Evropska unija

Grčka kriza i nemačka unutrašnja politička previranja

 

Berlin zasićen merkelizmom

 

Nemci više ne osvajaju tenkovima i bajonetima, već novcem. Svoju pomoć Grčkoj su pokušali da uslove faktičkom kolonizacijom ove zemlje, ali ih je u tome osujetila ne samo grčka slobodoljubivost već i izbijanje političke krize kod kuće. Kada se vlast u Berlinu bude opet konsolidovala, nikoga ne treba da čudi nastavak nemačkog marša ka dominaciji u Evropi    

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

Teški, dugi i na momente mučni pregovori između Grčke i ostatka Evropske unije upravo su završeni onako kako se i očekivalo - Grci su primorani da uvedu rigorozne mere štednje, da bi zauzvrat od Unije dobili kredit u visini od 130 milijardi evra. Ovom finansijskom injekcijom Grčka je u poslednjem trenutku izbegla bankrot, bar za sada.

Iza kuloara, međutim, besneo je sukob između Nemačke i Grčke, koji je samo na momente izbijao u javnost. U jednom trenutku su se grčki zvaničnici čak veoma netaktično i javno obrušili na svoje nemačke kolege, povremeno ih upoređujući sa osobama iz nacističke nomenklature. Za javnost je ostalo, međutim, skriveno zbog čega je dolazilo do ovako oštrih duela između grčkih i nemačkih političara na vlasti.

Nemačka je privredni džin okružen evropskim patuljcima. Njene ambicije su da ponovo bude dominantna sila na evropskom kopnu i to sve jasnije pokazuju upravo njeni političari.

U sklopu pregovora između Brisela i Atine nemački ministar finansija Volfgang Šojble je svom grčkom kolegi preneo i jedan poseban, čisto nemački zahtev: u Grčku bi morali da dođu nemački finansijski eksperti koji bi nadgledali, ali ako treba i sami sprovodili dogovorenu fiskalnu politiku.

Ponosni Grci su sa indignacijom odbili ovakav zahtev koji je neodoljivo podsećao na kolonijalnu politiku evropskih sila iz 19. i 20. veka. Kako je Berlin ostao uporan u ovom svom zahtevu, za koji nije imao pristanak ostalih članica Evropske unije, Grci su zapretili da će radije da proglase bankrot nego da postanu nemačka kolonija. Posle toga je Šojble morao da prihvati da se Grčkoj dodeli pomoć ako budu ispunjeni  uslovi koje je celokupna EU postavila. Pojedinačne želje nisu više uzimane u obzir.

Nemačka je najveći i najznačajniji donator ne samo Grčke već i celokupnog monetarnog sistema Unije. Bez nje bi se cela finansijska konstrukcija objedinjene Evrope odavno urušila. Kao takva, ona je navikla da se njene želje poštuju od ostalih članica Unije, i ovaj neizlazak u susret nemačkim zahtevima bio je presedan.

Nije samo grčki ponos pobedio nemačke aspiracije već je u tome veliku ulogu odigrala unutarpolitička situacija u samoj Nemačkoj. Da nije bilo tako, većina u EU bi se najverovatnije opet priklonila Berlinu.

Upravo u vreme kada se zakuvavala kriza oko Grčke, u Nemačkoj je kulminirala afera predsednika Kristijana Vulfa. Predsednik Republike u Nemačkoj nema nikakvu političku moć, ali je problem bio što je Vulf bio drugi predsednik Nemačke koji u roku od dve godine podnosi ostavku na tu funkciju.

Još je veći problem bio taj što je Vulf bio lični izbor kancelarke Angele Merkel i što mu je ona do poslednjeg momenta davala podršku.

Merkelova je uz svog predsednika demonstrativno stajala i onda kada je svima bilo jasno da su mu dani na ovoj funkciji odbrojani. Njenoj zaslepljenosti treba zahvaliti što je Vulf otišao onda kada je morao, a ne u trenutku kada bi to izazvalo najmanju političku štetu. On se bukvalno zalepio za fotelju, osokoljen kancelarkinom podrškom, i otišao je tek kada je državni tužilac tražio ukidanje njegovog imuniteta kako bi mogao da bude pokrenut istražni postupak.

Da je Vulfov odlazak daleko više poraz kancelarke Merkel nego bilo koga drugog, pokazao je i izbor Vulfovog naslednika. Pošto je morala da prihvati da nije srećne ruke kada je reč o izboru predsednika Republike, Merkelova je posle Vulfove ostavke tražila kandidata koji bi imao podršku kako same vladajuće koalicije, tako isto i opozicije. Jedini takav političar oko čijeg izbora su svi mogli da se saglase, bio je Joahim Gauk, koji je tako postao jedini kandidat za upražnjeno mesto nemačkog predsednika.

Gauk je, međutim, bio protivkandidat samom Vulfu na poslednjim izborima, a izgubio je jer je upravo Angela Merkel ubedila skupštinsku većinu da on nije dobra ličnost za prvog čoveka Nemačke. Posle samo dve godine on postaje odličan izbor.

