<!--

-->Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada ( 8)

 

Muhamed za kockarskim stolom

 

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove.

 

Džon R. Šindler

 

 

Uspeh muslimana u oblikovanju zapadnog javnog mnjenja o ratu i u manipulisanju njime nije bio slučajan. Bio je to ishod pametne i proračunate strategije da se kao ključno oružje u ratu koristi status muslimana kao žrtava, strategije ostvarivane onim što je je dan od malobrojnih Amerikanaca, prozrevši ovaj trik, nazvao „plodnom propagandnom mašinerijom". Već postojeća osećanja u američkim medijskim i akademskim krugovima olakša la su posao Sarajevu, ali SDA ništa nije prepustila slučaju.

Osnovala je kancelariju za odnose s javnošću, koja će se baviti medijima mnogo pre no što su muslimani imali bilo kakve ozbiljne vojne snage. Za razliku od bosanskih Srba i Hrvata, muslimani su se dodvoravali novinari ma i obezbeđivali im pristup do svojih zvaničnika, što je doprinelo da izveštavanje medija bu de sa svim zadovoljavajuće po Sarajevo, mada često nije imalo nikakve veze sa stvarnom situacijom. Na primer, Haris Silajdžić, muslimanski ministar spoljnih poslova i kasniji premijer, bio je medijski miljenik, poznat po svo jim „zapadnjač kim" na vika ma i dopadljivim gledištima. Retko kad se pominjalo da je on sin muslimanskog sveštenika i hafiza (ono ga ko zna Kuran na pamet) koji je bio imam vodeće sarajevske džamije, a da je i sam Silajdžić završio medresu sa arapskim jezikom kao glavnim predmetom.

Bez obzira na to koliko se uzdali u Alaha, oni nisu mogli odnose sa Vašingtonom da prepu ste slučaju, te je SDA pozvala vode će američke firme za odnose sa javnošću da im iznesu po nude. Sarajevo je izabralo Hila i Noultona (Hill & Knowlton), firmu koja je imala iskustvo sa Jugoslavijom; bila je poznati ja kao PR firma koja je stajala iza neslavnih lažnih svedočenja pred Kongresom 1990. o navodnom iračkom ubijanju odojčadi u Kuvajtu. Sredi nom 1993. Sa rajevo je takođe angažovalo i firmu Rader Fin (Ruder Finn), koja im je pomogla u postiza nju velikog diplomatskog uspeha na Konferenciji o ljudskim pravima, održanoj u Beču 1993; pomoć firmi za odnose s javnošću dovela je do muslimanske dominacije ovim događajem ko ji se završio glasanjem (88 prema jedan) za osudu neangažovanja UN u Bosni i zahtevom za ukidanje embarga na uvoz oružja u bivšu Jugoslaviju, koji su uve e UN.

Još jedna značajna pomoć bio je bosanski ambasador u Ujedinjenim nacijama, Muhamed Šaćirbej. Mo, kako je voleo da ga zovu, nije se skidao sa američke televizije tokom sukoba; govoreći savršenim američkim engleskim bez akcenta, Šaćirbej je bio moćno oružje u sara jevskom arsenalu. Novi ambasador je zapravo veći deo života proveo u Sjedinjenim Država ma i bio je američki državljanin. Malo njih je pominjalo da je on sin Nedžiba Šaćirbegovića (Mo je koristio tursku verziju prezimena), člana unutarnjeg kruga SDA i Izetbegovićevog sa radnika u islamu duže od pola veka. Nijedan američki reporter nije pomenuo da je Šaćirbego vić stariji bio osuđen za terorizam u Jugoslaviji zbog svojih aktivnosti u Mladim muslima nima i da je sa Alijom Izetbegovićem bio sa osnivač i urednik ekstremističkog časopisa Mu džahid; ostale su nepomenute i Šaćirbegovićeve bliske veze sa konzervativnim imamom Mehmedom Handžićem, saradnikom ustaša za vreme Drugog svetskog rata. I stariji Šaćirbegović je služio zajedničkoj stvari kao diplomata, kao putujući ambasador za muslimane, većinom po islamskim zemljama gde je bio lepo priman.

