Zatiranje

Demokratska veleizdaja koja je predstavljena kao reforma

 

Već smo bili u Evropi

 

Kako je posle 2000. godine razbijen do tada dobro organizovan izvoz i uvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda da bi se planski uništilo srpsko stočarstvo, a zatim Srbija prinudila da uvozi meso iz evropskih zemalja koje su sačuvale svoje poljoprivrednike? O tome specijalno za Tabloid piše Milan Njegomir, nekadašnji generalni direktor Fonda za stočarstvo

 

Milan Njegomir

 

 

U prethodnoj Jugoslaviji sistem je potencirao razvoj industrije, ali je Jugoslavija bila i ostala pretežno poljoprivredna zemlja. U okviru Jugoslavije je iz više razloga u Srbiji bila posebno razvijena poljoprivredna proizvodnja, kako po obimu tako i po strukturi. Kako je za unapređenje poljoprivredne proizvodnje i po obimu i po strukturi bitan element plasman proizvoda na strano tržište - izvoz, to je bila konstantna borba za osvajanje stranih tržišta.

Izvoz je značajan zbog specifičnosti poljoprivrednih proizvoda koji ne trpe lagerovanje, zbog čega je neophodan kontinuirani izvoz. Lagerovanje izaziva troškove i pad kvaliteta, a samim tim i pad cena.

Sedamdesetih godina prošlog veka zemlje EEZ, danas EU, kao naše tradicionalno tržište (Italija i dr.) postigle su hiperprodukciju u proizvodnji poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Na taj način su kao dotadašnji uvoznici naših proizvoda, koristeći velike stimulacije za izvoz svojih proizvoda, postali naši konkurenti na trećim tržištima.

Ujedno su, štiteći svoju proizvodnju od uvoza trećih zemalja, zavele posebne uslove za plasman robe na njihovo tržište, a ti uslovi sastojali su se u uvođenju prelemana, super prelemana, kontingenata, brana cena i dr.

Da bi donekle ublažila nastalu situaciju, država je sa EU zaključila petogodišnji sporazum, koji je na produžavan svakih pet godina - do 1992. godine. Ovim sporazumom su delimično ublaženi napred navedeni uslovi, ali pod uslovom da se naši poljoprivredni proizvođači i izvoznici udruže radi jedinstvenog praćenja uslova sporazuma kako ih pojedine organizacije ne bi kršile...

Tako su formirani fondovi u agrokompleksu: Fond za unapređenje i plasman stoke i stočnih proizvoda STOFO, fond za voće i povrće, fond za vino, fond za duvan, fond za žita i fond za šećer...

U okviru navedenih fondova proizvođači i izvoznici poljoprivrednih proizvoda su ugovarali jedinstvene uslove za plasman robe na strano tržište. Osnov za dogovor bile su minimalne prodajne cene, koje su zavisile od konkretnih uslova na domaćem i stranom tržištu, ispod kojih nijedna organizacija nije smela da plasira svoju robu na strano tržište.

Zatim su organizacije neposredno, a na bazi mnogobrojnih uslova na domaćem i stanom tržištu, organizovano ispitivale kada će koji proizvod, na koje tržište, u kom vremenu i sa kojim tačno procentom stimulisati....

Dalje, organizacije su zajedničkim snagama otvarala nova tržišta, tako da smo do uvođenja sankcija imali oko 40 tržišta za izvoz stoke, mesa i proizvoda od stoke i mesa, a počeli smo sa pet do šest tržišta.

Ovako organizovan nastup je iz godine u godinu beležio povećanje izvoza, i to posebno robe visoke finalizacije, što je uticalo na povećanje proizvodnje po obimu i po kvalitetu i na osnovu čega smo vremenom postali uvažavani u svetu kao ozbiljni izvoznici poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, posebno u stočarstvu.

Nekadašnja SFRJ je imala 45 klanica koje su imale pravo izvoza u EU. Od toga je 25 bilo iz Srbije. Zatim je imala 16 velikih industrijskih klanica koje su imale dozvolu za izvoz u SAD, od kojih je 12 bilo iz Srbije.