Dani Angele Merkel u kancelarskoj stolici već su odbrojani i to je najvažniji rezultat afere Vulf. Još i pre toga se u zvaničnom Berlinu osećala izvesna zasićenost "merkelizmom". Nezadovoljstvo kancelarkinim liderskim sposobnostima je počelo još u prvoj fazi grčke krize, kada je ona delovala izgubljeno, tako da je njena neodlučnost dobrim delom doprinela zaoštravanju krize u celoj evrozoni.

Vulf je kancelarki, na neki način, naneo coup de grace, ubistvo iz milosti.

Tako je Merkelova u završnici pregovora oko rešavanja grčke krize postala slaba žena na čelu snažne zemlje. Čak se i njena sopstvena vladajuća koalicija krnjila i to ne samo zbog problema koje je imao predsednik Republike. Najslabiji partner u koaliciji, liberali, već godinama imaju krizu identiteta, koja je kulminirala na poslednjim pokrajinskim izborima na kojima oni nisu uspeli svuda ni cenzus da pređu.

Odlazak Gida Vestervelea u maju 2011. sa mesta predsednika Slobodnih demokrata (liberala), ovoj stranci nije doneo očekivani oporavak. Naprotiv. Vestervele, iako samo običan član, ostaje na mestu ministra spoljnih poslova, čija je fotelja tradicionalno pripadala predsedniku slabijeg partnera u koaliciji, dok se novi predsednik liberala, kosooki Filip Resler (rođen kao Kan Hung u Južnom Vijetnamu) zadovoljio mestom ministra nauke i tehnologije.

Ovakvo kadrovanje birači nisu ni prepoznali, a još manje podržali, pa se liberali trenutno bore da na sledećim saveznim izborima 2013. uopšte uđu u Bundestag (parlament). Njihova trenutna strategija se sve češće svodi na pokazivanje zuba kancelarki, zbog čega savezna vlada redovno dospeva u blokadu. Poslednji takav sukob se odigrao baš povodom izbora kandidata za novog nemačkog predsednika.

Ranjena na unutarpolitičkom frontu, Angela Merkel i njen stranački kolega i ministar finansija Volfgang Šojble, nisu ni imali snage da Evropskoj uniji nametnu svoju volju u pogledu izbora nadnacionalnih fiskalnih revizora, čiji bi prvi zadatak bio da zavedu red u Grčkoj.

Gubitak ugleda, posebno stvaranje utiska da se Nemačka pretvara u nestabilnu južnoameričku državu u kojoj se predsednici menjaju brže nego godišnje doba, drastično su oslabili pregovaračke pozicije Berlina. Ostatak je učinila grčka slobodoljubivost.

Ono što svet, međutim, nikako ne sme da zaboravi u ovom trenutku kada se ozbiljno razmišlja o promeni kancelara, jeste činjenica da je Nemačka već vekovima naučena ulozi velike sile. A velika sila niti naglo menja svoju politiku, niti istu vezuje za određene ličnosti. Nemačka imperijalna težnja, koja se jasno pokazala u pregovorima sa Grčkom, nije trenutni hir, već će kao konstanta ostati i po odlasku Angele Merkel. Njen naslednik će, moguće, biti nešto suptilniji u sprovođenju ovakve politike, ali može da bude i još agresivniji. U svakom slučaju, on neće ni za trenutak odustati od ambicija da Nemačka bude dominantna sila na zapadnoevropskom kopnu.

Nemačka je pod Angelom Merkel Evropi pokazala da je spremna da preuzme lidersku poziciju u Evropskoj uniji. Pitanje je da li je Evropa spremna da udovolji ovoj nemačkoj želji.

 

 

 

Gaulajter

 

Kada je nemački ambasador Volfram Mas u Beogradu sebi uzeo za pravo da ničim izazvan polemiše sa jednim opozicionim liderom, on se po sopstvenim kriterijumima nije ponašao nediplomatski, jer sebe ne smatra ambasadorom u Beogradu, već gaulajterom Srbije.

Gau je tradicionalni naziv za geografski i ekonomski zaokruženu oblast Germana, ekvivalent slovenskoj župi. Poreklo ovog naziva još nije jasno utvrđeno, ali se on nalazi u mnogim ortonimima, kao što je na primer Algoj. Gaulajter znači vođa gaua.

Oblasti Hitlerove stranke NSDAP su u periodu od 1925. do 1945. podeljene na gaue, odnosno partijske teritorijalne jedinice. Teritorije koje je Treći rajh prisajedinio od 1938. do 1939, kao što su Austrija, Sudetska oblast u Češkoj i Zapadna Poljska, postale su Carski gaui (Reichsgau), dok su partijske oblasti od ranije postale upravne jedinice pod nazivom Parteigau (Partijski gau).

Gau i gaulajter su zahvaljujući brutalnosti kojom su nemački upravnici vladali pokorenim teritorijama postali sinonimi za nemačku bezobzirnu okupaciju. Ove reči su ponovo oživele u grčkim medijima tokom nedavnih diskusija o finansijskoj pomoći Evropske unije ovoj zemlji. Tada se prvi put od 1945. čulo kako Nemačka želi da od Grčke napravi gau (zavisnu, okupiranu oblast), kojom bi umesto grčkog predsednika i parlamenta upravljao nemački gaulajter.