 

 

Lopov u odelu diplomate

 

 

Slanje Šaćirbeja u UN bio je „najgori primer nepotizma", primetio je jedan disidentski raspoložen bosanski musliman, ali je bio deo dobro smišljenog plana. Njegove usluge mu slimanskim ciljevima bile su vitalne za pobedu u propagandnom ratu, a protivnapori bosan skih Srba i Hrvata u zapadnim medijima bili su slabi i ne bit ni: oni ni su ima li Moa.

Do trenutka kada je Šaćirbej postao prava bruka; rat je bio završen i zapadni mediji su se okrenuli na drugu stranu. Ono što izveštači nisu spominjali, a što su oni koji su mu bili bliski znali, jeste to da je Mo veliki kockar i lopov. Napustio je Ujedinjene nacije da bi postao mi nistar spoljnih poslova - to je bio prvi put da uopšte živi u Bosni - a njegov mandat je bio opte rećen skandalima koji su rezultirali međunarodnim poternicama radi istrage o nestalim fondo vima Ministarstva spoljnih poslova, pola miliona dolara ukradenih samo u poslednjoj godini rata.

 To je verovatno imalo neke veze sa Moovim kockarskim navikama. Uhapšen je u Bosni prilikom racije u nelegalnoj kockarnici, a optužbu je pokušao da izbegne pozivajući se na imunitet člana vlade. Ista priča se ponovila u Luizijani aprila 2000. kad je uhapšen u jednom kazinu u Nju Orleansu zbog sumnje da je koristio prepravljene kockice za igru. Mo, ponovo na mestu ambasadora u UN, nasilno je protestovao i suočio se i sa optužbama za narušavanje javnog reda i mira. Njegovi pokušaji da se pozove na diplomatski imunitet nisu bili uspešni jer je bio američki državljanin, ali je bio dovoljno dugo na slobodi da je mogao da pobegne. Bio je to bizaran kraj javne karijere nekadašnje medijske zvezde či je skandale novinari, koji su ga dobro poznavali, nisu zabeležili.

Kako je zvanični Vašington reagovao na „šarmantnu" ofanzivu Sarajeva složena je priča. Pronaći koherentnu nit nije baš mali izazov zahvaljujući promenama i preokretima američke politike pod uticajem medijima vođenih događaja. Zaista, izraz „politika Sjedinjenih Država prema Jugoslaviji" između 1991. i 1995. jeste i sam „oksimoron", primetio je jedan proučava lac ove teme, toliko je priča zapletena.

Ono što ni je sporno jeste to da je američka politika prema Balkanu prešla put od pružanja podrške jedinstvu Jugoslavije sve do sredine 1991, do otvorene podrške bosanskim muslimanima dve godine kasnije. Šta se desilo?

Vašington nije bio iznenađen raspadom titoističke građevine, mada nije očekivao onaj ste pen nasilja i razaranja koji će nestanak Jugoslavije doneti Balkanu. Prema proceni Centralne obaveštajne agencije iz oktobra 1990, dani Jugoslavije bili su izbrojani, zbog povratka nacio nalizma na mesto umiruće ideologije titoizma, a građanski rat predstavljao ozbiljnu moguć nost. Međutim, sve to nije bio problem Vašingtona – gledište koje je jasno izneo krajem maja 1991, u predvečerje sloma, general Džon Galvin (John Galvin), vrhovni komandant NATO-a u Evropi, koji je objasnio da, pošto Jugoslavija nije unutar odbrambene nadležnosti NATO-a, tamošnji događaji neće dovesti do intervencije NATO-a ili Sjedinjenih Država.

