Druga strana

 

IMAGINE

 

 Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Goran Petrović, dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac zadužen za američki sektor, prvi beograđanin koji je stao na čelo te Službe, specijalno za Tabloid, u ovom nastavku završava serijal o dosijeima građana i potrebi za lustracijom

 

Goran Petrović

 

''Imagine'' pevao je pokojni Džon Lenon, ''Zamisli život u ritmu muzike za ples'' pevao je Jura Stublić frontmen legendarne grupe Film. Ja neću ništa pevati ali ću reći hajde da okončamo ovu našu priču o lustraciji, doušnicima i dosijeima a da bi smo je okončali onako kako dolikuje moramo, naravno opet za potrebe malog eksperimenta odnosno teorijskog razmatranja, da zamislimo ni manje ni više nego da je bivši predsednik Srbije Boris Tadić bio saradnik recimo Vojne obaveštajne službe i to onaj najgori najomraženiji po kategoriji unutrašnjeg neprijatelja?

Što baš Boris Tadić? A što da ne? Kad može Milovan Brkić da bude ''zamorče'' može i Boris. Šalu na stranu postoje i mnogo ozbiljniji razlozi za ovo zamišljanje od želje da odamo priznanje Milovanu na istorijskom učešću u ovom serijalu i nagradimo ga zasluženim odmorom a to je ne samo moja želja već i naučna potreba da u ovakvim eksperimentalnim uslovima kreiramo ekstremnu situaciju koja će pomoći da se cilj eksperimenta dočara i shvati na pravi način.

Dakle, ja znam mnoge novinare, urednike dnevnih novina i nedeljnika, radija i televizija koji su drugovali sa službom, mnoge pisce, glumce, direktore, ambasadore pa ako hoćete i ministre koji su bili saradnici, ali sumnjam da bi na nekoga od vas to ostavilo preterano veliki utisak i pored toga što bi ste bili radoznali da čujete i poneko ime. No, to nije poenta ove priče, poenta je da zamislimo da je baš najveći i najvažniji državni činovnik, a to je svakako Predsednik republike to jest države, bio taj omraženi i problematični doušnik. A jel' Boris bio jedini Predsednik? Nije, naravno, ali i za to postoji objašnjenje...

 Složićemo se da bi bilo smešno da zamišljamo da je Milošević bio saradnik službe i pre a kamoli u vreme svoje vladavine. Ne bi nas preterano dojmilo ni da su to bili recimo Milutinović i Lilić. Dakle, potrebno je da saradnik bude neko ko je bio predsednik posle demokratskih promena a sa službom se družio pre toga. A, pošto je Boris bio Predsednik u dva mandata to jest osam godina, i pošto se njegovo predsednikovanje skoro poklapa sa važenjem Zakona o lustraciji, drugog kandidata gotovo i da nije bilo!

Što baš Vojne obaveštajne službe? I još jednom, a što da ne? Što bi svi morali da budu saradnici OZN-e, UDB-e, SDB-e, RDB-e, BIA-e kad postoje i druge službe koje su potpuno nepravedno skrajnute sa javne, političke i istorijske scene, kao te meni posebno drage vojne. Ovu kontraobaveštajnu nekada znanu kao KOS a danas kao VBA neko još pomene tu i tamo ali onu Obaveštajnu danas poznatu kao VOA, osim mene gotovo niko, a o njoj se, verovali ili ne, ima mnogo toga za reći. Ne samo o ideološkoj ostrašćenosti već i o višedecenijskom bezakonju u njenom radu, kriminalu i korupciji svih vrsta i velikih razmera kao i praćenju onoga što se dešava na domaćoj političkoj sceni kroz veći broj obrada po unutrašnjem neprijatelju od onoga koji je imala civilna služba to jest UDBA.

Iznenađeni? OK verovali ili ne, i sivomaslinasti su se pored svih drugih stvari koje su im bile u nadležnosti i onih koje nisu, bavili i takozvanim unutrašnjim neprijateljima i shodno tome i za gotovo sve lidere DOS-a imali podebele dosijee. To što oni to nikada nisu i neće priznati i što su dosijee uništili a za takve stvari neosnovano optuživali RDB mene ni najmanje ne uzbuđuje jer ja u svom malom eksperimentu u svojoj kolumni mogu da radim šta hoću.

