Stav

KRIK

Zameraju mi što sam previše oštar. Govore mi da to ne valja. Ne treba da upotrebljavam teške reči. One, kako kažu, ne dolikuju meni. Mom zvanju i gospodstvu. Dovoljno sam sve rekao svojim otvorenim i kritičkim tekstovima i nema potrebe da pokazujem svoj bes. Slažem se sa svima koji to govore. Oni su u pravu. Trebalo bi da budem baš takav. Nažalost, ja takav nisam. Ne mogu da budem takav. Nije mi priroda takva. Violentni dinarski mentalitet je moja slaba strana. Eto, iskren sam i priznajem. Taj moj dalmatinski mentalitet me je u javnom delovanju mnogo koštao

     

Branko Dragaš

 

Platio sam veliki ceh zbog svog javnog delovanja. Mogao sam da ćutim i da gledam svoja posla. Mogao sam da sagnem ili okrenem glavu pred naletom zla. Mogao sam, ali nisam. Pobunio sam se i urliknuo. Voleo bih da mogu, poput nekih učtivih ljudi, da naučim da prikrivam svoja osećanja.Voleo bih da sam diplomata i da poštujem utvrđen protokol. Ali ja to ne umem. Priznajem. Nisam rođen za diplomatu. Jednostavno, previše sam emotivan. To u bezdušnoj komercijalnoj civilizaciji nije dobro.

Imam kratak fitilj. Ne mogu da se obuzdam. Recimo, ne mogu da podnesem nepravdu i tiraniju. To me izluđuje. Ne mogu da trpim laž, bezobrazluk i lenjost. To me užasno nervira. To me, što reče naš narod, izbacuje iz cipela. Zato se nikada i nisam bavio politikom. Bio sam previše pošten, iskren i stručan za politiku. I zbog toga me političari ne vole. Odnosno, da budem precizniji, druže se sa mnom dok su u opoziciji. Koriste moje usluge. Tada im odgovara moja razorna kritika vlasti. Sve dok oni ne postanu vlast. Kada im to pođe za rukom, onda me se više ne sećaju. Beže od mene, jer ja sam njihova savest. Zato me zabranjuju. Zato sprečavaju da građani Srbije čuju moje mišljenje.

Više su u medijima prisutni kriminalci i ubice, nego ja. Moje kritičko mišljenje je za sve režime bilo mnogo opasnije od delovanja tih kriminalnih bandi. Totalitarni režim se najviše plaši suprotnog mišljenja.

U svim totalitarnim režimima je bilo isto. Zabranjivali su me podjednako i komunisti i socijalisti, i nacionalisti i demokrate, i globalisti i liberali, i reformatori, i eksperti i neoliberali. Nikome nisam odgovarao.

Za komuniste sam bio kapitalista i zagovornik privatne svojine. Baba Jula je 1993. izjavila da sam ja centar srpske opozicije i ideolog kapitalizma. To što sam potekao iz siromašne radničke porodice, rođen sam u Koloniji B u Zemunu, u sobici od devet kvadrata, nije zanimalo majku kriminalca koji se obogatio noseći gajbice sa jabukama.

Za nacionaliste sam bio liberal i kosmopolita, koji piše latinicom, kritikuje našeg Patrijarha i sveštenstvo, kritički govori o našoj istoriji, ne veruje da smo mi Srbi nastali pre ameba, koji ismejava srpske đžibere i đilkoše, koji Koštunicu zove ideologom verbalnog legalizma, nesposobnim premijerom, lažnim patriotom i neiskrenim vernikom, koji je prijatelj sa muslimanima i katolicima, koji se druži sa obojenima i koji veliča Miroslava Krležu.

Za globaliste sam bio nacionalista, jer slavim slavu, ponosim se srpskim rodom, nisam se preselio da živim van Srbije, a mogao sam, pevam ojkačke pesme, kakav ludak, volim svoju otadžbinu, zalažem se da Srbija ne uđe u bankrotiranu i lažnu EU, ustajem u odbranu srpskog nacionalnog identiteta i veličam Borislava Pekića, dok pišem da je Svetislav Basara baraba.

Za socijaliste sam bio preduzetnik, privatnik, menadžer, opozicionar i zagovornik ukidanja društvene svojine, pobornik smanjenja državnih troškova, proterivanja stranaka iz javnih preduzeća i uspostavljanje vlade menadžera, koja će da radi za procenat od ostvarene realizacije, dok će prolupali Ivica Dačić, ministar ovdašnji, preći da peva u kafanu, gde mu je i mesto.

Za demokrate sam bio demagog, zaštitnik obespravljenih manjinskih akcionara, koji vara ljude za članarinu za udruženje i bogati se, dok tajkuni demokratski privatizuju čitavu državu i plaćaju reket vlasnicima stranke, populista, opasan svedok i Đinđićev glavni finansijer, koji je sedeo u kabinetu kada je Šef izbacio Borisa napolje kao klošara i zgubidana.

Za liberale sam bio zagovornik državne svojine u javnim preduzećima, zaštitnik radničkih prava, socijalna majka i zagovornik čvrste ruke, koji zna istinu da je Čeda nosio pocepane patike, da se ljubio sa narko-dilerima, da je neznalica, mucavac i pohlepni japijevac.

