Tabloid je pozvan

 

Decenija jednog progona

 

Državni neprijatelj sa službenim ovlašćenjima

 

Bivši policajac Duško Dobrilović, preživeo je užasan progon od strane svojih bivših kolega koji su ga hapsili, maltretirali, smeštali mu krivična dela i izvodili ga na montirana suđenja.  U pismu koje je poslao najvišim državnim funkcionerima, Dobrilović je detaljno opisao kako funkcioniše državna mafija, kako postoji samo gola sila za koju ni zakoni ni sud ne postoje.

........

 

Zovem se Duško Dobrilović. Živim u Prhovu, opština Pećinci. Bivši sam pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Moje su nevolje počele pre šest godina i traju do danas. Sve je počelo kada je neko izrešetao trgovačku radnju „Luki" u Prhovu. „Luki komerc" je, inače, najveći monopolista u Sremu. Vlasnici su braća Milorad i Živorad Pantić. Pantići su svoj prvi milion zaradili u vreme kada je njihova bliska rođaka Bratislava Buba Morina bila Komesar za izbeglice Srbije, i kada su, u ta ratna vremena, preprodavali humanitarnu pomoć. Odlaskom Slobodana Miloševića i Mire Marković oni su se "prestrojili" i - postali demokrate, a njihovo je bogatstvo je dalje raslo...

Ali, nedostajala im je politička moć. I nju su kupili. Najpre funkcionere opštine...Na poslednjim lokalnim izborima, Živorad Pantić - Luki postao je, zajedno sa još trojicom članova njihove Grupe građana skazaljka na vagi. Četiri glasa idu onome koji im najviše odgovara. Bez njihovih glasova - nema većine.

Javna je tajna da su njihovi radnici, a ima ih nekoliko hiljada, dobili "radni zadatak" da glasaju za Lukijevu listu. U biračke spiskove unošeni su i svi koji kod njih rade, a nemaju pribivalište u Pećincima. Ali, ostavimo to. Neka to nadležni istraže.

 

Maltretiranja

 

Bez ikakvog stvarnog razloga ili svedoka optužili su me da sam ja pucao u izlog Lukijeve prodavnice u Prhovu. Odmah je intervenisala policija i - počela je realizacija već poodavno pripremljenog scenarija o mojoj kompromitaciji. Znali su i oni da Lukijevu prodavnicu nisam ja izrešetao. Ali, nekome je bilo potrebno da me kompromituje i odstrani iz policije.

Kao pripadnik specijalnih elitnih policijskih jedinica, 1998. godine učestvovao sam u hapšenju "čuvenih" zemunskih bosova Mileta Lukovića zvanog Kum i Dušana Spasojevića zvanog Šiptar. Tada smo kod njih pronašli 1.5 kilograma heroina. Od te količine zaplenjene droge, na putu od  Šilerove ulice do MUP-a, nestalo je 600 grama! Neko je sklonio. Javno sam pitao gde je taj heroin?

Tadašnji načelnik OUP-a Zemun, Milan Milojković pozvao me na "prijateljski" razgovovor i bez mnogo uvijanja saopštio mi je da bi bilo najbolje, umesto što se raspitujem o nestaloj drogi, da sarađujem. Popraviću svoje materijalno stanje. Zemunci su darežljivi. Odbio sam saradnju. Postao sam svedok i pojedinci u MUP-u želeli su da me se otarase. Najbolji su mrtvi svedoci. Pošto im nisam bio na dohvatu, pa nisu mogli da me likvidiraju - dali su mi otkaz i raspisali za mnom policijsku poternicu!

 Razlog u vreme opšte ratne opasnosti (1999. godine) napustio sam radno mesto. Policija Pećinaca svakodnevno je maltretirala moju porodicu. Navodno me tražila. I, na kraju, posle tri godine, na graničnom prelazu Vatin, 2002. godine uhapšen sam. Tada sam saznao da je poternica za mnom raspisana zato što MUP-u nisam, navodno, vratio službenu opremu i naoružanje! Opštinski sud me vratio na posao...