Poznata je bila šunka u limenci sa kojom smo učestvovali sa čak 15,2 odsto ukupnog američkog uvoza konzervi, tako da smo bili na trećem mestu po uvozu posle Danske i Poljske! Takođe je bio poznat naš bejbi bif kao najkvalitetnije meso u svetu, koje smo izvozili u količini od 54.400 tona, a taj  kontingent nam je bio odobren od EU!

Nažalost, raspadom SFRJ i uvođenjem sankcija SRJ, onemogućen je plasman poljoprivredno-prehrambrenih proizvoda na strana tržišta, što je negativno uticalo na našu proizvodnju i po obimu i po kvalitetu.

Znajući kako je teško osvojiti tržišta, u okviru fondova u poljoprivredi su, koliko je to bilo moguće, kontaktirali sa kupcima na bivšim tržištima kako bi po prestanku sankcija nastavili sa izvozom. Tako je delegacija STOFO-a, odmah po ublažavanju sankcija 1996. godine otišla u Brisel, gde je uz pomoć delegacija Italije i Grčke razgovarala o mogućnosti nastavka izvoza u EU.

Tema razgovora bilo je to da se deo kontingenta stoke i mesa od 54.400 tona koji je za vreme sankcija podeljen na ostale republike dodeli Srbiji, zatim da se jednom broju od 25 pomenutih klanica iz Srbije koje su imale pravo da izvoze u EU daju dozvole za izvoz. Posle dvodnevnih teških razgovora dobili smo saglasnost da osam klanica dobije privremenu dozvolu za izvoz - do dolaska komisije iz EU koja bi ih pregledala.

Dalje smo, objašnjavajući da je Srbija učestvovala u izvršavanju kontingenta oko 50 odsto u odnosu na druge republike, dobili dozvolu da u prvoj polovini 1997. godine izvezemo 9.975 tona, što znači da bismo za celu godinu dobili oko 50 odsto od ranijeg kontingenta od 54.400 tona.

Tom prilikom smo, zbog izuzetnog ugleda koji je STOFO imao, naše stočare preko njega učlanili u Udruženje proizvođača i trgovaca stokom i mesom sa sedištem u Briselu. Tako je SRJ postala prva zemlja koja nije članica EU, a da su pritom njeni stočari članovi evropskog udruženja.

Ovo je bilo izuzetno korisno jer je značilo približavanje EU i dobijanje podrške za naš izvoz i izuzetne korisne informacije. Koristeći višedecenijska iskustva u organizovanom osvajanju tržišta, poljoprivredne organizacije su bile spremne da se uz koordinirani odnos sa državom vrate na stara tržišta.

Dolaskom nove vlasti 2000. godine i sekte koja se prozvala G-17 plus (samozvanih stručnjaka), namerno je rađeno sve protiv izvoza, odnosno protiv organizovanog izvoza-uvoza i time protiv interesa  poljoprivrednih proizvođača.

Prvo, razbijen je organizovan nastup pri izvozu i uvozu, ukinute su minimalne prodajne cene koje su neposredno utvrđivali proizvođači, prerađivači i izvoznici - zavisno od brojnih uslova koji su vladali na domaćem i stanom tržištu. Ovaj organizovani dogovor razbili su stručnjaci iz vlasti, kvalifikujući ga kao monopol.

Drugo, zauzimali su se za slobodno tržište i davali podršku uvoznom lobiju, čija je pobeda, ispostavilo se, bila fijasko za domaću proizvodnju (jedne godine Srbija je uvezla više banana nego nekada cela SFRJ!). Težak udarac našem izvozu, povratno i na proizvodnju i preradu poljoprivrednih proizvoda, imalo je i donošenje jedne nakaradne odluke koja utvrđuje sistem stimulacija za izvoz.

Tradicionalno su konkretnu raspodelu stimulacija vršile neposredno organizacije, u okviru fondova koje su izvozile i kojima su pripadala ta sredstva, a koje su najbolje znale kada, kako, u koje vreme, na koje tržište sa kojim procentom treba stimulisati pojedine proizvode, što je imalo za posledicu racionalno korišćenje sredstava i povećanje izvoza.

