Do koske

Odlazi li grupa ovejanih bandita i lažnih proroka, koja je jahala Srbiju dvanaest godina

 

Laž, pljačka, i tačka

 

Počela je predizborna kampanja, a sa njom i dobro poznati cirkus pod naslovom "Ko će više da slaže". Za sada u ovom takmičenju ubedljivo prednjače stranke na vlasti, iste one koje su nas i prevele preko ruba propasti. Sada nam obećavaju srećnu budućnost, samo da za njih glasamo. Pitanje je samo da li ovaj izgladneli narod ima bilo kakvu budućnost. Sa njima, ili bez njih

 

Igor Milanović

 

Slušajući političare iz Demokratske stranke i G-17 plus (preodenute u Ujedinjene regione Srbije) čini nam se da strani investitori u redu stoje da dođu u Srbiju i u nju ulože svoje milijarde evra. Pre manje od godinu dana, kada se spekulisalo o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Mirko Cvetković su narod lagali pričom kako to nikako ne bi bilo dobro, jer bi se ugrozili pregovori sa "značajnim stranim investitorima", koji samo što nisu uspešno okončani, ali bi istovremeno bili prekinuti i razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom o daljoj finansijskoj pomoći Srbiji.

Uoči raspisivanja redovnih skupštinskih izbora, početkom ove godine, pregovori sa MMF-om su zaista i prekinuti, ali ne zato što strani bankari ne žele da razgovaraju sa vladom koja, moguće, odlazi, već zato što ne žele da kreditiraju državu koja se ponaša kao pijani milioner. Odustajanje MMF-a da nam u ovom trenutku odobri stend-baj kredit od preko milijardu evra jasan je signal stranim investitorima da se ne isplati ulagati u Srbiju.

Iz osvete, Srbija je MMF-u utrapila Božidara Đelića koji će, ako mu prođe kandidatura za direktora ove institucije, imati priliku da upropašćuje Zapad na isti način na koji je opljačkao Srbiju.

Od pomenutog "značajnog stranog investitora" na kraju nije bilo ništa. Jedino su južnokorejska Jura i slovenačko Gorenje otvorili nove pogone u Srbiji naplaćujući se unapred iz osiromašenog srpskog budžeta za svako novo radno mesto koje sanjaju da otvore. Isto tako, i bez vanrednih izbora, iz Srbije je otišao Ju-Es stil ostavljajući nam da plaćamo dugove Železare Smederevo i to najviše prema bivšem vlasniku - odbeglom JU-Es stilu.

I pregovori o prodaji Telekoma Srbija su propali, iako nije bilo nikakvih izbora u to vreme.

Bilans ovih vlastodržaca, koji narodu obećavaju bolje sutra samo ako ostanu na vlasti, više je nego poražavajući. Vlada Mirka Cvetkovića ostaće zapamćena kao ona koja je Srbiju najviše zadužila u inostranstvu. Saradnik Instituta za međunarodne ekonomske studije u Beču Vladimir Gligorov nedavno je otkrio da su uslovi pod kojima se Srbija zaduživala takvi da je teško i zamisliti da će dugovi ikada biti vraćeni.

Pošto nije bilo pomena vrednih investicija iz kojih bi mogli da se namire apetiti vladajuće klase, Srbija se uzajmljivala ne pitajući za uslove. U dužničko ropstvo DS i G-17 plus su gurnuli buduće naraštaje Srbije, ako ih uopšte bude bilo, jer nam već ove godine preti pomor od gladi.

Po zvaničnim, ulepšanim statističkim podacima prosečnoj srpskoj porodici već sada prosečna plata nije dovoljna ni za hranu. Porast cena goriva, zbog najviših akciza i ostalih nameta koje Srbija ima u regionu, samo će još više da pogorša situaciju.

Republički zavod za statistiku pri izradi svojih studija polazi od pretpostavke da je "prosečno domaćinstvo" zaista i primilo pomenutu prosečnu platu, ali nam činjenice govore da to nije tako. Samo 18,5 odsto poslodavaca u Srbiji redovno isplaćuje plate zaposlenima, ostali to čine ili sa velikim zakašnjenjem ili uopšte ni ne plaćaju radnike.

Najveći broj firmi jednostavno nema para za plate, jer je sistem naplata fiskalnih potraživanja takav da se prvo namiruje država, a za zaposlene ako nešto ostane. Na sve to dolaze i nefiskalni nameti koji dave privredu. Mlađan Dinkić i njegovi "eksperti" su neprekidno na vlasti 12 godina i najveći su krivci za ovakvo stanje u privredi. Oni se giljotine propisa sete samo kada im zatreba da na još neki način slažu glasače. Dinkić, Labus i Đelić, dakle sve perjanice stranaka na vlasti, su i osmislili pogubni sistem naplate PDV-a u trenutku izdavanja, a ne naplate robe, čime je srpska privreda dospela u situaciju da kreditira parazitsku državu. Danas isti oni traže od naroda da im da još vremena da isprave svoje prethodne brljotine, kao da to nisu mogli i ranije da učine.

Milijarde evra uzetih kredita za vreme sadašnje vlade, potrošene su najviše na potpuno besmislene projekte, čiji je jedini cilj krađa para. Beograd  je potrošio preko 100 miliona evra da bi dobio megalomanski most koji spaja dve mesne zajednice i zabija se u brdo, ali i da bi samozaljubljeni Dragan Đilas dobio svoj faraonski spomenik u vidu pilona, a zajedno sa porodicom Hajdin i ostalim učesnicima ukrao još neku desetinu miliona evra.

Dolazeći na vlast, Boris Tadić je prijavio ušteđevinu od samo 50.000 evra, i to od prodaje nekog nasleđa. Danas on na stranim računima ima ne manje od tri milijarde evra, i traži produžetak mandata ne bi li nas još opljačkao. Biračima se ruga garantujući za svoju "iskrenost" sopstvenom imovinom, a gladnim radnicima posprdno poručuje da se marljivošću bore za očuvanje radnog mesta, kao da oni nesrećnici koji su otpušteni nisu žrtve žute tajkunizacije nego svog nerada.

Kompletna bezumna ideja navodne buduće navale stranih investitora na Srbiju bazira se na strategiji o razvoju malih, porodičnih preduzeća. Dok se pred kamerama ljubi sa kravama i svinjama, Tadić bi voleo da zaboravimo kako je taj plan u stvari podgrejani leš izvučen iz neke prašnjave fioke nekadašnjeg ministra pod Slobodanom Miloševićem, Dragana Simpo Tomića, koji je isto tako početkom devedesetih ubeđivao birače da će tim projektom Srbija za manje od decenije da stigne Švajcarsku!

Tragedija je što se te decenije danas sa setom sećamo kao vremena srećnijeg od ovog, uprkos svim ratovima, bombardovanjima i sankcijama.

Konačno, moguće je da u Srbiju zaista dođu strani investitori, budući da ne moraju da brinu da li će radnicima biti isplaćene plate, a od države unapred dobijaju milionske subvencije. Uz sve to, država blagonaklono gleda kako subvencionisani poslodavci poput onih iz Jure radnike otpuštaju ako odbiju da bez nadoknade rade prekovremeno i ako odlaze u toalet. Pod tim uslovima svako bi investirao, jer dobija i klasično roblje pride, a sve to o trošku našeg budžeta.