(P)likovi

 

Ko je treći kandidat za predsednika Demokratske stranke

 

Trener demokratije, na klupi za rezerve

 

Sa 44 godine života, Branislav Kuzmanović je ne samo predsednik centralne beogradske opštine Vračar, već sebe preporučuje i za novog predsednika Demokratske stranke! Sve što u životu ima, a ima i više nego što mu treba i zaslužuje, je zahvaljujući neviđenoj bezobzirnosti i bespoštednom laktanju kroz život. Javnosti do sada nepoznati prilozi iz njegove biografije, rečito govore o kakvom je "profilu" ličnosti reč...

 

D. Velimirović

 

Branislav Bane Kuzmanović je rođen u Beogradu 19. decembra 1968. godine. U svojoj zvaničnoj, romansiranoj autobiografiji pod naslovom "Ko je Bane?", on tvrdi kako je inženjer elektrotehnike, obožavalac novog talasa i velikih tema u filmovima, zaljubljenik u Vračarski plato u sumrak i aktuelni predsednik opštine Vračar. Razveden je, ponovo oženjen i ima dvoje dece. 

  U toj, očito "friziranoj" autobiografiji, Branislav Bane Kuzmanović iznosi još neke poluistine, a ume kad treba i da se brani i ćutanjem, izbegavajući da do kraja pojasni neke po njega neugodne događaje. On piše kako je svoj prvi protest organizovao kao đak trećeg razreda osnovne škole, ali zaboravlja da navede kako se taj "protest" sastojao od zaključavanja u školski klozet, dok ga tetkica odatle nije oslobodila i isterala. Inače je Bane u svemu bio uzoran "Titin pionir".

  Banetovi baba i deda po majci su bili iz Aleksinca. Deda Dobrivoje Brančić je bio sajdžija i ugledan čovek. Baka Jovanka je vodila računa o domaćinstvu. Svi ih pamte samo po dobrom. Ni Banetov otac nije bio ništa lošiji čovek. Na koga se onda Bane izmetnuo?

  Osamdesetih je osetio da ima dar za elektrotehniku i marketing. To je bilo vreme audio kaseta, kasetofona i prvih kompjuterskih igrica. Bane je osetio da je baš rođen za eru elektrona, struje, električnog polja itd...Presnimio je i to vrlo pažlljivo i stručno,  jedan audio zapis sa programom za neku igricu, pa ga je ponovo presnimio i umnožio. Zatim je dao oglas da to prodaje. Posao je krenuo. Počeli su da se javljaju zainteresovani, što je rezultiralo prilivom novca.

         Ali, počele su da stižu i reklamacije. Procenat škarta je bio 100 odsto! Usxtvari, ni jedna kaseta nije reprodukovala kvalitetan magnetni zapis i sve su bile neupotrebljive! Tada su klijenti počeli Baneta da zovu telefonom i da traže pare nazad. Neki su mu, vrlo ljubazno poručili, da će biti bijen!

        To je bio trenutak, kada je shvatio šta je marketing i počeo da se njime bavi. Naime, uvideo je da poseduje iskrenu ljubav prema novcu i da se emotivno vezuje za njega, a da ako nastavi sa delatnošću, realno, može da izvuče deblji kraj. Tu dilemu je rešio u trenu - doneo je odluku da će nastaviti sa prodajom, ali će raditi samo s onim kupcima koji su vrlo udaljeni, što dalje, po svim krajevima bivše SFRJ. 

     Matematika je bila jasna i precizna - ako prodaje onima koji su udaljeni stotinama kilometara, realno, mogu da ga samo psuju telefonom, jer im se ne isplati da putuju satima do Beograda da bi ga umlatili. Rečeno učinjeno. Nastavio je ubrzano svoju prodaju, pokupio je pare, ućutao se i nestao. Telefon je potom eskivirao nekoliko meseci, a zatim je krenuo rat na prostorima bivše Jugoslavije

  Tada je Bane ušao u politiku. Istovremeno je upisao i Elektrotehnički fakultet, svoju veliku ljubav. Postao je poznat po suvom teoretisanju, svojim dugim uspavljujućim monolozima, davljenju... Bio je  napredan učenik Nacionalnog demokratskog instituta (NDI), gde mu je lični trener bio Boris Tadić! Zaista, na NDI se nisu delila zvanja predavača, instruktora i slično, već - trenera! Trener demokratije, kako to gordo zvuči! Tadić je brzo uočio svog novog učenika, mlađanog i mršavog neuspelog studenta ETF-a. Ostalo se zna.

  Pre petooktobarske prevare, 3. oktobra 2000. godine, policija hapsi Baneta u ulici Maršala Tolbuhina u Beogradu, jer je automobil preprečio preko ulice i počeo da poziva narod da krene na Skupštinu - dva dana pre vremena?! Od prebacivanja u bolnicu "Lazu Lazarević", spasao ga je jedan poznanik njegove majke Verice, čiji je sin radio u policiji. Svojim dobrotvorima se Bane više nikada nije javio, jer ga ne interesuju ljudi koji više ništa ne mogu za njega da učine. Sada je on postao deo vlasti!

