove Republike Srpske u vezi sa Dejtonskim sporazumom, što je, kako je sam rekao, "pogodilo sujetu nekih ljudi iz Sarajeva zbog stava da samo Bošnjacima pripada pravo na istinu". No, desilo se i nešto na Kolumbija univerzitetu što ni sam Dodik nije znao: organizator je zainteresovanim Bošnjacima onemogućio prisustvo na predavanju! To je kasnije pravdano činjenicom da su "prijave za prisustvo predavanju kasno stigle".

No, kako god bilo, kraj protekle 2011. godine, sa Dodikom u Americi, označio je i promenu jednog, do sada utemeljenog stereotipa o bosanskim Srbima kao "teroristima", o kojima je snimljen čak i jedan holivudski dugometražni promašaj.

Dodiku je dato centralno mesto povodom odavanje pošte žrtvama terorističkog napada 11. septembra u Memorijalnom centru, a odmah potom se našao na sastanku sa predsednikom Svetskog jevrejskog kongresa i ambasadorom Rusije u UN! Treba li nagađati zašto su mediji u Srbiji uglavnom prećutali činjenicu da je Dodik tom prilikom kazao da "Republika Srpska" nikada neće priznati Palestinu, i šta mu je za uzvrat obećano?

Pitanje je vrlo jednostavno: zašto Srbija nema Milorada Dodika, nego ima Borisa Tadića? Još preciznije: zašto ovaj pragmatični politički trgovac, svestan celokupnog lokalnog i globalnog mulja, ne može da se desi Srbiji, nego joj se po pravilu dešavaju samoljubivi imperatori, slabe ili nikakve političke pismenosti, ljudi koji ne vide dalje od dve centralne beogradske ulice, jer bi više od toga za njih bilo komplikovano i nekomforno?

Mnogi Dodiku zameraju mnogo šta. I nije da mu se ne može zameriti, počevši od njegovog, slobodno rečeno, "narodnjačkog" stila, pa sve do otvorenog poziva uzdržanim (zaparloženim, u stvari) opštinskim birokratijama u Republici Srpskoj da glasaju za njega "pa će biti i para i posla".

Ali, šta je tu neadekvatno ili netačno? Bosna i Hercegovina predstavlja jedno specifično kulturološko podneblje koje je, uzgred, užasno stradalo u dva svetska, pa i u ovom potonjem građanskom ratu. Život i vreme su doneli deobe. Nije ih Dodik napravio. No, njemu je, kao praktičnom čoveku, savršeno jasno da drukčije u ovom veku ne može i niti će biti. I ne samo to nego je oštroumno, krajiškim refleksom za samoodržanjem, shvatio da Srbija nije politički zrela za veće poduhvate, i da ona, na čelu sa Tadićem, ne može biti podrška Republici Srpskoj, već obrnuto. Konačno, on je svoju državničku mudrost pokazao na proslavi 20 godina postojanja Republike Srpske, velikim gestom, kad je pozvao sve bivše predsednike i dodelio im priznanja i odlikovanja, čime je jasno stavio do znanja celom svetu da je ova, žrtvama ljudskim očuvana zemlja, iznad svake kalkulacije, svih papira i svih dokumenata.