I na kraju da rešimo i poslednju dilemu - što baš saradnik po unutrašnjem neprijatelju? Pa zato što, kao što već rekoh, želimo da stvorimo ekstremnu situaciju. Ne onu u kojoj je saradnik pozitivac koji druka strane špijune, teroriste i kriminalce već onu drugu u kojoj druka svoje prijatelje i partijske drugove. Možda čak i sopstvenu ženu jer smo i takve primere gledali u nekim filmovima. Dakle, ne saradnika protiv kakvog ni predsednik i dvostruki premijer Voja Koštunica nema ništa protiv, već drukaru sa kojom niko ne bi poželeo ni da popije kafu a kamoli da ga izabere za predsednika države.

Šta bi se, dakle, posle ovog podužeg ali neophodnog uvoda desilo da je Boris Tadić stvarno bio taj omraženi saradnik Vojne obaveštajne službe, koji je godinama drukao svoje partijske drugove i predsednike svoje stranke, vođen ne patriotskim osećanjima i brigom za bezbednost države već onim najnižim banalnim? Zavišću, ljubomorom, kompleksima manje vrednosti i željom da zauzme njihovo mesto, i kao takav se odmah nakon donošenja Zakona o lustraciji i formiranja Lustracione komisije kandidovao za predsednika Srbije 2004. godine. Stvarno šta bi se desilo?

Baš ništa! Barem po mom skromnom mišljenju. Ali, krenimo redom...

 Da je Boris Tadić stvarno bio najuspešniji projekat Vojne obaveštajne službe ona to ni Bogu ocu a kamoli nekakvoj lustracionoj komisiji nikada ne bi ni priznala ni potvrdila. Da je komisija tražila od svih državnih organa i svih službi informaciju o tome da li postoje podaci o tome da je predsednički kandidat Boris Tadić kršio nečija ljudska i građanska prava ili o njegovoj nedostojnosti za ovu kandidaturu garantujem životom da od vojne obaveštajne službe ne bi dobili ništa. Što je sasvim razumljivo, jer koja bi to služba, ruku na srce, javno raskrinkala svog saradnika koji treba da postane predsednik države? A da neki insajder iz VOA progovori i kaže da mu je Boris bio saradnik? Ne zanosite se, takve junake JNA ipak ne rađa, a i da rađa bila bi to reč jednog hrabrog vojnika naspram reči Vrhovnog komandanta.

A kako bi se ponašali članovi njegove partije ako bi se proneo glas da je njihov predsednik i kandidat za predsedika države bio sve ono što smo naveli i radio ono što smo eksperimentalno zamislili? Da li bi se od njega javno distancirali, da li bi formirali internu partijsku komisiju, zahtevali vanredanu sednicu predsedništva, glavnog odbora ili pak neki vanredni kongres kako bi rešili ovo pitanje? Da li bi ga na kraju smenili sa mesta predsednika stranke ili iz nje možda čak i isključili? Malo morgen. Mislim, sudeći po onome što znamo, jer za vreme osmogodišnjeg predsednikovanja Borisa Tadića Demokratskom strankom, nikada niko, ni na kakvom skupu ili sastanku nije smeo da pita ni da li može u WC, a kamoli da pokrene bilo kakvu ozbiljnu inicijativu, postavi zgodno ili nezgodno pitanje ili kritikuje rad predsednika, bilo kog funkcionera ili organa stranke.

A neke druga stranka ili druge stranke koje su sa DS u nekoj predizbornoj ili postizbornoj koaliciji, vladi? Možda neki poslanici u skupštini ili neki odbor za bezbednost ili ''mandatsko imunitetska pitanja''? Neka druga državna institucija, bilo koji organ ili nevladina organizacija? Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja, da smo ih tada imali. Ma, znate i sami da ne bi... Da bi svi ćutali kao zaliveni i pravili se da je sve u redu i da bi Tadic kao i što jeste uprkos svemu bio izabran za predsednika . Zato što ni kao društvo ni kao pojedinci nismo imali i nemamo ni svest o neophodnosti donošenja određenih istorijskih odluka ni hrabrosti da se suočimo sa ''avetima prošlosti'' i nekim neprijatnim istinama. Zato što smo, da još jednom citiram pokojnog Branka Sbutegu, tokom svoje istorije uvek bili više podanici nego građani!

Zato, nakon svega napisanog na ovu i na ove teme, bez straha da će me budućnost demantovati, mogu reći i lustraciji i neotvorenim dosijeima i neraskrinkanim saradnicima: ZBOGOM ZAUVEK.