Razaranje

Arheologija u Srbiji - pseudoarheologija posvećena traganjuza lokalnim verzijama Atlantide

 

Čeprkanje po lokalitetima za slavu i gomilu para

 

Na kakve se bizarne stvari zapravo arči novac poreskih obveznika namenjen arheološkim ispitivanjima. Na šta su, u stvari, trošena sredstva pri istraživanju lokaliteta Stublina. Kako je derviška igla postala praistorijski predmet. Gde se, pod izgovorom arheoloških iskopavanja, zapravo održavaju prave ratne igre. Ko su članovi Obrenovačkog lobija. Kome je fetiš military look. Ko je sve od preistoričara organizovao porodične manufakture za pranje novca preko projekata

 

Stanislav Živkov

 

Arheologija u Srbiji, nakon dužeg niza godina, postala je nekima puki izgovor za nepotrebno arčenje novca na besmislena arheološka iskopavanja, čeprkanje po grobovima, pražnjenje rupetina, gomilanje kubika smrvljene keramike i ljudskih i životinjskih koščurina... samo kako bi se po svaku cenu pratili pomodni trendovi i dokazivale raznorazne srpske Troje u Gabeli, širenje prasrba iz Vinče po čitavoj državi, i prepoznavala zaboravljena kolonija Atlantiđana na osnovu ornamenata mozaika u Gamzigradu! Zahvaljujući svemu ovome, danas se za iskopavanje i konzervaciju najznačajnijih arheoloških lokaliteta poput Gamzigrada, Caričinog Grada, Šarkamena - koji su najvrednija arheološka baština i najveći turistički potencijal - jedva izdvajaju sredstva zato se neverovatne količine novca nemilice upumpavaju u ko zna koje po redu nepotrebno čeprkanje po Vinči i traženje i dokazivanje novih Vinčetina, Vinči i Vinčica, kao i ostalih praistorijskih nebuloza kojekuda po Srbiji.

 

Traktorski filter za ulje iz Atlantide

 

Poslednjih godina u srpskoj arheologiji se pojavila i prava pošast u vidu sveopšteg iskopavanja nebitnih i opskurnih lokaliteta, a sve kako bi raznorazni "veliki" i "mali" arheolozi po svaku cenu, još za života, postali "novi" Miloje Vasić, Branko Gavela, Milutin Garašanin ili Jovan Kovačević i sagradili sebi spomenike  nečitkim knjižurinama ili bizarnim izložbe. Naravno, ovakve stvari se dešavaju najviše u oblasti preistorijske arheologije iz prostog razloga jer se iskopava nešto što zapravo ni ne postoji, odnosno prazne rupetine i bezoblične hrpe kamenja, skamenjenog blatišta, kubici gareži i zdrobljene bezoblične keramike i spaljenih ljudskih i životinjskih koščurina.

Pošto je veoma teško predstaviti "šuplje u praznom", kapitalno arčenje para na ovakve nebuloze najčešće se zamaskira navodno veoma potrebnom primenom najnovijih i najskupljih metoda daljinskog istraživanja poput georadara, magnetometrije, snimanja sa paraglajdera, a posebna priča je takođe sve prisutnija moda da se vrši celogodišnje rekognosciranje terena, najčešće po kiši i snegu, tako da uopšte ne začuđuje da se vide prave horde studenata i arheologa kako se usred zime, pod izgovorom rekognosciranja terena, vucaraju po prerovanim njivama prekrivenim snegom u potrazi za nekakvom novom Atlantidom. Njihov cilj je da  potom po svaku cenu u muzejske depoe dovuku nekoliko čapara amorfne zdrobljene keramike, par koščica zaostalih od nekog davno pojedenog pečenog praseta, šaku zarđalih šrafova ispalih sa traktora, poneki odbačeni filter za ulje, kako bi se na osnovu tako prikupljanih "kapitalnih" nalaza pripremio projekat sistematskih arheoloških istraživanja koja će tokom narednih nekoliko kampanja u muzejske depoe dovući desetke kubika bezvrednih nalaza, odnosno gomiletine iste takve zdrobljene keramike ,koje po pravilu studenti moraju da peru hladnom vodom i to golim rukama, kako bi se uživeli u "delikatnu" teksturu pronađenih čapara, da bi se u sledećoj fazi "obrade" tako "dragocena" keramika statistički obradila, odnosno prebrojao se ukupan broj fragmenata iz kojih se ne može rekonstruisati ni jedna jedina posuda, kako bi se kao epohalno dostignuće izradili dijagrami koji prikazuju procentualnu zastupljenost prema broju fragmenata iste vrste (čime se čini pravi falsifikat jer ti brojevi uopšte ne prikazuju stvarno stanje iz prostog razloga što se ne obračunava ukupna površina pronađenih fragmenata, već njihov broj).

