Povodom

 

Kako je pomoćnik ministra kulture proglašen fašistom od glavara Demokratske stranke čije interese zastupa vođa naprednjaka

 

 

Policajci  duha u slobodnom padu

 

 

Na pomoćnika ministra kulture Srbije Dragana Kolarecvića, novinara RTS, sručio se zastrašujući bes vođa Demokratske stranke na čelu sa Borisom Tadićem, zbog teksta koji je objavio pod naslovom  "Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak". U nezapamćenom medijskom obrušavanju na Kolarevića, pripisano mu je svašta, pa i fašizam. U pomoć uvređenim "demokratama" priskočilo je i vođstvo Srpske napredne stranke čiji je Kolarević član! Oni su odmah, preko svoga resornog ministra, napravili "ogradu", objasnili javnosti  da je to autorov lični stav. Da se prijatelji iz Demokratske stranke ne uvrede! Tako je na videlo izašlo mračno lice loše prikrivenih centara moći, kojima stranke služe kao paravan za zajedničke poslove

 

 

Nikola Vlahović

 

 

Ko poznaje stanje na groblju srpske kulture, ne može a da se ne složi  sa gorkim konstatacijama pomoćnika ministra kulture Srbije Dragana Kolarevića, o blatu u koji je dovedeno stvaralaštvo i duhovnost uopšte, o čemu on piše u svom autorskom  tekstu pod nazivom  "Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak", i zbog čega je ovih dana razapet na sve kukaste krstove bivše  vladajuće koalicije.

U tekstu koji je izazvao pravu histeriju, Kolarević  poziva na  borbu  protiv  duhovnog podaništva,  proziva redom sve one umetnike i  "umetnike",  koji su stali uz Demokratsku stranku  zbog  novca,  zbog  sitnih  i krupnih privilegija, zbog mizernih napredovanja u stranačkoj hijerarhiji ili zbog još mizernijih razloga kao što je zapošljavanje bliskih srodnika i slično...

"…Svaki srbomrzac iz regiona može da dođe na beogradske scene, koje finansiraju Grad i Republika, da nam pljune u lice, da nam mokri po telu, da dobije desetine hiljada evra honorara, da dobije nagrade i pohvale medija pod kontrolom žutih…Zašto se toliko umetnika stranački svrstava? Zbog novca?

Da li na srpsku svest presudno utiču mediji koji su pod kontrolom Đilasa, šapera i Krstića? šaperizam i đilasovština razaraju srpsko duhovno biće. Okačili su se na sve budžete i, dok je Srbija potpuno osiromašila, oni su se obogatili. Medijski imperatori u zemlji klovnova.

Ima li izlaza iz ovakve situacije? Protiv okupacije postoji samo jedan lek. A to je ustanak, ovde se misli na kulturni ustanak, Prvi srpski kulturni ustanak...".-napisao je novinar i pisac Dragan Kolarević.

 

 Grupa dobro organizovanih domaćih ubica kulturnog nasleđa, likvidatora slobode izražavanja, kritičke misli i svega drugog što čini stvaralačku energiju jednog naroda, skoro da je savršeno odradila svoj posao. Srbi su uz pomoć tih ubica, i konačno pretvoreni u stereotip o divljem narodu, što je znatno efikasnije zatiranje od  zločinačkog napada 19 zemalja NATO pakta iz one satanističke, 1999. godine.

No, kako onaj "projekat" nije uspeo, krenula je "pešadija" na čelu sa grupom sadista koncentrisanih u, i oko Demokratske stranke, kojima je odobrena privilegija da siluju sve što hoda zemljom Srbijom, sve što je pismeno, sve što ima naviku da ide u pozorište, sluša muziku, ili, ne daj bože, posećuje muzeje.

Od posledica ovog zločina, u vrlo kratkom roku, doslovno je obogaljena jedna cela generacija,  a perspektive narednih su još mračnije, jer najvažnije srpske medije drže pod apsolutnom kontrolom nekoliko ljudi koji suštinsku upravljaju mišljenjem većine ljudi u Srbiji.

čim je u svakom smislu bivši  Boris Tadić  podigao svoj  glas  protiv Kolarevića i  njegovog teksta, pokazala se i podanička psihologija  sadašnjeg  režima, kojim upravljaju,  kao što je poznato, sve sami prijatelji  Demokratske stranke, stalni  ili povremeni korisnici njenih usluga, zahvalni pojedinci  i interesne grupe. Tako je hitro stiglo i sramno saopštenje Ministarstva kulture i informisanja, da ono nikako i ni pod kojim okolnostima ne stoji iza teksta Dragana Kolarevića „Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak". Pa je još dodato da je "sporni tekst" njegov lični stav na koji ima pravo kao građanin koji u vreme kad ga je pisao, nije bio u radnom odnosu u ministarstvu! I ne samo to, nego je ministarstvo odbacilo tvrdnje da je to „pokušaj nove vlasti da se obračuna sa neistomiljšenicima"! Da se ne zamere prijateljima i sponozorima iz Demokratske stranke!

