Kontranapad

Olimpijsko nekad i sad u vreme novih nadanja i dilema

 

Sećanje na budućnost

Počele su 30. Letnje Olimpijske igre u Londonu, najveći i najmasovniji sportski događaj na planeti u ciklusu od četiri godine, na kojima Srbija samostalno nastupa po treći put nakon Stokholma 1912. i Pekinga 2008. godine, nastupa sa 115 takmičara. London je po treći put u istoriji modernog olimpizma domaćin Olimpijskim igrama, što je privilegija koju nijedan grad u istoriji nije uživao

Miroslav Vislavski

 

Istorija igara meri se od 776 godine pre nove ere, od kada datira prvi verodostojan zapis o njihovom održavanju u Olimpiji. Taj podatak nije relevantan za početak igara u Antičkoj Grčkoj, jer se u teorijama istoričara pominje i pretpostavka da su one započele u 13 veku pre nove ere. Dvanaestovekovnu tradiciju igara je ukinuo rimski car Teodosije, 393 godine nove ere. Krajem devetnaestog veka, 1896. godine su pod vođstvom francuskog barona Pjera de Kubertena obnovljene igre u Atini u Grčkoj. Od tada se kontinuirano održavaju svake četvrte godine. Prekidi su pravljeni u periodima koji se poklapaju sa dva svetska rata. Olimpijske igre modernog doba, bile su ujedno izazov za razne manifestacije i obračune između različitih politika i interesa.

Za Srbiju i istoriju učešća Srba u razvoju olimpizma, prve moderne igre u Atini su značajne po nastupu Momčila Tapavice, Srbina iz Nadalja kod Novog Sada, koji se takmičio u sastavu Ugarske (prostirala se i na području današnje Autonomne pokrajine Vojvodine) u više disciplina i za tu državu je osvojio bronzanu medalju u tenisu. Značajne su nam i po činjenici da je na prvim igrama, na poziv grčkog kralja Đorđa bio srpski kralj Aleksandar Obrenović kao jedini državni suveren tog doba, u čiju čast je podignuta srpska zastava i intonirana srpska himna. Poput kralja Aleksandra Obrenovića, naši predsednici i ministri novijeg doba, takođe ne propuštaju šansu da se na samitu svetske sportske elite, nađu među političkom elitom sveta...

Čiji smo mi, ustvari?

Od kada se raspala Socijalistička Jugoslavija, osim u Atlanti 1996 sa koje su naši predstavnici doneli četiri medalje, nismo imali bolji skor od tri odličja. U Barseloni, poniženi bez prava na ime i simbole zemlje koju predstavljaju, naši sportisti su nastupali u pojedinačnoj konkurenciji pod zastavom MOK i kao "nezavisni učesnici". Na tim igrama su strelci izborili tri medalje, a u Sidneju 2000. u saldu od tri znamenja, Odbojkaška reprezentacija je kao osvajač zlatne medalje poslednji put upriličila našem sportu počast olimpijskog pobednika. Tada se poslednji put intonirala himna "Hej Sloveni", kao zvanična himna država u čijem sastavu su sportisti iz Srbije ostvarili najvrednije rezultate na letnjim Olimpijskim igrama (prvi put je intonirana 1952 u Helsinkiju kada je četverac bez kormilara u veslanju osvojio zlatnu medalju).

Raspadom Jugoslavije, Srbija je kao pravni sledbenik ponela pravo da na svom kontu prikazuje sve medalje koje su izborili sportisti nekadašnjih država u čijem konstituisanju je učestvovala, počev od Kraljevine Jugoslavije za koju su izborene prve olimpijske medalje. Prve medalje je osvojio Leon Štukelj u Parizu 1924 godine. Bile su to dve zlatne medalje izborene u gimnastičkom višeboju.

Od tada, Srpski olimpijski komitet preko koga su ostale članice Kraljevine Jugoslavije stekle status člana Međunarodnog olimpijskog komiteta, je logičan naslednik osvojenih olimpijskih medalja nakon raspada složenih državnih zajednica. To znači da Olimpijski komitet Srbije danas u svojoj galeriji ima 98 olimpijskih medalja od kojih su 28 zlatne! Istini za volju, u istorijskom tretiranju osvajača medalja retko se pominju oni sportisti koji su ostali na tlu današnjih država u regionu koje su bile članice Jugoslovenske federacije.