Naravno da se u najmanje 99,9 odsto slučajeva ne pronađe apsolutno ništa značajno, ali kao glavni rezultat ovakvih budalaština, muzejski depoi se doslovce zatrpavaju kubicima bezvredne keramike i koščurina koje se tamo decenijama talože kao tzv. studijski materijal. Zapravo ovo i ovakvo "rekognosciranje" terena dobar je izgovor da članovi istih tih ekipa, nakon sat-dva bauljanja po blatištu, diskretno pređu u birtiju kako bi vatrenom vodom i krkanlucima ogrejali promrzle kosti i razradili strategiju za što uspešnije arčenje novca tokom narednih dana! Posebna je priča i arčenje para na skupo plaćene fizičko-antropološke analize pronađenih koščurina kako bi se po svaku cenu odredila nacionalna pripadnost navodnih Atlantiđana, kao i boleštine od kojih su umrli pronađeni pokojnici. Predvodnici ove forenzičke nekrofilije su dva doktora nauka - dr Živko Mikić, penzioner sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, i dr Srboljub Živanović. Naravno, kod ovakvih pseudonaučnih istraživanja ponekada se desi i poneka "greškica", pa je tako zabeležen čuveni slučaj preistorijskog "krpčeta", odnosno "senzacionalni" pronalazak navodno dobro očuvanog komada preistorijske tkanine, pri čeprkanju i prekopavanju jedne od brojnih "Atlantida" u okolini Opova.

Naime, na dubini od 30 centimetara pronađen je komad "preistorijske" tkanine koji je bio toliko delikatan i osetljiv da je pothitno avionom, zajedno sa danas pokojnim pronalazačem, prebačen ni manje ni više nego u Minhen radi forenzičkih istraživanja, da bi se na kraju ispostavilo da je u pitanju bio dobro odstajao filter za ulje od traktora! Kao rezultat ove sveopšte preistorijske pomodarije, več duži niz godina Odeljenje za arheologiju Filozofskog fakulteta doslovce je zatrpano stotinama bezvrednih diplomskih, magistarskih, master i doktorskih radova koji do detalja i u sitna creva razglabaju opskurne, nebitne i naučnofantastične teme pod zajedničkim imeniteljem "Prilog problema proučavanja i relativnog datovanja nalaza vinčanske grupe sa lokaliteta XY". Sve ovo omogućeno je u vreme sveopšte histerije koja je usledila nakon pronalaska lokaliteta Lepenski vir, kada su se horde studenata i arheologa ponadale da će se i njima posrećiti da pronađu, ako ne baš Lepenski vir, ono barem neku svoju malu Atlantidu ili neki lokalni Stounhendž i time se vinu u nebesa preistoriskih nebuloza.

 

Nisu preistorijske, već derviške igle

 

Malo je pak poznato da je tokom osamdesetih i devedesetih godina (zahvaljujući mahinacijama kojima su pulenima Dragoslava Srejovića do tada objavljeni naučni radovi priznati kao ekvivalent magistarskom radu) više arheologa preistoričara nezakonito odbranilo doktorske disertacije bez napisanog magistarskog rada. I danas je preistorijska arheologija idealno mesto za teoretsko razglabanje o makar čemu i sistematsko arčenje novca ninašta pod izgovorom "kapitalnih" arheoloških istraživanja kojima rukovode "kapitalni" naučni radnici. Tako je, recimo, izvesni Duško Mihajlović sa Filozofskog fakulteta napravio svojevrsnu porodičnu manufakturu jer njegova žena Bojana Mihailović iz Narodnog muzeja radi doktorat kod svog muža, a ćerka je studirala arheologiju. U Arheološkom institutu je, opet, zaposlen izvesni Miodrag Stojić, poznatiji kao Mile Če Gevara, inače jedan od Srejovićevih pulena, koji već godinama arči novac na opskurna istraživanja na lokalitetu Hisar u okolini Leskovca, gde je čitav naučnoistraživački projekat takođe pretvoren u porodičnu manufakturu.

