Ekskluzivno

 

Srpsko-italijanska energetska zavera: pare plove od Drine i Ibra, sve do Rima i Tibra

 

Mafija na visokom naponu

 

U Italiji je državna televizija RAI 3 nedavno emitovala emisiju u kojoj razotkriva kako je prethodna italijanska vlada sa isto tako bivšom srpskom vladom sklopila dogovor o velikoj pljački italijanskog budžeta. Zarađeni novac biće deljen između aktera, a ukupna cifra prevazilazi šest milijardi evra. Tragom ove vesti dopisnik Tabloida iz Rima je otkrio još neke detalje koji ukazuju da je pljačka već u veliko u toku.

 

Bernardo Vitulano  

 (dopisnik iz Rima)

 

 

Italijanski ministar za razvoj Klaudio Skajola,  aprila 2010. godine u Srbiji, postiže dogovor koji nije bio obična magla, bar što se tiče uzimanja para iz italijanskog, ali i srpskog budžeta. Procenjena vrednost ovog dogovora je bio pet milijardi  evra, a predmet- izgradnja hidrocentrala, da bi se prodala energija sigurnom partneru, državi Italiji, ali višestruko skuplje od cene koja trenutno važi u Srbiji! Trebalo je da učestvuju najbolje italijanske firme, ali koliko ih je znalo za ovaj posao? Samo jedna jedina!

Na plaži u Peskari pojaviće se podmorski dalekovod  koji će prenositi energiju  proizvedenu na Balkanu, novcem italijanskih građana .

  Fausto di Nisio, opštinski savetnik u Peskari tvrdi: "...Dalekovod će doći iz mora, prenosiće energiju iz Srbije  i Crne Gore , na osnovu dogovora  potpisanog između Italije i Srbije."

Skajola u martu 2009. godine u Beogradu dogovara sa tadašnjim srpskim ministrom energetike Petrom Škundrićem da se konstruiše 13 hidrocentrala. Italija se obavezuje  da sledećih 15 godina kupuje takozvanu zelenu (ekološki čistu) energiju proizvedenu  u tim centralama.

  Ticijano Đovaneti, italijanski privrednik, kaže za RAI: „ Država Italija  se obavezuje da otkupi ovu energiju po unapred  dogovorenoj ceni od 150 evra po  megavat času. Danas, ako dođete u Beograd i kupite jedan megavat čas, plaćate 40 evra"

Cena koja nije baš  pogodna za italijansku vladu, očigledno. Cene u Srbiji su oko 30-40 evra, po megavat času, a predviđenih 150 evra je i do pet puta skuplje!

  Aleksandar Jakovljević  iz EPS-a objašnjava italijanskim novinarima: „ Tako je. Prodajemo po ceni koja je viša nego u Srbiji, ali po  dogovoru je predviđeno da obezbedimo i sertifikate za zelenu energiju."

Ticiano  Đovaneti, direktor jedne firme - Fintel energija - koja već sedam godina radi u Srbiji, baš u sektoru obnovljive energije, tvrdi italijanskim istražiteljima: „ Obično privrednik treba da napravi profit zar ne? U ovom slučaju, recimo da su ublaženi elementi kao što je  rizik. Po internacionalnom dogovoru, proizvodiš energiju, sve što proizvedeš, biće ti otkupljeno, jer ti kupuje jedna država, i to po garantovanoj ceni."

  Na pitanje italijanskog novinara, kada su u njegovoj  firmi saznali  da postoji mogućnost dogovora  između Srbije i Italije  u sektoru obnovljive energije, da li su otišli da se raspitaju o uslovima učestvovanja u ovim projektima, Đovaneti odgovara:  "...Mi smo odlazili više puta u italijansku ambasadu, telefonirali smo pokušali da razumemo, ali nismo dobili nikakvu informaciju...".

  Nije lako dobiti informaciju u toj ambasadi. Da bi otkrio kako rade predstavnici Italije u Beogradu, sam novinar televizije RAI3 koji je pravio prilog, zvao je ambasadu. Razgovor je tekao ovako:

"...Ja sam novinar  RAI, hteo bih da porazgovaram sa nekim iz Ambasade."

"Baš izlazim!"

"Bavim se italijansko - srpskim dogovorom u vezi energije i hteo sam da se informišem. Da li mogu da dobijem kopiju dogovora, potpisanog između ministara Skajole i Škundrića?"

 - "Više nam odgovara da komuniciramo u pisanoj formi."

"Ali kopiju dogovora mogu da dobijem ?"

"...Na raspolaganju smo vam, ali pismeno!"

  Posle nekog vremena novinar ponovo poziva ambasadu i razgovara sa Paolom Toskijem, službenikom:

  "Poslali smo vam jedan zahtev elektronskom poštom.  Jedino što ste mi odgovorili jeste da ugovor imaju vlade koje su ga potpisale. Nisam shvatio, da li hoćete da mi  pošaljete taj dokument ili ne?"

- "Nemam šta da komentarišem. Mi smo vam na raspolaganju, ali pismeno."

 "Pisao sam mejl."

-"Odgovorio sam. Ako imate neko drugo pitanje, na raspolaganju sam."