U međuvremenu, svi oni koje sam nekada prozivao za saradnju sa mafijom - bili su visoki funkcioneri policije. Došlo je, izgleda, neko drugo vreme. Kao da sam pao s Marsa. Moj kolega operativac Milan Obradović, postao je general, načelnik beogradske policije. Bože moj, pa on je bio čovek Kuma i Šiptara! Kolega Željko Nikić postao je načelnik odeljenja za kontrolu zakonitosti beogradske policije! Odlično mesto. Postao je zaštitnik svih policijskih mućkaroša. Sve je zataškavao. Novi šefovi znali su da ih dobro znam i želeli su da mi što pre vide leđa. Zaključili su da je Grocka dovoljno daleko od Zemuna. Tamo su me prebacili. Zamalo pa sto kilometara od mesta gde sam živeo.

Jedno nisu predvideli. Da ću ih prozivati. Tako sam jednoga dana pozvao Obradovića i dobio ga! Više puta sam mu telefonirao i nije uključivao svoj mobilni. Zbunio se kada je prepoznao moj glas, a naljutio kada sam mu rekao da će uskoro biti uhapšen. Malo sam poranio, ali on je stvarno zbog paljenja, odnosno nedovoljne zaštite Beogradske džamije, bio hapšen i najuren iz policije.

Tada mi je pripretio da će me uhapsiti zbog ovoga, a prvo što će uraditi biće - suspenzija. Bio je moćnik i ja sam primao platu smanjenu za 50 posto. I dalje sam im smetao.

 

Po kazni daleko iz Beograda

 

Grocka im nije bila dovoljno daleko. Sada su me prebacili u Obrenovac. Ako budem i iz Obrenovca smetao, smisliće već nešto. Već je bilo kasno da me likvidiraju. I ptice na krovu MUP-a znali su o mom sukobu, pa bi moja likvidacija bila očigledna. Postojali su i drugi načini da me zaćutkaju. Recimo dugogodišnja robija. Šta bih to trebao da uradim pa da me osude?

Dosetili su se. Neko će (do dana današnjeg još neotkriven) izrešetati Lukijevu samouslugu u Prhovu. To je krivično delo ugrožavanje sigurnosti. Strpaćeme u zatvor i dok sam u pritvoru, smisliće mi još nešto. Pa to je već postalo praksa. Sremskomitrovački sud je poznat po tome. Upali su mi u kuću. Stavili mi lisice na ruke i počeli pretraživanje. Traže oružje iz koje sam pucao. Traže dokaze.

Predao sam im moj pištolj CZ 99 u koji je bio okvir sa četiri metaka, za koji sam imao urednu dozvolu. Uzeli su pištolj za veštačenje. Pored pištolja su bila još tri okvira, ali oni ih nisu zanimali. Okviri bez pištolja i nisu oružje. Mene su sa lisicama na rukama sproveli u policijsku stanicu u Pećincima.

Ostao je moj otac Branko da potvrdu o "privremenom oduzimanju predmeta", koje je izvršeno, kako piše u potvrdi, po naredbi Opštinskog suda Rume. Datum pretresa bio je 11. marta 2006. godine. Pored pomenutog pištolja oduzeto mi je još šest metaka, oružani list. Određen mi je policijski pritvor u trajanju od 48 sati i našao sam se u Istražnom zatvoru u Sremskoj Mitrovici.

Posle policijskog pritvora predat sam istražnom sudiji Opštinskog suda u Rumi, ali je sudija Biljana Đuričić Vasiljković strašno naljutila reditelje ove farse. Pretpostavljam da nisu očekivali da će postupiti po svojoj savesti, nego su se nadali da će ona biti fascinirana što jednog policajca progoni cela policija, pa će mu odrediti pritvor "kakav zaslužuje". Ali ona me oslobodila. Nije imala nijednog dokaza. Moji progonitelji nisu se potrudili da joj prilože neki dokaz moje krivice.