Tako je na ovaj ili onaj način Stojić na ovom bizarnom projektu angažovao svoju kćerku, takođe arheološkinju, zatim suprugu, inače daleko poznatiju kao svojevremenu mis, te i svog tasta - jer je i tazbina trebalo da bude namirena. Stojić se, inače, pre nekoliko godina "proslavio" spektakularnim pronalaskom navodne preistorijske igle - izrađene od najčistijeg meteorskog gvožđa! - te je ovaj pronalazak proglašen svojevrsnom misterijom, a uzgred se nalaz dovodio u vezu sa teorijama Erika fon Denikena. Na sveopštu žalost pokazalo se da u pitanju nije nikakva preistorijska igla, već jedna od dve ritualne derviške igle kojima su u leksovačkoj biblioteci pričvršćivali zavese, a koju je Stojić kupio od tamošnjeg trgovca i prekupca starina!

Posebna je priča sistematsko arčenje desetina miliona dinara na tzv. naučnoistraživački projekat Vinča koji je već decenijama privatna prćija dr Nenada Tasića sa Filozofskog fakulteta, a pod direktnim pokroviteljtsvom njegovo oca akademika dr Nikole Tasića, pri čemu je ovaj "kapitalni" naučni projekat zapravo idealan primer kako se doživotno može arčiti novac razvlačenjem radova na traženju praznog u šupljem, a uz to još i praviti akademska karijera! U čitavoj ovoj crnoj seriji arheoloških nebuloza poslednjih godina počasno mesto pripalo je iskopavanju na opskurnom lokalitetu Stublina, četrdesetak kilometara udaljenom od Beograda, koje je zahvaljujući sistematskom spinovanju javnosti od strane režimskih medija postalo najnovija srpska Atlantida!

 

Uskrsnuli oblici prošlosti

 

Iskopavanje na lokalitetu Stublina je pravo remek-nedelo izvesnog Adama Crnobrnje iz Muzeja grada Beograda, a on je inače u taj muzej dospeo kao sin numizmatičara Nikole Crnobrnje koji je ranije radio u istom tom muzeju. Inače, javnosti je malo poznato da su ova iskopavanja zapravo rezultat udruženog zločinačkog poduhvata u režiji takozvanog "Obrenovačkog" lobija, kome osim Crnobrnje, inače istaknutog člana DSS-a u Obrenovcu, još pripadaju i izvesni Miroslav Lazić iz Arheološke zbirke Filozofskog fakulteta i njegov sin Zoran Lazić, takođe arheolog i najodaniji epigon Adama Crnobrnje, koji poput svog uzora uokolo šeta u maskirnoj uniformi i bakandžama. Na osnovu samo jedne jedine do sada istražene kuće, gomile gromada spečenog blata, nekoliko čapara keramike i nekakvih navodnih figurina, proglašena je prava praistorijska metropola o čijoj su navodnoj istoriji svojevremeno maltene spevani pravi epovi!

Tako je svojevremeno u beogradskom Vremenu, preko ličnog Crnobrnjinog poznanstva objavljen pravi panegirik posvećen navodnim senzacionalnim nalazima, samo kako bi se oprao potrošeni novac! Tako se samo na osnovu jedne jedine iskopane kuće ispostavilo kako je "Uz miris močvara, vetar donosio i zlokobne slutnje, osećala se paljevina. Sela u daljini već su gorela. U jednoj kući na periferiji oko peći je sedelo nekoliko muškaraca i pripremalo se za nadolazeću opasnost. Ratu nisu bili vični, ali im nije bio ni nepoznat. Razmeštali su glinene figurice ratnika sa oružjem, planirajući raspored klanova pred boj i spremajući se za ritual koji će im obezbediti pobedu. Veliki žrtvenik iza njih bio je spreman za početak obreda. Šest i po hiljada godina kasnije saznali smo da taj grad nije preživeo. Hiljade njegovih stanovnika netragom su nestale. Takođe se navodi kako su istraživanja geomagnetnim skeniranjem, koja su sproveli Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda i Muzej grada Beograda, 2007. i 2008. godine, uspela da uskrsnu obrise prošlosti.