U svakom slučaju, kopiju ugovora je italijanska televizija na kraju uspela da dobije. Iznad potpisa  ministara Skajole i Škundrića  su imena  firmi koje će  graditi ove hidrocentrale, one  što će u sledećih 15 godina  prodavati  energiju Italiji, po dogovorenoj ceni koja je višestruko viša od one koja trenutno važi u Beogradu. Izbor međudržavnog dogovora nije slučajan. Međudržavni dogovor ostavlja široko polje ugovornim stranama da se dogovore o raznim stvarima. Nema pravne obaveze, ali ima moralne. Jer, ako  se radi o novcu građana Italije, onda bi moglo da bude više firmi, a ne samo jedna. Firme koje će učestvovati u investiranju su samo dve: javno preduzeće  EPS iz Srbije i  SEĆI energija iz Italije.

Ali zašto baš Seći?

  Stefano  Salja, zamenik  ministra za razvoj od 2009. do 2011. kaže:  "...Sigurno, vlada Italije je favorizovala ovu firmu . Verujem da je ovo praksa, konsolidovana. Vi ćete, pitati zašto Seći, a ne neko drugi?"

Seći energija je deo grupe Makaferi (vlasnik je Gaetano Makaferi ). Bave se svim i svačim: od obrade gvožđa  do gume, od šećera do poljoprivrednih mašina, od građevinarstva  do energije. Baš sa Seći energijom je grupa došla u Srbiju posle kratkog iskustva u Italiji.

  Stefano Salja objašnjava: „U jednom trenutku, bio sam prisutan na jednoj ceremoniji dodele  neke donacije  od strane Seći odnosno grupe  Makaferi vladi Srbije, aparata  za bolnicu." Na novinarsko pitanje da li je donacija data pre ili posle potpisivanja ugovora, Salja odgovara: "Tokom, ali mislim da se ne radi o podmićivanju...".

  Jedna bivša funkcionerka Upravnog odbora italijanskog ministarstva čiji su članovi 2009. bili u Srbiji, seća se koliko je Makaferi lobirao za posao: "On se lično angažovao. Dosađivao je  svima redom: vladi Italije, vladi Srbije, našoj ambasadi. Makaferija sam upoznala u jednoj misiji, pošto sam pratila situaciju u Srbiji."

  Slično iskustvo je imao i Stefano Salja koji na novinarsko pitanje odgovara: "...Šta smatrate pritiskom? Ako je telefoniranje 50 puta na dan, onda da...".

Međutim, nije Gaetano Makaferi lično zvao, već njegov advokat Šipione koji je osamdesetih godina prošlog veka bio umešan u jednu aferu u vezi rimskog metroa. Na optuženičkoj klupi, pored njega  našli su se Betino Kraksi (nekadašnji istaknuti italijanski političar) i Severino Čitaristi (blagajnik DC-a).

  Svi su oslobođeni, ali ne i Šipione, koji je danas menadžer grupe Makaferi u Beogradu, tačnije italijansko - srpske kompanije napravljene da upravlja izgradnjom hidrocentrala i prodajom električne energije državi Italiji.

  To su takvi poslovi, tvrdi Salja. Nemoguće je raditi u inostranstvu, posebno u Srbiji bez osobe koja organizuje sastanke sa ministrima i ostalima koji mogu da budu od uticaja. A Šipione je odličan za tako nešto jer se već oprobao u podmićivanju. Istina, tada su u pitanju bili italijanski političari.

Procenjuje se  da će u ovom poslu godišnje iz Italije u Srbiju dolaziti 337 miliona evra, odnosno skoro sedam milijardi evra za dvadeset godina koliko je predviđeno trajanje ugovora računajući i pripremni period.

  Pitanje ostaje zašto je Makaferi toliko intervenisao da bi dobio posao u kome će kilovat da plaća i do pet puta skuplje. Razlog je upravo u tome što zbog predviđene razlike u ceni ostaje više nego dovoljno para koje će da se operu kroz sistem EPS-a i uplate svim zainteresovanim. Italijani su se u tome već iskazali.

  Makaferi i Dragomir Marković, direktor EPS-a, potpisali su protokol o saradnji u izgradnji hidro-centrala na srednjoj Drini u vrednosti 820 miliona evra. Tri meseca kasnije, a na osnovu međudržavnog sporazuma o saradnji u oblasti energetike, italijanska kompanija Seći energije i domaći EPS formirali su i zajedničko preduzeće Ibarske hidroelektrane sa sedištem u Kraljevu.

  Ovo preduzeće, u kome srpski partner ima 49 odsto učešća, dok su Italijani većinski vlasnici, trebalo bi da izgradi 10 hidroelektrana na reci Ibru ukupne snage 85 megavata. U projekat bi italijanska strana uložila 285 miliona evra.

  Zanimljivo je da je za izgradnju kapaciteta za proizvodnju jednog megavata na Drini bila predviđena investicija od manje od tri miliona evra, dok je na Ibru cena uveliko prešla tri miliona evra. Istovremeno, EPS pri izgradnji novih kapaciteta kalkuliše sa cenom od milion evra za proizvodne kapacitete jednog megavata, dok to isto u Bugarskoj košta samo pola miliona evra.

Pljačka je već počela.