Krici i odjeci

Čačak: Šta biva kad građanina zatvore u pritvorsku jedinicu privatne kompanije  

 

Tempirano privođenje 

 

Čitateljka iz Čačka uputila je Tabloidu pismo u kome na svom ružnom iskustvu opisuje jedan od načina na koje je sve moguće poniziti građanina u epohi demokratskog razvrata i globalističke pljačke

......    

 

Poštovana redakcijo, obraćam vam se sa željom da skrenem pažnju na jedno od bezbrojnih poniženja kojima su građani danas izloženi, a čija sam žrtva i ja postala nedavno, uoči proteklih božićnih praznika.

Naime, dogodilo se nešto što kao ozbiljna osoba od 60 godina života nikako ne mogu da prebolim, jer sam shvatila da nemam načina da zaštitim svoj lični integritet i čast; ne mogu zato što je pravosudna banda koja treba da služi pravdi i časti i da zaštiti od bezakonja, nametnula divljački velike cene za pokretanje postupka protiv onih koji rade na rušenju svakog dostojanstva ljudi. Ukratko ću vam napisati šta se to dogodilo...

Na Badnji dan sam otišla u hipermarket Tempo u Čačku da kupim neke stvari koje su mi nedostajale za Badnje veče i Božić. Kupujući, uvek sam stavljala novčanik u kesu sa garderobom, da ne bih svakog momenta morala da otvaram i zatvaram tašnu. Tako sam kesu sa novčanikom zaključala u za to namenjenu kasetu u Tempu.

Obavila sam kupovinu i na kasi shvatila da sam zaboravila da izvadim novčanik iz jedne od kesa. Zamolila sam kasirku da ne kuca robu dok ja ne donesem novčanik, jer od kase do kasete nema ni deset koraka.

Naravno, morala sam proći kroz alarm, i nisam bila jedina koja je tuda prošla u tom trenutku. Zapištao je alarm, a ja ne okrećući se nastavila, smatrajući da zbog mene nema razloga da zvoni. U trenutku se stvorio čovek pored mene, uhvatio me za rame i rekao da pođem sa njim. Pošla sam bez reči, a on mi je zapovedio da još jednom prođem kroz skener. Prošla sam i alarm je ponovo zazvonio. Kao u kriminalnim američkim filmovima, pritrčava drugi, hvata me pod ruku i zapoveda da krenem sa njima. Možete misliti kakav je bio moj osećaj u tom trenutku, dok na stotine ljudi gleda iz prodavnice, iz stvorenih redova pokraj kasirki...

Uveli su me u jednu malu prostoriju koja se otvara karticom, i u njoj je sedela jedna žena. Zatvaraju vrata za mnom, jedan od njih se naslanja leđima na vrata, valjda da opasni kriminalac u ženi od skoro 60 godina ne pobegne, dok kolega oduzima tašnu i istresa sve iz nje, pa čak i iz kesa koje nisu bile predmet sumnje, jer su izvađene iz kasete.

Ženi koja je tu sedela se zapoveda da me pretresa po telu. Zaprepašćena, uvređena, zgranuta, gledala sam ih i razmišljala šta da im uradim. Verujte, da sam imala bilo šta što povređuje uza se, upotrebila bih to bez razmišljanja, jer sam bila doslovno ponižena. Razmišljam, šta da mi je ćerka bila sa mnom? Doživela bi nervni slom, znajući da sam bolesna, operisala sam srce, pod stalnom sam terapijom...

Posle obavljenog pretresa, kad je već bilo jasno da ničega što bi bilo predmet sumnje nema, pitala sam ih: šta sada da vam radim, zar mislite da će ovo maltretiranje koje ste upravo učinili, ovo bespravno lišavanje slobode proći bez ičega i ostati u ovoj sobi?

Nakon svega, pozvala sam direkciju Tempa u Beogradu, ispričala kako u Čačku posluju, kako maltretiraju ljude zbog njihovog neispravnog alarma, i ljubazna gospođa ili gospođica je pisala sve što sam rekla uz obećanje da će me kontaktirati neko od odgovornih.

 Evo, do ovog trenutka mi se niko nije javio. Imam utisak da je spektakl namerno izveden, jer kada sam prošla po treći put kroz skener, nije zvonio. Pitam se zašto, ako ništa kod mene nije bilo izmenjeno, osim što sam bila i više nego pod stresom, da ne kažem izgubljena od poniženja i stida? Opet razmišljam, valjda je to taj novi svetski poredak, treniranje ovog jadnog naroda na poslušnost, skeniranje "lopova", dok stvarni lopovi i instaliraju te skenere...

