Epizoda 73

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Što ti je srpski političar: čim uradi nešto za sebe, odmah se uhvati u kolo i za mikrofon, u koji viče: "Svi marš na ples!'. I svi oko njega odmah igraju i pevaju. A narodu koji je u vodi do grla, uz opšte veselje savetuju da diše na uši, jer je odlično kad ti uđe voda u uši...

Narod sa ustima i ušima punim vode ne može da se udavi, što znači da u Srbiji ne može da dođe do davljenja, jer vodu ne možeš udaviti!

Od malena mi je bio smešan svaki kandidat za člana. Takav je više voleo status kandidata nego status člana, jer je kao kandidat radio samo za sebe, a kao član je morao da misli i na druge. Kandidata ne zanima šta je istina, zanima ga kako njemu ta istina izgleda.

Saša Popović je svojim emisijama na RTV Pink napravio prvo srpsko estradno carstvo. Pevači, igrači, glumci, humoristi, svirači, imitatori i čitava galerija likova koji se grabe za ćošak u tom carstvu, kako bi uživali u svojoj umetnosti.

Diveći se tom carstvu Saše Popovića, narod pliva u pesmi, igri i u smehu, i sa zadovoljstvom plaća za to svojim SMS porukama.

Drakče bakalin na sve ovo kaže: "Nije sve u lukavosti lisice, ima nešto i u gluposti kokošaka!"

Obeleženo je i sto osamdeset godina Narodne biblioteke Srbije u Beogradu. Ministar za kulturu Marković nije hteo da kaže šta čita, ali je narod prošle godine najviše čitao knjigu Svetislava Basare "Majn kampf". Osim u naslovu romana, ne znam u čemu je sličnost Basare sa Hitlerom, ali znam u čemu je razlika između Basare i mene. Ja nikad ne bih podražavao Hitlera, čak i da mislim kao što Basara misli, da su srpski vladari svi odreda bili zločinci i ubice.

Iskustva nas oblikuju da razumemo šta pišemo i pričamo. O obrazu neću ni da govorim. Književnik ne sme ostati zvanje za imanje.

Dobrica Ćosić je napisao knjigu o ratu u BiH. Verujem njegovoj knjizi! Ali bih voleo da Dobrica nije i dalje Titov partizan, da sa ovom pameću ne bi pucao u ravnogorce i da, konačno, napiše istinu o učešću u Agitpropu pedesetih. To stalno ponavljam i nikako da poverujem da se to dešavalo.

Nisam od onih koji veruju u jaku ljubav između Rusije i Srbije. Ta je ljubav koštala Srbiju mnogo glava, od Karađorđeve, preko mnogo glava bačenih u Plavu grobnicu, do glave đenerala Mihailovića... Ruski odlazak sa prištinskog aerodroma devedeset i devete je takođe cena koju je Srbija u ime te ljubavi platila... Ali, volim što je Putin pobedio. Volim sve što Zapad nervira. Zato navijam i za Iran i za Ahmadinedžada!

Prostor oko spomenika Knezu Mihailu nazvan je Trg republike, kao da je Knez to želeo. Komunisti su voleli da se podsmevaju srpskoj istoriji i nije slučajno da su taj prostor tako nazvali. Taj trg je simbol srpskog samoubistva. Da se ja pitam, tu bih upalio večni plamen srpsko-srpskog pomirenja. Da se ne stidimo sami sebe.

U carstvo nebeskih nezaboravaca preselio se i Mile Bogdanović, prvi srpski Orfej koji je zapevao sa talasa Radio Beograda. Bio je za srpsku pesmu ono što je Vuk bio za jezik.

I loše pesme je prepravljao i tako prepravljene narodu ih kazivao. On je bio od onih srpskih učitelja čiji se đaci ponose svojim znanjem.

Od njega sam naučio da pesma mora da se peva kako ju je narod pevao. Narod samo takvu pesmu razume. Mile Bogdanović je pevao kako je od naroda naučio. Po njemu će se uvek nešto zvati u srpskoj pesmi i u srpskom pamćenju.

Na Kosovu ništa novo! Mi sa severa Kosova imamo i glave i ruke, ali i oni naši i oni tuđi žele da radimo kako oni hoće. To ne umemo i ne želimo! Sačuvajte osmeh na licu, ako je stigao iz vaše glave.