  Pootom Demkoratska stranka šalje Baneta preventivno van zemlje. Obišao je petnaestak zemalja proizašlih iz bivšeg Sovjetskog Saveza, šireći po njima revolucionarne ideje ovdašnjeg Otpora. Pare za tu subverzivnu delatnost dobijao je od zapadnih službi. U Srbiju je vraćen kada je postalo jasno da se "zahvalan" narod tih zemalja sprema da linčuje i Baneta i ostale koji su mu prosipali pamet!

         Tako Bane postaje predsednik opštine Vračar u Beogradu, jer Tadić nije imao gde drugde da ga smesti. To je bilo prvi put da sadašnji predsednik opštine stigne na teritoriju Vračara, budući da je odrastao i živeo u jednosobnom stanu koju je njemu i majci kupio deda Dobrivoje u novobeogradskoj ulici Pariskih komuna. Od dolaska na jasle zapadnih službi i funkciju na Vračaru, Bane je stambeno zbrinuo i sebe i svoje mile i drage. Svakom po stan, kad je beg bio cicija?

  Njegov dolazak na mesto prvog čoveka Vračara upamćen je po dva detalja: tada su ga svi prvi put videli u odelu i beloj, čistoj košulji i svi su (pa i on sam) prvi put čuli da je diplomirao. Do tada se jedino znalo da je Bane upisao prvu godinu ETF-a, a onda je naprasno i ničim izazvan, za samo nekoliko dana prevalio put od brucoša do diplomiranog inženjera elektrotehnike kao "talentovano dete"!

          Zatim je Bane počeo da nastupa javno, da daje nezaboravne nestručne  intervjue, da lupeta gluposti, da mudruje...U par navrata je, gostujući na TV Studio B, besedeći  u velikom plaćenom terminu, zasenio gledalište, dok se osnivaju javne kuhinje za gladne, kako je upravo on dao doprinos razvoju ekologije na ovim prostorima, jer se založio da se kupi prvi hibridni auto u Srbiji, koji ima dva motora...Pa je ugrađeno i solarno grejanje u krovu zgrade opštine, "će se uštede pare, jer Sunce je neiscrpno...Da, molim, jeste, jeste zimi je problem, ne, ne može da radi, ali  znate, vidite...".

       Kad je kupljena nova oprema za pedijatriju, održao je dirljiv govor, da su svima suze krenule, koji je završio rečima "Eto, to što smo mi pazarili, nemaju ni Slovenci!".

Skroman i štedljiv, kako voli za sebe da kaže, brzo se i stambeno obezbedio, te se usput rešio i svoje bivše žene, kojoj je obezbedio novi stan. Ubrzo, ponovo je zasnovao porodicu i okućio se, nabavio najmoderniji i najskuplji nameštaj, skromno odlazio samo na daleka i duga letovanja na egzotičnim destinacijama, a pomalo i na zimovanja, pazario je nov automobil marke Citroen...Ni majku nije zaboravio. Verica Kuzmanović je studirala filologiju, ali je prestala time da se bavi kada se zaposlila u današnjem Privrednom sudu.

 Vremenom je postala šefica administracije, ali to nije dostojno radno mesto za majku predsednika jedne opštine. Decenijama pošto se razvela od Banetovog oca, Verica ponovo uzima devojačko prezime Brančić, pošto ne ide da Branislav Kuzmanović na funkciju direktora Centra za talentovanu decu, u sopstvenoj opštini postavi Vericu Kuzmanović, jer bi novinari sve brzo shvatili. Sa prezimenom Brančić, računao je, ona nikome ne "bode oči".

Bane je samo jednom u životu napravio dve uzastopne greške. Prvo se setio jednog bliskog rođaka koji mu nije bio od koristi, a zatim je priznao i da je dobar prijatelj sa direktorom Poreske uprave Vračara Dušanom Ljubičićem, odnedavno zvanim Jazavac. Posle je Bane negirao i jedno i drugo - i da ima rođaka i da šuruje sa prvim poreznikom na svojoj opštini, pa umalo da od razjarenih rođaka dobije batine na jednom porodičnom okupljanju povodom nečije sahrane. Od tada Bane više ne priznaje da ima rodbinu, posebno ne onu koja nije na položajima.

  Branislav Bane Kuzmanović je pravi čovek koji treba da dođe na čelo Demokratske stranke, na čijem vrhu već sede pederi, lopovi i hohštapleri. Ako bi se to desilo, neka kosmička pravda bi bila zadovoljena, jer, zašto bi demokratama bilo bolje od stanovnika centralne beogradske opštine Vračar?