Zahvaljujući ovoj savremenoj metodi, bilo je moguće posmatrati tragove osnova neolitskih kuća, i otkriti iznenađujuće kompleksnu strukturu naselja u kojem je živelo više hiljada ljudi, onoliko ili nešto više nego što čini današnju populaciju tamošnjih sela". O otkriću koje je skrenulo pažnju na ovaj lokalitet, sam Crnobrnja je izjavio: "Kada su arheološka istraživanja u ovoj zemlji u pitanju, retko se dešava da dobijemo onoliko novca koliko je potrebno. Iz prostog razloga što smo raspolagali skromnim finansijskim sredstvima, odabrali smo da naše istraživanje započne od najmanjih, i najslabije očuvanih objekata. Na osnovu prethodno obavljenih geomagnetnih istraživanja odabrali smo dvanaest mogućih lokacija. Budući da je teren na kojem se neolitsko naselje nalazi podeljen na sedamdesetak parcela u privatnom vlasništvu, imate situaciju da se poneko uvek buni ako se tu nešto kopa, tako da je preostala mogućnost da iskopavamo jednu malu i trošnu vinčansku kuću, smeštenu na samoj periferiji naselja. Iskopavanje je trajalo četrdesetak radnih dana, a pred sam kraj radova čekalo nas je iznenađenje. Već skoro da smo bili potrošili sav novac koji nam je bio na raspolaganju, bio je početak decembra 2008. godine i krenuo je da pada prvi sneg, kada smo pored ostataka peći, nakon što smo podigli delove zida koji se tu obrušio, otkrili veoma neoubičajen nalaz - grupaciju od čak 46 figurina."

 

Čeprkanje nestručnjaka

 

Izvori Tabloida nedavno su nam dostavili ekskluzivan materijal iz koga se jasno vidi na šta su zapravo godinama arčena sredstva pod izgovorom arheoloških iskopavanja na lokalitetu Stublina! Pre svega, postavlja se pitanje šta se na lokalitetu Stublina zapravo dešavalo, odnosno da li su tu pod izgovorom arheoloških istraživanja zapravo organizovane svojevrsne ratničke igre, muško druženje, nečija inicijacija ili šta već? O tome koliko je čitav ovaj naučnoistraživački "poduhvat" zapravo bio bizaran najbolje svedoči ekipa stručnjaka i "stručnjaka" koji su u njemu učestvovali! Očito je da je učesnicima daleko važnije bilo paradiranje i šepurenje u vojnim maskirnim uniformama raznih vrsta, uključujući tu i kompletne uniforme Vojske Srbije sa sve "Ray Ban" tamnim naočarima, čime su očito lečili raznorazne frustracije, proždiranje pečenih prasića, gradnja preistorijske krovinjare od blata i vrljika, sve očito dobro zaliveno pivom i vatrenom vodom! Tako je među opskurnim učesnicima ovog udruženog zločinačkog poduhvata u kampanji 2010. godine bilo i izvesno stvorenje poznato pod imenom Ljubezni Haralampije, po vokaciji, kako sam kaže, naci-komunist, očiti učesnik paravojnih igara i igrica koje se neometano održavaju po raznoraznim budžacima brda i dolina, pošto su on i Zoran Lazić tokom svih istraživačkih kampanja priređivali prave modne revije vojnih uniformi, a sam Haralampije je priredio i reviju bizarnih frizura u rasponu od poluobrijane glave, pa sve do obilate riđe punđe!

Kako sve ovo ne bi ostalo samo kao nekakav muški klub, odnosno kako široj javnosti ne bi palo na pamet da posumnja šta se tamo zapravo dešava u tako brojnom i čisto muškom društvu, a kako bi se i ispoštovala rodna ravnopravnost, čeprkanje po Stublini svojim prisustvom udostojila je i izvesna arheološkinja Jovana Tripković, zatim arheolog Vuk Koldžić iz Stare Pazove, inače saučesnik u divljem prekopavanju ruševina benediktinske opatije na Prevlaci kod Tivta, koje se vrši sa ciljem pronalaženja tragova postojanja prasrba. Zatim je tu bila i Ksenija Lazić iz Nove Pazove. Prava zvezda programa bio je već pomenuti Đorđe Lazić, koji je očito pomešao arheologiju, manekenstvo i fetiš vojnih uniformi, te čitav niz dodatnih bizarnih likova poput zadriglog i zaraslog Marka Andrića iz Valjeva ili Milana Markovića Stiflera.