Čini se da se administracija Džordža Buša malo interesovala za Jugoslaviju – pravično je reći da su daleko teži problemi, poput raspada Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza, kao i nepovoljan kraj rata s Irakom, dominirali aparatom spoljne politike Vašingtona – i krajem ju na 1992, dva meseca po početku bosanskog građanskog rata, predsednik Buš je i dalje zastupao izolacionizam u odnosu prema jugoslovenskoj katastrofi, izjavivši: „Ne nameravam da tamo koristim američke trupe."

 

 

Antisrpski stav Stejt departmenta

 

 

Ministarstvo spoljnih poslova je pratilo Bosnu i Jugoslaviju pažljivije nego administracija, ne samo zato što je zamenik ministra Lorens Iglberger bio ambasador u Beogradu i lično se zanimao za balkanske poslove. Ni Voren Zimerman, tadašnji ambasador u Beogradu, nije bio novajlija u balkanskim misterijama.

Za razliku od Pentagona, koji je želeo da ostane daleko od Balkana, što je sažeto iz ra žavao načelnik Združenog generalštaba Kolin Pauel videvši u Bosni samo budući evropski Vijetnam, diplomate nisu bežale od balkanskih problema. Pa ipak je ovo bio još je dan slučaj kada su „eksperti" više grešili nego što su bili u pravu; čini se da ni Iglberger ni Zimerman ni su verovali da će titoistička država stvarno nestati, a Bosnu su shvatili pogrešno. Oni su nena merno gurnuli Bosnu bliže građanskom ratu, verujući da će američko priznanje nezavisnosti Bosne osujetiti napade bosanskih Srba i Beograda.

Već je istaknuta greška koju je Zimerman počinio u Lisabonu. Uprkos ambasadorovim upornim poricanjima da je ohrabrio Izetbegovića da odbi je poslednju šansu za mir, da nas je rasprostranjeno uverenje da je on zapravo to učinio.

Retrospektivno, izgleda da Zimermanova uloga u Be ogradu nije pomogla ni interesima mira ni Sjedinjenih Država. Mada je izjavio da je otcepljenje Slovenije i Hrvatske juna 1991. bilo „nezakonito", ambasador je potom podržao nezavisnost Bosne dodavši, tri godine posle sastanka u Lisabonu, da je Izetbegović „učinio ogromnu političku grešku time što je brzo krenuo ka nezavisnosti", grešku sa sudbonosnim posledicama. Poput mnogih drugih, Zimer man je naseo na Izetbegovićev autoportret umerenjaka.

 Kad su ga upitali za Islamsku dekla raciju, ambasador je odgovorio da Izetbegović „nikada u njoj nije pomenuo islamsku drža vu". Kad su mu odvratili da je Izetbegović sasvim sigurno govorio o muslimanskoj državi u svojoj knjizi, Zimerman je odgovorio: „Jeste. Ali to nije njegova formula za Jugoslaviju." Mada su u Stejt departmentu krajem 1992. preovlađivali intervencionisti koji su želeli američku vojnu akciju radi odbrane bosanskih muslimana, ovo gledište je u Bušovoj administraciji bilo manjinsko.

Ministarstvo odbrane i obaveštajni krugovi bili su odlučno protiv intervencije: prvi su se plašili kopnenog rata na Balkanu, dok su drugi bili skeptični u pogledu toga da se u Bosni mogu uopšte naći „dobri momci" koje treba podržati.  Pa ipak, zbog Bušovog političkog povlačenja, novembra 1992, ubrzo će prevladati antisrpski stav Stejt departmenta. Ono što je bilo gubitak za Veliku staru partiju postaće dobitak za Sarajevo.