Vrhunac licemerja bila je izjava  ministra kulture koji se "ogradio" rekavši da "tekst nije čitao!"

Ne, povikaše iz ministarstva kulture, mi nismo protiv prebogatih protuva iz Demokratske stranke, niti protiv njihovog brutalnog monopola na život, što znaci  i monopola na medije, filmove, pozorišta, muziku, književnost, mi nismo protiv đilasovog i šaperovog prava na mentalni teror koji oni sprovode u Srbiji, nego smo, sasvim suprotno, protiv svakoga ko remeti divnu harmoniju između njih i nas!

 Lopovski duh se odavno uselio u dušu svakog malog i velikog politikanta ove zemlje, i u takvim okolnostima, prirodno je da novac bivše vlasti kupuje ministre u novoj vladi, ali  i slobodu od odgovornosti za neopisive pljačke...Shodno tome, nova vlast uopšte nije nova, nego je ona najsigurniji "sukcesor" one prethodne, njen anđeo čuvar, brižni prijatelj, jatak i rizničar kome su poverene na čuvanje sve prljave tajne, sve pljačke i sav kadrovski šljam.

 

Prikazivanje Srba

 

 Koga je to zamenik ministra kulture Srbije Dragan Kolarević uplašio pozivom na "kulturni ustanak"? Zašto je iznervirao Borisa Tadića, a onda i vrh svoje Srpske napredne stranke? Zašto vrh SNS, pa do juče su bili spremni da ovakvog slobodnog mislioca dovedu u svoje medije, da kaže šta ima!?

Stvar postaje jasnija pogledom na spisak prozvanih umetnika i onih koji misle da su umetnici. Novac koji je isplaćivan ovim neslavnim "promoterima" demokratskog preduzeća, još nije sabran, niti je izvršena istraga isplata "marketinških" usluga pomoću kojih su oprani milioni evra pokradenih iz budžeta!

"...U državna pozorišta odavno ne idem jer nisam mazohista. Ne gledam domaće filmove. Bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma duhovno je uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i prikazuju. Ako ću da gledam ludake, ići ću u ludnicu. Ne pristajem da na moj ukus i vrednosni sistem utiču komesari titoističko-krležijanske svesti...", kaže Kolarević.

"Reč je o igrokazu (predstava „Zoran đinđić" - Atelje 212) koji je gledao veoma mali broj ljudi, a o njemu se govori i piše kao da su ga svi gledali... Zašto tu divnu predstavu ne prikažu na RTS da narod uživa u njoj? Možda će ga oduševiti povraćanje po srpskoj zastavi. Pa šta ako povraća, mogao je da izvrši malu ili veliku nuždu. I to je prirodno: da čovek vrši nuždu, da povraća... Zašto previše brinemo o toj predstavi? Ona će verovatno kao delo vrhunske umetničke vrednosti bit prikazana na vodećim aristokratskim scenama u Londonu, Parizu, Madridu, Rimu, Berlinu...Da malo i te kulturne imperije sa hiljadugodišnjom tradicijom prosvetlimo ovim delom naših pozorišnih velikana. Predstava o Zoranu đinđiću samo je posledica, pojedinačni slučaj, sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke i ratne propagande. Takvih dela koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi snimljeni u vreme Slobodana Miloševića, pa do dana današnjeg, i mnoge pozorišne predstave (koje su plaćali Milošević i njegov sistem „kulture") uvreda su za Srbe, prikazani su kao debili, krvoloci..."

 

Ministri, klanovi i propali planovi

 

Sadomazohizam koji već godinama promovišu vlasti u Srbiji, umno je ograničio i one najotpornije na takve masovne operacije. Zastrašujuće je da u zemlji koja teži demokratiji, postoje spiskovi umetnika i cirkuzanata, zapravo, "dežurnih korisnika" budžeta, koji su sistematski usmrćivali svaku umetnost pod ovim parčetom neba. Sramno je i ponižavajuće što najveća srpska umetnička dela danas leže u podrumima mračnih depoa (neka od njih nikada nisu prikazana javnosti), i što su dva najveća muzeja u Beograd, Narodni muzej i Muzej modernih umetnosti, praktično zatvoreni, što razni izložbeni paviljoni u glavnom gradu izgledaju kao napuštene kafane, a brigu o njima vodi kako ko stigne.

