Dokumenti

 

Istorijska beseda Josipa Juraja Štrosmajera- dogma o nepogrešivosti  Pape rimskog (1)

 

Kad bi Sveti Petar bio Papa

 

Vrhovni katolički poglavar, Sveti otac Papa, na Prvom vatikanskom koncilu, 1870. godine, za vreme stolovanja Pape Pija IX, dobio je božanske atribute, da je "iznad svega i da može sve". I ne samo to, nego je na tom koncilu i zvanično zapisano da je "Bog papi predao sve zakone" te je tako i Papa postao ličnost iznad zakona. Tako je počela dogma o nepogrešivosti Pape, a jedan od prvih koji se pobunio protiv ovog "bogohulnog učenja" (kako je tim povodom rečeno u ruskom časopis "Domašnaja beseda" (Домашная беседа), bio je slavni  duhovnik, katolički sveštenik, biskup đakovački, Josip Juraj Štrosmajer, jedan od prvih boraca za ujedinjenje južnoslovenskih naroda. Delove iz njegove trosatne kritičke besede "O nepogrešivosti Pape rimskog", pred  Papom i  biskupima, izgovorene 1870. godine, (često prekidane ogorčenim negodovanjem prisutnih), Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka...

 

...............

 

Josip Juraj Strossmayer rođen 1815. god. Od slavensko-hrvatskih roditelja, posle sjajne i plodne karijere za svoj narod preselio se u blaženu vječnost 1905. god.1849. god. on je stupio na Biskupsku stolicu u Đakovu sa titulom bosanskođakovački i sriemski, pridvorni začastni kapelan, mudroljublja i svetog Bogoslovlja...

Sv. Biskup Strossmayer pred smrću, zamolio je njegove naslednike i dotične najbližnje, kao što čuveni gosp. Smičiklas piše u svojim štampanim beleškama, da mu njegove rukopise, osobito latinske, ne objelodanjuje pre 1915. god. zato nova beseda nije se ranije štampala, nego sada posle ovih godina teškog i svesvetskog rata za opšte oslobođenje. 1869. i 1870. g. raspravljali su rimski episkopi iz celog sveta, u Rimu pitanje „O nepogrešnosti pape rimskog."

Tom prilikom visokopreosvećeni biskup g. Štrosmajer, držao je značajnu besedu, koju zbog njene važnosti, u celini navodimo. A navodimo je i s toga, što od današnjeg našeg naraštaja, mnogi nisu ni čuli za nju, a kamo li da su je čitali. Ista glasi ovako:

 „Poštovani oci i braćo! Drkćući, ali slobodan i miran unutarnje pred Bogom, koji živi i mene gleda, hoću da medju vama u ovoj skupštini koju prozborim.

Celo vreme, od kako ovde s vama sedim, slušao sam sve dosadanje govore sa živom željom, e da bi mi koja zraka odozgo oči uma rasvetlila, i dala mi mogućnost, da iskažem svoje mnenje odnosno zakijučaka ovog svetog, opšte-crkvenog sabora.

Obuzet osećanjem odgovornosti pred Bogom, dobro sam proučio spise staroga i novoga zaveta, pa te dostojne spomenike zapitao: da li je sveti papa, koji ovde na ovom saboru predsedava, zaista naslednik sv. Petra, namesnik J. Hristov, i nepogrešan učitelj sv. crkve?

Da bi ovo važno pitanje rešio, prinuđen sam bio, sadanje okolnosti na stranu ostaviti, i vratiti se k onom vremenu, u kom ne bejaše ni galikanizma, kad ono, crkva, jedina i sveta imađaše za učitelje Pavla, Petra, Jakova i Jovana, a ovima niko ne sme, i ne može to pravo odreći, i da ne povredi nauku sv. Biblije, koje, evo predamnom, i koju je i tridentski sabor za pravilo vere primio i proglasio. Ja sam ove listove dobro pregledao i ako smem odsudno reći nisam baš ništa našao, što bi nazore Rimokatolika potvrdilo. Šta više, čudnovato je, ali istinito, ne nađoh za vremenena apostola ni spomena o papi, koji bi bio naslednik sv. Petra i namesnik J. Hrista, a tako isto ni o Muhamedu, koga tada i ne bejaše.

Vi ćete, moj gospodine Maningele (engleski episkop) reći, da ja ovim Bogahulim, a vi g. Pice, da sam poludio! Ali ni jedno ni drugo nije istina. Pročitao sam sav Novi Zavet, i podižem Bogu ruku pred raspećem hristovim, da o papstvu, kakvo je ono danas, ni traga nisam našao što bi nazore Rimokatolika potvrdilo.