Odlukom je sada propisano fiksno utvrđivanje stimulacija, što je potpuno pogrešno jer se uslovi na domaćem i stranom tržištu takoreći dnevno menjaju.

Utvrđene su stimulacije i za proizvode koji nisu ni pod kojim uslovima mogli da idu u izvoz, tako da su ostale neiskorišćene za te proizvode, a na druge nisu prebačene.

Ukratko, ova odluka je totalni promašaj i ne služi povećanju izvoza.  Pomenutom odlukom regulisanja stimulacija raspodela sredstava izuzeta je od organizacija, odnosno od njihovih fondova, što je izazvalo i gašenje fondova, pa i STOFO-a. Gašenjem STOFO-a prestalo je i članstvo naših stočara u evropskom udruženju proizvođača i trgovaca stokom i mesom. Na taj način je naša proevropska vlast prekinula jedinu nit preko koje smo imali kontakte sa EU. Zbog svega što je navedeno mi nismo uspeli posle niza godina od ukidanja sankcija da se vratimo na ranija tržišta, niti da povećamo izvoz. Nismo uspeli da osposobimo dovoljan broj klanica za izvoz u EU i nijednu klanicu za izvoz u SAD.

Napred navedenu odluku, koja je kako je već izneto izuzetno štetna za dalje povećanje poljoprivredne proizvodnje i izvoza, donela je Vlada Srbije u kojoj je ministar za poljoprivredu bio Dragan Veselinov.

Napred je izneto da je od 12 industrijskih klanica (svetskog ranga) iz Srbije, osam bilo iz Vojvodine. Danas nema nijedne. Mislim da je suvišan komentar koliko je samo u tom delu ministar učinio za Vojvodinu. Sve ovo što je izneto i još niz drugih štetnih odluka uticalo je na to da je kod nas poljoprivredna proizvodnja u nekim oblastima stagnirala, a u nekima se i prepolovila, kao što je to slučaj u stočarstvu.

Dok je u Jugoslaviji potrošnja mesa po glavi stanovnika bila 62 kilograma (u Srbiji je potrošnja bila i veća), sada je u Srbiji manje od 40 kilograma, dok je istovremeno u Sloveniji 95 kilograma, u EU 86 kilograma, a u SAD oko 110 kilograma po glavi stanovnika.

Ovakav odnos sadašnje vlasti prema agraru je neshvatljiv, posebno ako se zna da je Srbija agrarna zemlja, tako da agrar direktno ili indirektno učestvuje sa oko 50 odsto u stvaranju nacionalnog dohotka!

Dug period (s obzirom na dug proces proizvodnje) potreban je da se uz velike napore, stručnost i organizovanost vratimo na nivo od pre dve decenije.

Što se tiče odnosa prema EU, tu treba biti vrlo obazriv. Ulaskom u Evropsku uniju mi prihvatamo sistem planiranja proizvodnje u EU, pa bi zbog toga bilo neophodno pre ulaska povećati poljoprivrednu proizvodnju po obimu i kvalitetu i proizvesti viškove roba radi izvoza u zemlje članice, jer će sigurno zemlje EU, budući  da imaju viškove poljoprivrednih proizvoda, teško odobravati porast poljoprivredne proizvodnje svojim članicama, što bi za nas bilo loše ako uđemo sa sadašnjom niskom proizvodnjom.

 

 

Milan Njegomir je 37 godina vodio Fond za stočarstvo Jugoslavije "STOFO" i koordinirao rad ostalih u agro-kompleksu. Istovremeno je šest godina vodio ekonomske odnose sa inostranstvom u Komori Srbije. Za svoj rad je često bio pohvaljivan, tako da je 1985. u Milanu dobio orden od Italijansko-jugoslovenske komore. Zatim mu je dodeljeno priznanje "Kapetan Miša Anastasijević" za doprinos razvoju agrara Srbije.