Kriminalna pozadina slučaja Narodnog muzeja u Beogradu, počela je još 2003. godine, obračunom dva umetnička i politička klana, od kojih je jedan bio zagovornik izgradnje gradske galerije (na Trgu republike) koja je trebala da nosi ime  Zorana đinđića, i drugog koji je planirao da na tom mestu bude izgrađena zgrada Opere (treći klan, na čelu sa bivšim gradskim arhitektom đorđem Bobićem, smislio je da Operu gradi na ušću Save u Dunav). U međuvremenu su i dva kriminalno-politička klana došla u sukob oko toga ko će zaraditi milione čuvajući umetnička dela u adekvatnim depoima, dok traje rekonstrukcija Narodnog muzeja. U međuvremenu su se smenjivali ministri kulture, Vojislav Brajović, Nebojša Bradić, Predrag Marković...Nikome od njih na pamet nije palo da ovu stvar reši na pravi način, jer bi se sukobio sa znatno moćnijima od sebe.

Gradovi i varoši u Srbiji takođe nemaju čime da se podiče. Na budžetu su memljive bibilioteke, a nekadašnji domovi kulture uglavnom su zatvoreni ili pretvoreni u nešto neprikladno (ima slučajeva da su i noćne barove sa striptizom otvarali lokalni tajkuni u takvim prostorima).

 šta reći o činjenici da u polupismenoj Srbiji ima više književnih nagrada nego dana u godini? Je li Kolarević negde pogrešio kad je kazao da je kulturna okupacija Srbije počela je 1915. godine, posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do dana današnjeg?

"Kao i 1915, tako je i 1944. bratija: Tito, Kardelj, đilas… sa svojim hordama, violentnim dinarcima, i ostalim brđanima i planincima, opljačkala i ponizila Srbiju, uništila poslednje zrno ponosa i svesti."

Proizvod tog jugoslovenstva je titoistička svest koja se ukorenila u takozvanim "institucijama kulture", bastionima titoizma. Te takozvane ustanove i institucije od Drugog svetskog rata naovamo potrošile su milijarde dolara budžetskih narodnih para, ali ne da čuvaju ostvarene kulturne vrednosti Srba i drugih naroda koji žive u Srbiji i da stvaraju nove kulturne i umetničke vrednosti, već su one u službi slovenačke, hrvatske i albanske separatističke i ratne propagande. Oni su decenijama pripremali razbijanje zajedničke države da bi tako razbili i uništili srpski narod i zaplenili sve što mu pripada od teritorija do preduzeća, kuća, imanja, duhovnih ostvarenja. U tim institucijama su deca titoističkih moćnika. Antisrpstvo i srbomržnja su uzrok i cilj njihovog postojanja. Uzmite bilo koju predstavu ili film sa partizanskom ili "savremenom" "angažovanom tematikom", u njima su Srbi uvek u negativnom kontekstu, kao crnci, Indijanci ili Kinezi u američkom šundu. Oni su kritikovali staljinizam, a slavili titoizam, koji je drugi naziv za staljinizam. Ironija je da je najveća žrtva i staljinizma i titoizma baš srpski puk.

Svakodnevno se na propalim srpskim TV kanalima vrte filmovi iz bivše Jugoslavije jer nema šta drugo da se emituje od partizanskih budalaština infantilnih i banalnih do zla boga, preko dosadnih razvučenih priča iz dinarskih bestragija i drugih krševitih predela, do filmova sa tada savremenom urbanom tematikom koji su naivni do krajnjih granica, čije scenarije su pisale umne glave, elita titoistička, a efekat je kao uzvišena pesma kokoške kad snese jaje. Sudeći po tim filmovima, svi dramski i filmski stvaraoci su rođeni u štalama među ovcama i kozama, u njihovom opojnom mirisu. Sa tim kulturnim blagom, stadom, oni nas vode u svetlu budućnost još od '45. To kulturno zlo se svakodnevno širi u narodu i bitno formira deformisanu narodnu svest. Oni na taj način falsifikuju umetnost, prošlost i sistem vrednosti. Oni su podloga za turbofolk...

 

Pravo na sve, a najviše na ono što je bespravno!