Naravno, sve ovo nepočinstvo imalo je i svoje visokopozicionirane zaštitnike, o čemu svedoči i činjenica da su ovako vrednu dečicu na terenu redovno obilazili i već pomenuti Duško Mihailović, kao i predvodnik obrenovačkog lobija Miroslav Lazić, odnosno otac Zorana Lazića, takođe obožavatelj military looka, što samo potvrđuje staru poslovicu da iver ne pada daleko od klade! Naravno, legitimitet svemu davao je lično i personalno dr Nenad Tasić pošto je lokalitet Stublina navodno hronološki kontinuitet njegovog lokaliteta Vinča, koji je pak, verovatno najidealniji uzor kako arčiti novac poreskih obveznika ni našta! Na kraju se postavlja pitanje da li se ikada iko od davalaca novca za ovakva istraživanja zapitao na šta je zapravo potrošen novac. Prema onome što se zna, jasno je da nije. Novo Ministarstvo kulture imaće pune ruke posla kako bi rasčivijalo ko je i po kom kriterijumu obezbedio finansiranje čeprkanja po svim mogućim Atlantidama u Srbiji!

 

 

 

 

Alkoholne nauke

 

Odavno je poznato da je enormna konzumacija alkohola na terenu zaštitni znak kako arheologije uopšte, tako još više arheoloških iskopavanja, o čemu najbolje govori činjenica da je svojedobno autoru ovog teksta jedan slovenački arheolog na kongresu rekao da se vidi da nije arheolog jer ne pije! Gotovo svi održani arheološki skupovi praćeni su pravim pravcijatim gastronomskih bahanalijama tako da su razni eminentni učesnici najčešće viđani u krajnje neeminentnim stanjima, odnosno kako mrtvi pijani spavaju za stolovima ili ispod njih, neke od učesnica viđene su uneređene, a jedna takva dama je nakon tečnog ručka viđena kako odlazi u obližnju šumu da bi usput pala i slomila kuk. Takođe se alkohol gotovo svakodnevno konzumira i u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta, a većina nastavnika imala je priručne bifee sa po 20 i više boca najprobranijih pića u kabinetskim ormarićima. Inače, odavno je poznato da je već decenijama najvažniji kriterijum pri izboru mesta za održavanje godišnjih skupova danas gotovo raspadnutog Srpskog arheološkog društva, pre svega kvalitet gastronomske i alkoholne ponude pojedinog grada, a prema svedočenju očevidaca, brojni članovi ovog društva bi za svoje zasluge u uništavanju alkoholnih pića s pravom trebalo da dobiju počasne doktorate iz oblasti alkoholnih nauka!

 

 

Misterija

 

Već pomenuti Milorad Stojić svojedobno se "proslavio" i svojom teorijom kojom je pokušao da dokaže kako ornament trokrake spirale (Triskeles) navodno predstavlja veoma stari motiv na evropskom prostoru, posebno omiljen kod Kelta, koji su njime ukrašavali gotovo sve vrste predmeta. Slučajni nalazi u Pomoravlju i basenu Mlave, kao i na deset lokaliteta u srednjoj Evropi, ukazuju da su pronađena bronzana dugmad i trolisni razvodnici za kožnu opremu ukrašeni ovim motivom trokrake spirale, osim svoje praktične upotrebe, imali i očigledno simboličko značenje i svojevrsnu kultnu ulogu. Naravno, Stojić nigde nije dao neko suvislo objašnjenje kakve međusobne veze imaju ovaj ornament i njegova teritorijalna rasprostranjenost sa simboličnim značenjem i kultnom ulogom, već je sve podigao na viši nivo ezoterije tumačeći pojavu kalotastog ispupčenja u sredini kruga simbolikom povezanom sa nebom i, verovatno, najmarkantnijim telom na nebu - Suncem! Ovde samo još nedostaje Erik fon Deniken, pa da se snimi nova serija o nerešenim svetskim misterijama!

 

 

U ramu

 

Što se tiče objavljivanja denikenovskih nebuloza i skribomanije generalno, izbor za pobednika u ovoj oblasti bio bi veoma težak jer ima veoma mnogo gotovo ravnopravnih kandidata. Ipak, po opskurnosti svojih knjiga istaknuto mesto trebalo bi da pripadne izvesnom dr Radmilu Petroviću koji se "proslavio" pisanjem pseudoarheoloških knjiga tipa Romuilana - arcane, što već poodavno spadaju u omiljeno štivo raznoraznih lokalnih obožavatelja Erika fon Denikena i Troje u Gabeli. Inače, sam Petrović je krajnje bizaran lik, koji se osim nastavom na fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, veoma poznatom po "kvalitetu" predavanja i "renomeu" predavača, bavi i uramljivanjem slika u Beogradu, a slučajni prolaznici su ga u više navrata zaticali kako u majici na tregere pretura po obližnjim kontejnerima - verovatno tražeći neke dragocenosti!