 

 

„Sve je to bilo plivanje uzvodno"

 

 

Bosni se dogodio Bil Klinton. Za kandidata Klintona se znalo da ga slabo interesuje spoljna i odbrambena politika, zapravo činilo se da je skoro alergičan na te stvari, ali se guverner Klin ton rano zainteresovao za Bosnu. Kad je u avgustu 1992. došlo do histerije u medijima koji su napadali predsednika Buša da ne čini dovoljno da zaustavi ono što je štampa nazivala „geno cidom", Klinton je pomogao da se plamen rasplamsa. Već 5. avgusta tražio je bombardovanje bosanskih Srba kako bi se pomoglo muslimanima. Njegovo gromko zalaganje za politiku Sa rajeva bilo je istovetno onome što su govorili mediji. Klinton je većinom sledio progresivna mišljenja o Bosni, što je kao političar koji se upravlja prema ispitivanjima javnog mnjenja toli ko puta činio, mada su njegove rane promuslimanske izjave bile pre svega način da se priku pe poeni protiv republikanaca.

Klintonov jastrebovski stav prema Balkanu nastavio se i posle njegove inauguracije, i tek nekoliko nedelja pošto je stupio na dužnost obećao je da će „američka diplomatija punom teži nom pritisnuti" bosansku krizu. Potpredsednik Al Gor bio je poznat kao zastupnik musliman skih interesa još glasniji od Klintona. Pošto je zvanični Vašington sada bio otvoreno prosara jevski, u prvi plan je izbila vojna dimenzija tog problema. Krajem februara 1993. tim od dva deset šest američkih eksperata krenuo je u Bosnu u tromesečnu misiju radi prikupljanja činje nica kako bi se postavile osnove za promenu politike Sjedinjenih Država. Trebalo je proceniti opcije za vojnu akciju, kao i verovatne posledice neposredne intervencije na strani muslima na. Eksperti Pentagona zaključili su da se bosanski Srbi ne mogu odupreti američkoj kampa nji iz vazduha. Značajno je istaći da je američka politika već bila promuslimanska - nije se radilo o mogućnosti vojne intervencije radi prekida borbi, a sve militantnija i islamskija priro da SDA nije se ticala Klintonovaca. Ključni evropski saveznici bili su zabrinuti novim, otvoreno proizetbegovićevskim tonom politike Sjedinjenih Država.

 London i Pariz, budući skeptični u pogledu muslimana, ne bi podržali agresivniju američku intervenciju u Bosni; ubrzo je postalo pomodno u za padnoj Evropi podsmevati se američkim „Ramboima" koji žele da bombama vrate bosanske Srbe u kameno doba, dok su se mnogi pitali šta se to zbilo te je toliki broj nežnih demokrata postao toliko ratoboran.

Odjeci ove rasprave čuli su se i u Vašingtonu. Sam Klinton je diskretno odstupio od islamo filskog žara svoje administacije u leto 1993.

On i Hilari Rodam Klinton pročitali su tadašnji bestseler Roberta Kaplana Balkanske utvare (Balkan Ghosts) i bili impresionirani njime. Ma da više putopis nego istorija, knjiga je bila skeptična prema Balkanu i naglašavala njegovu du gu tradiciju nasilja i etničkih i verskih mržnji; mada su ga se naprednjaci gnušali, Kaplanovo delo je bilo nepristrasno, te stoga za njih ne prihvatljivo. Balkanske utvare su, ipak, navele no vog predsedni ka da se zapita koliko je mudra američka intervencija u jednom tako neukroti vom regionu, i podstakle na oprez nasuprot brzoj akciji Vašingtona.

Zvanični Vašington se podelio oko Bosne. Stejt department i Klintonova Bela kuća bili su pod uticajem, kako je to nazvao jedan obaveštajni oficir NATO-a sa iskustvom na Balkanu, klišea „dobar momak, loš momak". Spoljnopolitički aparat administracije bio je pod kontro lom vatrenih zastupnika američke intervencije, koji su promuslimanske izveštaje u medijima prihvatali zdravo za gotovo...

Rezultati obaveštajne zajednice bili su bolji. Spremniji da ispitaju činjenice, obaveštajni analitičari, uopšte uzev, nisu pripisivali nezasluženu težinu izjavama o zverstvima i bili su skeptični u pogledu verodostojnosti bilo čega što je stizalo sa Balkana, gde nikome nije trebalo verovati. Obaveštajna zajednica je 1993. procenila da su se „bosanski Srbi do sada najviše držali sporazuma o prekidu vatre i o humanitarnoj pomoći", što je bilo gledište koje nije steklo prijatelje u Beloj kući.