 Imena Leona Štukelja, Miroslava Cerara, Đurđe Bjedov, Matije Ljubeka, Mate Parlova i Anta Josipovića, Šabana Trstene i drugih olimpijskih šampiona se izgovaraju sa poštovanjem, ali samo tada kada je to neophodno! Svi znamo da se oni već davno ne doživljavaju kao "naši" sportisti, već "njihovi". A "njihov" doprinos u ukupnom skoru osvojenih olimpijskih medalja je značajan. To što pojedinci iz Hrvatske traže pravo nasleđa medalja njihovih sportista je besmisleno. Bilo bi to isto kao kada bi Srbija tražila da se na njenom kontu nađe medalja Momčila Tapavice koji ju je na prvim igrama izborio za reprezentaciju Austro-Ugarske!

Cinizam hrvatskih zagovornika takvog "pravednog" razvrstavanja vlasništva Jugo-olimpijskih medalja ide dotle da traže od Srbije da nosiocima medalja sa područja drugih država koje su bile delovi Jugoslovenske federacije dodeljuje doživotno nacionalno priznanje ("sportsku penziju"). Takav zahtev bi imao smisla kada bi nosioci tih medalja imali srpsko državljanstvo, poput Stjepana Bobeka ili Ivana Gubijana, koji su nedavno preminuli, a doživeli su da koriste pravo po osnovu Uredbe o doživotnom nacionalnom priznanju vrhunskim sportistima Srbije kao državljani Srbije i uz to njeni stanovnici.

London je prilika da se ostvare želje i za naš olimpijski sport izbori STOTA medalja. Dve nedostaju da se dođe do trocifrenog broja osvojenih medalja na letnjim Olimpijskim igrama. Da li je to realno?

Zlatne godine

Ako je verovati tradiciji, onda je normalno da Srbija već u Londonu doživi stotu olimpijsku medalju. A da li će doživeti uspeh kakav u hipotetičkom smislu nagoveštava Vlade Divac, predsednik OKS, tvrdeći da naš Olimpijski tim u svom sastavu ima sportiste takve vrednosti da bi mogli da donesu deset medalja, malo je verovatno. Prvenstveno zbog toga što je naš potencijal i kvalitet u individualnom sportu gde se žanju brojne medalje, ipak simboličan! Konkurenciju u pojedinačnim ostvarenjima čine teniseri i strelci. Izuzev Los Anđelesa 1984 kada su rvači doneli pet, a bokseri četiri medalje sa istih igara, nikada se nije desilo nakon Drugog svetskog rata da se naš Olimpijski tim vrati sa više od tri medalje u jednoj sportskoj disciplini. Streljaštvo je 1988 u Seulu i 1992 u Barseloni donelo po tri medalje.

Rvanje sa 16 medalja i boks sa 11 medalja u konkurenciji pojedinačnih sportova su najtrofejniji u istoriji olimpijskih ostvarenja naših sportista od 1948. (London). Pre toga, njima uz rame je bila gimnastika sa 11 medalja, zahvaljujući Leonu Štukelju i Miroslavu Ceraru (Slovenci) koji su osvojili ukupno osam, uz jednu ekipnu i dve pojedinačne koje su osvojili Derganc i Primožič (Slovenci). Streljaštvo je osvojilo 10 medalja i na putu je da prestigne boks i gimnastiku. Toliko je medalja osvojio i vaterpolo tim.

Boks i rvanje su u teškom poniranju. Poslednje medalje su izborene na igrama u Seulu 1988 sa kojih su se okitili Šaban Trstena (rvanje u slobodnom stilu - Makedonija) i Damir Škaro (boks - Hrvatska). Od rvača i boksera iz Srbije, poslednji nosioci su bili 1984 u Los Anđelosu Refik Memišević i Jožef Terteji u rvanju, a u boksu je sa istih igara medalju doneo samo kragujevčanin Mirko Puzović. Ako se uzmu ove činjenice da iz najtrofejnijih kao i sportova koji su donosili medalje poput džudoa, imamo samo jednog rvača (Maksimović), jednog boksera (Drenovak), kao i jednog predstavnika u džudou, naturalizovanog srbina Dmitrija Gerasimenka, razumljivo je da se sva očekivanja za medaljom u individualnim sportovima okrenuta ka streljaštvu i tenisu, eventualno u plivanju u kome se nade polažu u Čavića, Higlovu, možda Lenđera...