Rado bih podnela tužbu čak i ovom do guše korumpiranom srpskom sudu, ali kako i sa kojim novcem? Ako znam da vrana vrani oči ne vadi, da li bi i ta tužba stvarno bila razmatrana radi zadovoljenja pravde ili nečeg drugog? Prosto neverovatno! Shvatila sam na vlastitom primeru da smo upali u dublju jamu nego što sam mislila. Izgleda da nam povratka na površinu zaista nema.

                                                                      Čitateljka Jelisaveta K.                                                                                                               

 

 

 

Kako živi i čime se bavi direktor jedne od najvećih škola na Balkanu

 

Sultanov brat Vukobrat

 

Grupa roditelja đaka Elektrotehničke škole iz Novog Sada obratila se ovim putem srpskoj javnosti u nameri da što slikovitije prikaže raspad školskog sistema i lopovsku ekonomiju kojom se bave takozvani menadžeri ovakvih obrazovnih ustanova

..........

Izvesni gospodin Milan Panić iz Školske uprave Novi Sad, zvani Pet odsto, koji je taj nadimak dobio jer za toliko mora da bude ugrađen u svakom poslu koji treba da odobri, svakako bi morao da zna, kao što i njemu podređeni i njemu nadređeni znaju, da se najveće sume novca peru preko adaptacija zgrada školskih ustanova. Tako se toaleti prave kao u dvorcima, opremaju se klubovi, kreči usred zime, sanitarije i drvenarija se naplaćuju trostruko više nego što bi se platilo u običnoj prodavnici, a boja košta kao da je od suvoga zlata.

Glavni izvođač radova je firma Moša enterijer, koja poslove dobija bez tendera ili uz fiktivne ponude, a  ekskluzivno je zadužena za renoviranje svih škola u Novom Sadu.

Ali, uprkos ovim građevinskim akrobacijama, nastava u mnogim novosadskim školama ne funkcioniše, ne zbog nastavnika i profesora već zbog direktora koji samo razmišljaju kako će dočekati nove izbore i ugrabiti nove mandate. Kao primer navodimo rad Milana Vukobrata, direktora jedne od najvećih škola na Balkanu - Elektrotehničke škole Mihajlo Pupin u Novom Sadu.

Vukobrat najviše radi na svom imidžu, učvršćuje svoje pozicije u Beogradu, a dnevnice zarađuje i u Zajednici ETŠ čiji je predsednik. U školi u kojoj je direktor, a u koju svraća u najboljem slučaju jednom nedeljno, on najviše troši na "iće i piće", kako za sebe tako i za Lazarevića iz Ministarstva prosvete, kao i za  njegovo društvo.

A da se jelo - jelo se. Ni na piću se nije štedelo. U 2009. godini na reprezentaciju je Vukobrat potrošio 820.000 dinara, a 2010. godine još 1.184.000 dinara. Dakle, samo za dve godine u vremenu opšte krize, na terevenke direktora i njegovih prijatelja ETŠ Mihajlo Pupin je izdvojila dva miliona dinara, što će reći da ni sultan od Bruneja nije tako široke ruke.

Da bi se odužio svojim mnogobrojnim prijateljima direktor im namešta i dobre uslove za poslovanje. Svom prijatelju S. Jovanoviću iznajmljuje školski prostor za privatni biznis, pa ga još pride prima i u radni odnos, odnosno njega i sina naizmenice.

 Šefica računovodstva, preko čijeg je supruga, inače direktora Invest puta, kupljen stan Milanu Vukobratu, radi šta joj je volja, pa tako školskom odboru nije prikazala završni račun koji, na kraju, nije ni usvojen.

Roditeljima se ne polažu računi ni za to gde odlazi takozvani đački dinar, odnosno prisilna donacija.

Da bi namakao dovoljno para kako za svoju reprezentaciju tako isto i za plate prijateljima koji na posao ni ne dolaze, direktor je dozvolio da učenici koji su tvrdi na učenju mogu i vanredno da se školuju. Naravno, uz plaćanje školarine. Takvi đaci zatim dobijaju i mogućnost da školu završe pre roka, pa ponekad polažu i po pet predmeta u jednom danu.

Tako se od ponavljača prave vanserijski uspešni učenici. Za pare, naravno.

U školu odavno nije zavirila nijedna inspekcija - ni prosvetna, ni budžetska, a još manje finansijska. A ko zlo ne kažnjava, taj zapoveda da se ono čini.

                                                                Grupa zabrinutih roditelja