Šta više, čudnovato je, ali istinito, ne nađoh za vremenena apostola ni spomena o papi, koji bi bio naslednik sv. Petra i namesnik J. Hrista, a tako isto ni o Muhamedu, koga tada i ne bejaše.

Vi ćete, moj gospodine Maningele (engleski episkop) reći, da ja ovim Boga hulim, a vi g. Pice, da sam poludio! Ali ni jedno ni drugo nije stina. Pročitao sam sav Novi Zavet, i podižem Bogu ruku pred raspećem hristovim, da o papstvu, kakvo je ono danas, ni traga nisam našao.

 

Hristos o tome ne govori

 

Poštovana braćo! Ne otkažite mi vašu pažnju, jer vašim mrmljanjem i prekidanjem, ne opravdavate nimalo one, koji sa ocem Hijacintom kažu, da ovaj crkveni sabor nije slobodan, već da smo mi u napred znali šta će se na njemu rešavat. Hvala budi njegovoj ekselenciji g. episkopu Dupanlupu za znak priznanja, te me hrabri da nastavim.

Čitajući Sv. Pismo sa onom pažnjom, kojom me je Bog obdario, ne nađoh nijedne glave, ni jednog stiha, u kom bi J. Hristos dao starešinstvo sv. Petru nad ostalim apostolima

- svojim sunarodnicima. Kad bi Simon Jonin ono bio, za što mi danas njegovu svetost Pija IX. smatramo, onda je čudnovato, zašto J. Hristos nije njemu rekao, kad je svome ocu otišao: slušajte Simona Petra, kao što ste mene slušali, ja ga imenujem svojim namesnikom ovde na zemlji.

No J. Hristos ne govori nigde o tome; dakle i ne misli crkvi glavara postaviti. Šta više, obećava apostolima presto, da sude onim dvanaest plemenima izrailskim, obećao je to svima dvanaestorici, i nije rekao, da će jedan presto nad ostalima biti, koji će Petrov biti. Šta moramo iz tog Hristovog ćutanja zaključiti? Razum nam kaže, da J. Hristos nije imao nameru, da postavi apostolima za starešinu apostola Petra. Kad je Hristos šiljao apostole u svet radi propovedi, dade svima jednaku vlast i obećanje sv. Duha. Dopustite mi da gore rečeno povtorim. Kad bi J. Hristos nameravao postaviti Petra za svog namesnika, jamačno bi ga i vrhovnim zapovednikom nad svojom duhovnom vojskom naimenovao. J. Hristos, kao što svedoči Sv. Pismo, zabranio je Petru i ostalim apostolima gospodovati, silu i moć po primeru neznabožačkih careva imati. (Luk. 22. 25.)

 Da je Petar tada papom bio, J. Hristos zaista ne bi tako govorio: jer po našem predanju, papa ima kano znak duhovne i zemaljske vlasti, dva mača u ruci. Jedna tačka, moram reći, jako me iznenadila, koju posle dužeg umovanja ovako protumačih: da je Petar za papu izabran bio, zar bi se moglo dopustiti, da ga njegov sadrug, apostol Jovan pošlje u Samariju, da tamo propoveda evanđelje sina Božjeg?

Šta bi mi poštovana braćo, mislili, kad bi se u ovoom trenutku usudili njegovu svetost Pija IX. i njegovu ekselenciju gosp. Liantijera u Carigrad k tamošnjem patrijarhu poslati, da se ovaj obveže, da će razdoru na istoku jednom kraj učiniti? Na to nam se nameće još važnije pitanje.

 

Ko bi sazivao sabor?

 

U Jerusalimu se sakupio opšti crkveni sabor, da donese svoju odluku-odnosno pitanja, koja pravoverne razdvajahu. Da je Petar papa bio, ko bi taj crkveni sabor sazvao? Jamačno Sv. Petar. Ko bi na ovom crkvenom saboru predsedavao? Sv. Petar. Ko bi odluke ovog sabora sastavio i obznanio? Naravno, da opet sv. Petar. Ali to nije bilo. Petar je prisustvovao na tom saboru kao i apostoli, i šta više, ne on-Petar, već apostol Jakov skupio je glavni sadržaj, a kad su odluke saborske oglašene učinjeno je u ime apostola, starešina i braće (Dela apost. gl. 15.)