Za reformatore, eksperte i neoliberale sam bio opasan element, antireformator koji je Dinkića, Pitića, Đelića, Jelašića i Labusa smatrao diletantima koji rade za strane gazde, koji se navijaju na daljinu, prezire gangstere sa Volstrita, eksperte iz MMF-a naziva ekonomskim ubicama, smatra da Svetska banka služi interesima multinacionalnih kompanija, SAD naziva Imperijom u rastrojstvu, objavljuje da svetom vlada Familija i prosvećuje zavedeni i zaduženi narod.

 I svi su me oni redovno zabranjivali. Verovatno sam zaista bio toliko dobar kada svima njima nisam valjao. Zato trajem treću deceniju na našoj javnoj sceni. Trajem, uprkos tome što se vlasti menjaju i mnogi likovi više nisu među nama ili su potpuno zaboravljeni. Toliko dugo sam u javnosti, ali nisam na vlasti. Nisam ni u plaćenoj opoziciji. Ne mogu da izdam kuma kao Neverni Toma i da idem u predsedničku kampanju, jer su mi moji novi europski prijatelji tako naredili, dok Šešelj daje završnu reč, boreći se da nekako spase život i uverenja koje je Neverni Toma prodao za šaku srebrnjaka. Kada je neko toliko dugo u javnosti, znači da ga vreme nije pregazilo, da nije za jednokratnu upotrebu, da ne može niko da ga potkupi i da taj neko zaista i - vredi. To što radim - to, ipak, neko zna da ceni.

Ne pripadam nijednoj sekti ili tajnom udruženju. Niko iza mene ne stoji. Ne stoji ni DB, mada su to inicijali moga prezimena i imena. Nemam zaleđinu. Osim snage javnosti. Niko me ne finansira. Niko me ništa ne dugujem. Slobodan sam i mogu da pišem šta hoću. Nijedan tekst moj u javnosti nikada nisam naplatio. Pišem iz uverenja. Pišem da pomognem onima koji su u zabludi. Pišem jer moram da pišem. To je moja dužnost. Moje najjače oružje je moja misao i moja duša. Moja snaga je u mojoj energiji i dobroti. Opraštam svima onima koji su mi zlo naneli, jer znam da Bog sve vidi. Svakome mogu u oči da pogledam.

Više od dve decenije niko nije smeo da mi izađe na TV duel. Niko nije smeo da se sučeli sa mnom u javnosti. Ni nekadašnji prijatelj i saborac Đinđić. Kada je jedna novosadska televizija ugovorila duel, on je pristao, jer su mu rekli da ga izaziva jedan njegov kritičar, kada je čuo da sam to ja - odbio je duel. Danas više nemam ni volje da vodim duel sa nekim ko nema stručnu referencu. Ne možeš da nastupaš u javnosti ako nemaš referencu u struci.

Sve moje prognoze su se, nažalost, ostvarile. Ponavljam, nažalost. Vreme je pokazalo sve. Vreme je dokazalo da sam imao viziju i mudrost. Voleo bih da sam sve pogrešio i da nisam bio u pravu. Onda više ne bih pisao. Niti bih se pojavljivao u javnosti. Povukao bih se u svet biznisa i ućutao. Ne bih imao prava da se više oglašavam.

Zamislite kako je meni danas? Zamislite kako je meni danas teško kada čujem kako političari i tajkuni govore ono što sam ja govorio pre dvadeset godina? Kada govore ono što sam pisao pre dvanaest godina?  Zamislite kako se ja osećam dok gledam ovu političku kampanju? Novu prevaru naroda. Oni koji su nas opljačkali, prevarili, pokrali, uništili, ojadili, upropastili, koji su mene tolike godine zabranili, oni danas pričaju o siromašnom narodu, o propaloj privatizaciji, o propalim reformama, o ekonomskim ubicama iz MMF-a, o krizi koju su predvideli, o radnim mestima, o ekonomiji...

Da li me razumete? Da li razumete kako se ja osećam? Pa, šta mislite? Kako biste vi reagovali? Šta biste vi napisali? Svaki normalan čovek koji drži do sebe i svog dostojanstva bi pustio - KRIK!

Krik je urlik obespravljenog, poniženog, izmanipulisanog, zavedenog, prestrašenog, opljačkanog i očajnog građanina Srbije. Krik je jedino što nam je preostalo nad ovim beznađem, apatijom, raspadom, propasti i ludilom u kome se nalazimo.

Krik je bekstvo u slobodu. I zato, gospodo drugovi, moje teške reči imaju svoje opravdanje. To je moj krik nad našom sudbinom. To je moja pobuna. To je moj pokret otpora. To je moja borba da sačuvamo zdravu pamet. I zato me pustite da kriknem! Pustite me da kažem isto ono što i vi mislite. Pustite da kažem da su političari i tajkuni: ološ, kriminalci, ubice, bitange, skotovi, šibicari, jajare, mrsomudi, njuške, hohštapleri, da su prevaranti, lopovi, govnari, podlaci i smradovi, da su izdajnici, prodane duše, psihopate, ludaci, idioti i kreteni, da ih treba pohapsiti, zabraniti im da se bave više politikom i konfiskovati im svu imovinu, jer oni su grobari Srbije i srpske nacije.

Srbiji trebaju nova politika i novi ljudi. Srbiji treba - preobražaj.

Da li će se to desiti na sledećim izborima? Da li će doći do preobražaja?

Neće. Na sledećim izborima neće. Sprema se nova prevara. I Kurta i Murta su se dogovorili. Pa, zašto pišem? Rekoh vam, ja ne pišem. Ovo je moj - krik!

Napisah i dušu svoju spasih.