Sve naše nade i strepnje

Na igrama se događaju iznenađenja, ali je veliko pitanje koliko smo miljenici sreće da budemo među srećkovićima u atletici, veslanju, džudou ili na primer u tekvondou. Može li se desiti čudo, pa da veterani Biljana Topić, možda i legendarni Dragutin Topić dođu do visokog plasmana. Do medalje sigurno ne mogu, ali ako se plasiraju u finale, bio bi to podvig ravan medalji! Možda šansu atletika može da traži u borbenoj i iskusnoj Oliveri Jevtić ili potencijalnim: Kolašincu, Dudašu, Tomaševićki, Jelači, Španovićki ili Bekriću…

Ako se uzme u obzir da od 1948. u Londonu i 1956. u Melburnu, na kojima su Ivan Gubijan u bacanju kladiva i Franjo Mihalić u maratonu doneli jedine dve medalje za našu atletiku, te da smo imali velike šampione i rekordere u "kraljici sportova" poput Drage Stamejčić, Stanka Lorgera, Olge Gere, Gizele Farkaš, Nenada Stekića, Vere Nikolić, Borislava Pisića, Slobodana Brankovića, Milana Spasojevića, Snežane Hrepevnik, Lučijana Sušnja, Stevana Zorića, Tamare Malešev i drugih velikana Jugoslovenske atletike, zaista bi bilo čudo ako bi neko iz ekspedicije srpskih atletičara doneo medalju iz Londona 2012.

U istoriji veslanja od "naših" su najuspešniji bili dubl skul Milorad Stanulov i Zoran Pančić koji su osvojili srebro u Moskvi 1980 i bronzu 1984 u Los Anđelosu. Imali smo i srebrnog kajakaša u Los Anđelosu, pokojnog Milana Janića. Imali smo i njegovu naslednicu, ćerku Natašu, koja je nakon četvrtog mesta u Sidneju za Jugoslaviju, zbog nebrige naših sportskih i državnih institucija otišla u Mađarsku, kojoj je donela dve zlatne sa igara u Atini 2004 i zlato sa bronzom sa Olimpijade u pekingu četiri godine kasnije.  Može li neko njihovim stopama u Londonu? Možda Antonija Nađ, Milenko Zorić, Antonija Horvat Panda, Goran Jagar, Nikola Stojić, Marko Novaković ili…

Ipak, u tenisu imamo Đokovića, Tipsarevića, Zimonjića, Ivanovićku i druge vedete koje bi mogle da donesu možda više medalja, mada je konkurenicija takva da se nadamo onoj jednoj od Đokovića.

Među strelcima, prognoze kažu da je Zorana Arunović favorit za medalju. Za očekivati je da joj se još neko pridruži. Možda legendarna Jasna Šekarić, možda u svom šestom nastupu sa prvom medaljom dođe Nemanja Mirosavljev, Damir Mikec ili Andrija Zlatić…

Vlade Divac i njegovi saradnici su na velikom ispitu.

 

 

Samo napred, ali bez nas

U povodu predstojeće Olimpijade u Londonu 2012, Agencija za audio i video produkciju iz Novog Sada pripremila je dokumentarni serijal pod nazivom Bogovi Olimpa, koju čini osamnaest polučasovnih epizoda u kojima se govori o istorijatu olimpijskih igara sa retrospektivom osvajanja svih medalja za naš sport, u kome su i sećanja nosilaca medalja među kojima su: Ivan Gubijan, Stjepan Bobek, Novak Roganović, Bora Kostić, Uroš Marović, Abaz Arslanagić, Milovan Nenadić, Predrag Manojlović, Goran Maksimović, Branislav Lončar, Vasa Mijić, Vladimir Grbić, Jasna Šekarić, Milorad Čavić, Novak Đoković, Branislav Simić, Stevan Horvat, Slavko Obadov, Jožef Terteji, Milorad Stanulov, Zoran Pančić, Slobodan Kačar, Aleksandra Ivošev, Momir Rnić, Žarko Petrović, Zoran Gajić, Jovan Tanurdžić, Zdravko Mutin, Bora Stanković, Milan Bata Ercegan, Aranka Binder, Janoš Juhas, Jovica Elezović, Mile Isaković, Veselin Vuković, Jožef Holpert, Mirjana Đurica-Vermezović, Jelena Anastasovski-Obućina,Tadiaja Kačar, Zvonko Vujin, Ivica Frgić, Vojislav Tabački, Slobodan Boškan, Đorđe Đurić, Vladimir Batez i Đula Mešter. Autor serijala je novinar Tabloida Miroslav Vislavski.

Olimpijski komitet Srbije nije pokazao interes za ovim projektom i pismeno, sa potpisom Đorđa Višackog, odbio je da učestvuje u finansiranju serijala!