Došao sam kući. Šta se to sve zbivalo u MUP-u i Sudu ne znam. Znam samo da su odmah došli po mene i ne obazirući se na odluku istražnog sudije Biljane Đuričić Vasiljković, određuju mi pritvor od 30 dana.

Predsednik Krivičnog veća Opštinskog suda u Rumi koje mi je odredilo tridesetodnevni pritvor je Nikola Mudrinić. Nije postupio u znaku svoga prezimena. Znao sam njega. Bio je korumpiran od glave do pete. Protiv njega sam podneo krivičnu prijavu za korupciju u pravosuđu. Moja prijava miruje. Nikome ne odgovara da ugleda svetlost dana. Posle 30 dana, pošto u međuvremenu nisu pribavili dokaze da sam nešto učinio, opet su me oslobodili.

Pošto sudstvo nije ništa moglo da učini, čekali su me moji drugari iz policije. Oni će mi presuditi. Nema veze što su me Sud i istraga oslobodili. Bili su gluvi. Prvostepena Disciplinska komisija Policijske uprave Beograda postavlja moj slučaj na dnevni red.

Šefovi su bili ljuti. Propali su im planovi da me osude, pa su sada tražili od Disciplinske komisije da mi presudi prekid radnog odnosa. Držali su se zastarele priče da sam ugrozio sigurnost građana, da sam pucao itd. To što nije bilo dokazano, nije im smetalo da mi uruče otkaz, što bi birokratski rekli, prekid radnog odnosa.

Ali,  Diciplinska komisija celokupnog MUP-a, sigurno neobaveštena da treba da dobijem otkaz, poništava odluku prve komisije! Opet me vraćaju na posao.

Poslednja šansa mojim neprijateljima bio je ministar Dragan Jočić. Ignorišući presudu Vrhovnog suda da me vrate na posao, oni među raznim papirima koje je trebalo da potpiše ministar, stavljaju i odluku o mom otkazu i - on je potpiše.  Ispade da je potpis ministra stariji od presude! 

Da bi stvar bila komplikovana, oni su dojavili da sam ih napao i tražili pojačanje. Nekome je bio potreban spektakl.

Došlo je iz Sremske Mitrovice 50 policajaca naoružanih do zuba. Kratke i dugačke cevi, panciri. Ulice su bile zatvorene, pištolji i automati su bili usmereni ka meni. A ja sam stajao sa detetom u rukama.

Ponovo su me uhapsili. Sada im nije bilo dovoljno da me pritvore mesec dana. Odredili su mi petomesečni pritvor. Dva pijana policajca optužila su me da sam ih sprečavao "u vršenju dužnosti" u mom dvorištu, što je apsolutna neistina.

Ovakvo postupanje ovlašćenih lica u tužilaštvu u sudstvu, praćeno nasiljem i otimanjem imovine, očigledno govori da su oni ili pijani ili drogirani, ili potkupljeni od strane Milorada Pantića Lukija. Ovo postupanje obrazložio sam 30. novembra prošle godine u mom zahtevu za izuzeće Višeg javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici Branke Milosavljević. Činjenično stanje obrazložio sam i u mom zahtevu za izuzeće Apelacionog javnog tužioca i to iz sledećih razloga: apelacioni javni tužilac Đorđe Ostojić u Novom Sadu namešta predmete za novac zajedno sa tužiocima Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Vladimirom Šarcem, Milenom Crnobarac i Sofijom Vitomirović.

Takođe u nameštanju predmeta za novac učestvuje sudija Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Branislav Trninić, kao i apelacioni sudija u Novom Sadu Draginja Vujić, zajedno sa svojim Većem koje je predsedavalo u mom predmetu. Sve to rade u saradnji sa mojim bivšim advokatom Milošem Stokićem kome su napravili kuću oni koji su gazili decu.

Moram reći da je moja porodica, roditelji, supruga i dete, teško podnosila ova maltretiranja pećinačke policije. Prosto su se zabavljali u tome kako će mi podmetnuti nešto. Godine 2008, umrla mi je, od svih ovih maltretiranja, majka.

Duško Dobrilović, bivši policajac