Dobar rad obaveštajne zajednice bio je uzaludan usled niskog statusa koji je Klintonova Be la kuća dodelila obaveštajnim agencijama.

 Džejms Vulsi (James Woolsey), prvi direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) – koji se za vreme svog mandata samo jednom sreo sa predsednikom – sećao se da su CIA i obaveštajna zajednica bile pravične u svojim procenama i da su se klonile mešanja u politiku: „Zapravo, uopšte nismo davali nikakve političke savete", ali nepristrasne procene uopšte nisu zanimale Klintonovce: „sve je to bilo plivanje uzvodno".

Istina je da je lobi prijatelja Sarajeva u Vašingtonu, kome su pripadali skoro svi značajni funkcioneri Klintonove administracije, bio loše obavešten i da je ignorisao vesti koje nije že leo da čuje. Čak i kad su američke obaveštajne agencije uspevale da dokažu da je veći deo izveštavanja o Bosni malo više nego propaganda SDA, bilo je verovatnije da će funkcioneri Bele kuće više verovati izveštajima u štampi nego poverljivim procenama Ministarstva odbra ne ili čak Ujedinjenih nacija...

 

 

Tihi rat špijuna i diplomata

 

 

Obaveštajnu zajednicu naprosto nisu slušali, iz ideoloških razloga. Jasne dokaze Centralne obaveštajne agencije i Pentagona, koji su pokazivali da i muslimani čine zverstva, Bela kuća i Stejt department su odbacivali, a isto tako su zanemarivane i procene, brižljivo potkrepljene dokazima, koje su ukazivale na nemogućnost da iz rata izraste multietnička Bosna.

 U vreme kad je isticala prva godina Klintonovog mandata, CIA je postala skoro isto toliko pesimistična u pogledu Bosne kao i Pentagon, koji je više puta iznosio gledište da Amerika ni je u stanju da zaceli „stogodišnji sukob" u toj zemlji. Na pomolu je bio tihi rat između špijuna i diplomata oko toga koliko Vašington treba da pomaže bosanskim muslimanima, pri čemu su diplomate sledile zapovesti administracije.

U raspravama o Bosni, realnost je u Klintonovoj administraciji bila isto toliko zanemarena kao u medijima ili akademskim krugovima. Američka politika prema Jugoslaviji loše je reago vala na raspad te zemlje.

Iako je sukcesija Bosne bila sumnjive legalnosti prema međunarodnom pravu, Vašington ju je iz sveg srca podržavao, što je navelo neke da se zapitaju: „Da li je međunarodno pravo samo ono što Sjedinjene Države i Savet bezbednosti kažu da jeste?" Dalje, američka politika je uvek nesrazmerno optuživala Srbe za krizu delujući u skladu sa presudnom, mada neizrečenom pretpostavkom da „Srbi nemaju nikakvog razloga da se plaše života u državi kojom vladaju muslimani".

 Ma kakvi bili nedostaci Bušove politike prema Balkanu, oni blede u poređenju sa promusli manskim aktivizmom Klintonove administracije koja je papagajski ponavljala pomodne pret postavke i zaključke novinara koji su sve tu prikazivali bosanski građanski rat.

 

 

(Nastaviće se)

 

A 1.

 

Uspešna prevara

 

Ako pogledamo unazad, zapanjujuće je to da su Izetbegović i SDA uspeli da

prikriju takve zločine i da se na Zapadu uspešno prikažu kao žrtve. Kako su muslima

ni uspeli da demonizuju svoje neprijatelje i zadobiju podršku hrišćanskog Zapada,

a posebno Sjedinjenih Država, u svom ratu za islam, možda je najznačajnija i najmučni

ja priča bosanskog građanskog rata.

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.