Tabloid je pozvan

 

Sudbina stranke i predmeta u čeljustima poslodavca, advokata i sudova

 

Od  Jasmine do Dragice, preko Violete i Olivere

 

Rešenje o raskidu ugovora o radu potpisala sam u  prostorijama poslodavca, odnosno Pireus banke 26. novembra. 2009. godine s tim da primerak meni dat nije istovetan primerku koji ostao poslodavcu. Naime, zadnja strana primerka koji ostaje poslodavcu sadržala je komentar pisan rukom ''direktora ljudskih resursa''.

Poslodavac je Nacionalnoj službi za zapošljavanje dostavio obrazac odjave dana 21. novembra 2009. godine, dakle, punih šest dana pre nego mi je uručeno rešenje o otkazu.

Inače, sva četiri razloga za raskid ugovora o radu navedena u rešenju su puka želja neostvarenih snova direktora ljudskih resursa i to posle jednogodišnjeg maltretiranja i šikaniranja.

Tužbu sam podnela u roku propisanom zakonom i to 25. decembra 2009. godine u Nišu, gde sam i obavljala svoje radne aktivnosti. Odgovor na tužbu advokat poslodavca je podneo tek 5. marta. 2010.

Na ročištu održanom u Osnovnom sudu u Nišu 8. juna. 2010. godine (šest meseci i 15 dana nakon podnošenja tužbe) kod sudije Jasmine  Miladinović, sud se oglasio nenadležnim.

 Moja žalba je odbijena na Višem sudu u Nišu iako se skoro istovremeno odvija postupak u Nišu jedne bivše koleginice protiv istog poslodavca zbog otkaza po istom tipskom ugovoru.

Za slanje predmeta u Beograd bila su potrebna četiri meseca i devet dana! Do ročišta zakazanog za 26. septembra. 2011. godine, u Prvom osnovnovnom sudu promenile su se još dve sudije!

Obzirom da sam sve to vreme preživljavala bez ikakvih sredstava za život kao samohrani roditelj tada maloletnog deteta teško sam obolela od nehormonskog invazivnog karcinoma sa pozitivnog espresijom  HER-2 (3+).

Moj novi advokat  upućuje sudu zahtev 2. avgusta.2011. godine, za privremene mere koji 5. avgusta. 2011. godine biva dodeljen sudiji  Violeti Ignjatović koja je 12. septembra. 2011. godine donela Rešenje o izvršenju. Do današnjeg dana to rešenje mi nije dostavljeno i nije mi poznata njegova sadržina - i pored obraćanja predsedniku suda  4. septembra sa pritužbom.

I pored toga, 26. septembra. 2011. godine, održano je ročište i to po zahtevu za privremene mere, jer, čini se, da ni sudija Olivera Profilović nije imala informacije o radu sudije Ignjatović. Tom prilikom je sudu dostavljena kompletna medicinska dokumentacija nakon obe operacije. Ona je 17.oktobra. 2011. odbila zahtev našavši da sam radno sposobna, te je 04. novembra 2011. upućena žalba Višem sudu koja 22. decembra biva dodeljena sudiji Dragici Ljumović. Po mojoj žalbi Viši sud nije imao nikakvih aktivnosti. Istovremeno, predmet u Prvom osnovnom sudu je dodeljen novom, četvrtom sudiji.

U martu mesecu odustajem od žalbe, sve u nadi da ću time ubrzati proces i imati priliku da za života kažem pred sudom i dokažem da mi je otkaz ugovora o radu dat bez ijedne povrede radnih obaveza, procedura poslodavca ili zakona.

Viši sud i dalje ništa ne preduzima, a ni Prvi osnovni sud nije potraživao predmet nazad.

Uvidevši da po kasnijim tužbama mojih bivših koleginica širom Srbije sud zakazuje i održava ročišta, shvatila sam da mi je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (za radni spor je taj rok šest meseci, najduže dve godine). Zamolila sam advokata da napiše urgenciju ili nešto slično predsedniku suda, što je on odbio bojeći se da će tako da se zameri sudijama.

 

(Ime autora poznato redakciji)