 

Gde je to pogrešio pisac teksta koji poziva na "kulturnu revoluciju", ne onu ubitačnu, kinesku, nego savremenu srpsku, kad je podsetio da su u Beogradu živeli hrvatski pisci Matoš, Tin Ujević, Gustav Krklec, a koje su Beograđani prihvatili kao svoje? Je li loše to što on smatra Tina Ujevića srpskim pesnikom, mada je on kao Hrvat bio i hrvatski pesnik? Kako to da su monopol na mišljenje, monopol na bratstvo i mir među ljudima, monopol na sve progresivne ideje, zgrabili baš oni kojima je monopol na medijsku i svaku drugu pljačku najmiliji? Oni okupljeni pod zastavom Demokratske stranke koja je danas izopačena i podeljena zbog svojih tranzicionih bandita i pljačkaša, zbog "kulturnih pregalaca" koji su zaveli najcrnji boljševizam tamo gde nije niko pre njih, još od polovine prošlog veka?

Treba li zameriti čoveku koji na nabrojao "nosioce i izvršioce pogubne antisrpske politike"? I to one koji su dali podršku Borisu Tadiću i čedomiru Jovanoviću svojim prisustvom na mitinzima (a mnogi i članstvom u partiji)  "na proteklim i svim prethodnim" izborima. Znao je Tadić da se zahvali Zdravku čoliću, Momčilu Bajagiću, Branislavu Trifunoviću, Radošu Bajiću, Svetozaru Cvetkoviću, Branku Cvejiću, Lazaru Ristovskom i mnogim drugima...Za koga je sve ove godine radio srpski "Telekom", ko je od ovog i mnogih drugih javnih preduzeća "presipao" u džepove isluženih rokera i večnih "nosilaca uloga"?

Zna se u Srbiji i ko ne može da dobije novac za svoje umetničko stvaralaštvo. Kao što se znaju i imena onih koji nisu dobrodošli na RTS. Zna Srbija da će Radoš Bajić sa familijom da promoviše prostačku kulturu, i to za velike pare od pretplatnika RTS, voljom Aleksandra Tijanića koga "nova vlast" niti može niti hoće da smeni.

Nije poznato samo jedno. Dokle će ovaj čabar da traje?

 

 

 

 

 

Prezreni pomoćnik ministra o srpsko-hrvatskoj kulturi

 

 "Zašto ga (Tina Ujevića) smataram srpskim pesnikom? Zato što je dve svoje najznačajnije knjige pesama objavio u Beogradu: „Lelek sebra" i „Kolajne", ekavicom, ćirilicom i tu proveo deset najplodnijih godina života. Ali moja deca, kao i druga srpska deca, danas, to ne znaju. To je problem. Nije problem što je Tin za vreme Drugog svetskog rata živeo u ustaškom Zagrebu, što je radio u državnoj novinskoj agenciji Velebit, morao je stari Tin od nečega da živi. Nazoru je Pavelić 1942. tiskao pet knjiga, iste godine objavio je hrvatski književni gorostas pesmu Poglavniku, a onda je 1943. pevao o Titu i postao 1945. predsednik Sabora Hrvatske i ušao u školske lektire u Srbiji.

Gustav Krklec je napisao najlepšu pesmu o Skadarliji. Nekad su Srbi znali te stihove napamet, a sada su ih zaboravili. Novi naraštaji o Krklecu, kao i o Tinu, ništa ne znaju pod diktaturom žute i čedističke kulture.

Mnogo je znamenitih Hrvata s kraja 19. i početka 20. veka u Beogradu videlo iskru slobode, kojoj su i sami i težili. Mnogi su, poput Valdeca ili Viktora Novaka bili za bratsvo slovenkog naroda na Balkanu. Zar Ivo Andrić, koji je Hrvat po rođenju, nije dobrovoljno postao Srbin? Ali mnogima to nije odgovaralo.

Jedini hrvatski pisac koji je izbačen iz Beograda pre Prvog svetskog rata, kao austrougarski špijun, bio je Krleža. A danas se nameće u Srbiji kao kulturni primer za ugled. Naravno, kasnije sa svojim saborcem iz obaveštajne škole u Pečuju Brozom, on utemeljuje titoističko-krležijansku kulturnu politiku, postavljaju svoje agente na sva bitna mesta, naročito tamo gde je lova i represija, tako da čak i posthumno vladaju posrnulim srpstvom. U tome su im desna ruka u Srbiji, mač revolucije, bili beogradski nadrealisti, ili, kako ih je zvao ugledni estetičar Sreten Marić, jebivetri koji su se na talasu mode „proslavili", oženili bogataškim kćerima i mogli su da se u dosadi bave ludačkim eksperimentima bez obzira na rezultat. Koje su to umetničko delo oni stvorili? Današnji „kutlurni poslenici" su iz titoističko-krležijanskog šinjela."