Činimo li mi tako u našoj crkvi? Štaviše o tom predmetu razmišljavam, tim se više osvedočavam, da se u Sv. Pismu sin Jonin, nikako za namestnika smatrati ne može; i počem mi učimo, da je crkva na sv. Petru utemeljena,kaže nam ap. Pavle, u čijoj se poslanici Efescima ne pravi nikakva razlika (2-20), da je crkva utemeljena, na temelju apostola i proroka glavnim utemeljiteljem-osnivačem crkve- J. Hristom.

Isti apostol Pavle, veruje tako malo u starešinstvu sv. Petra, da očigledno kara one koji kažu (I. posl. Korinćanina 1. 11.), ja sam Pavlov, ja pak Apolosov, a ja Htistov; kad bi dakle Petar namesnik J. Hristov bio, jamačno ne bi se Pavle usudio, tako ozbiljno one koriti, koji su njegovi saapostoli bili. Isti apostol Pavle napominje apostole, propovednike, evanđeliste, učitelje i pastire, kad o zvanjima crkve govori. bi ovaj veliki apostol Pavle zaboravio prvo zvanje, t.j. papstvo naspomenuti, kad bi istina Bogom namešten bio. Ova zaboravnost čini mi se takom nemogućom, kano kad istorik ovoga crkvenog sabora ne bi napomenuo njegovu svetost Pija IX. (čuje se više glasova: muči bezbožniče, muči!)

Umirite se poštovana braćo, još nisam dovršio. Zabranjujući mi da govorim dalje, dokazujete svetu, da nepravdu činite, jer želite neznatnoga člana ove skupštine ućutkati. Apostol Pavle ne spominje ni u jednoj svojoj poslanici, koje je na mnogobrojne opštine razaslao, o ovom vrhovništvu.

Kad bi ovo prvenstvo postojalo, kojim bi jednom reči crkva vidljivog poglavara imala, i koji bi u naučenju nepogrešljiv bio, taj bi apostol jamačno spomenuo. Šta rekoh? Jer kako bi on, koji je u istinitom gradu hrišćansku nauku podigao, zaboravio na temelj i temeljni kamen? Ako dakle ne možemo i ne smemo reći, da je apostolska crkva krivoverna bila, to moramo i priznati, da crkva nikad nije bila lepša, čistija i svetija nego za ono vreme, kad još ne beše pape. (Vika: „Nije istina, nije istina"!)

 

 

Šta smatram za istinu

 

 

Neka g. Lavol ne kaže: „Nije". Jer ako se jedan od vas, poštovana braćo, usudi pomisliti, da je crkva, imajući danas papu za poglavara, čvršća u veri, čistija u svojim obredima, no što je apostolska crkva bila, to neka otvoreno pred celim svetoam ispovedi, jer ovo je mesto, od kuda će naše reči na sve krajeve sveta dopirati. U papinoj vlasti ne nađoh ni traga u spisima Pavlovitm, Jovanovim i Jakovljevim. I sam Luka, pisac dela apostolskih, pri rasprostranjivanju Isusove vere, ne spominje ovu vrlo važnu tačku. To ćutanje u ovim spisima, koji su Bogom zadahnuti ljudi napisali a smatraju se kao jedan deo kanoničkih knjiga, nekako mi je nepojmljivo i izgleda mi onako, kao da je Tijer koji je napisao istoriju Napoleona Bonaparte, carev naslov na ovoj izostavio (prekidanje, vika). Ovde vidim jednoga člana, koji na me prstom pokazujući veli: evo raskolničkog episkopa, koji je pod lažnom zastavom u našu sredinu došao.

 Ne, ne, poštovana braćo, nisam ja u ovu poštenu skupštinu kao lopov kroz prozor ušao, nego na vrata kao i vi svi! Moj episkopski poziv dade mi na to pravo, a kao Hrišćanina, snaži me moja savest, da ispovedim i iskažem, šta smatram za istinu.

Ćutanje sv. Petra, jest verovatan dokaz. Kad bi ovaj apostol namesnik Hristov na zemlji bio, zašto ga mi proglašujemo, to bi jamačno i on sam za to morao znati.Kad bi on za to znao, za što nije barem jedanput radio kao papa? Mogao je uplivisati na duhove, kad je govorio prvu propoved, ali on to nije činio; mogao je primati učešće u crkvenom saboru, u Jerusalimu ili u Antiohiji, no i to nije činio, pa to ne učini ni u ona dva pisma, koja je na crkvu upravio.  Poštovana braćo, možete li vi sebi takvog papu predstaviti, da je Petar zaista papa bio? Kad ga već smatrate kao Papu, prirodno je da i tvrditi morate, da je njemu samom taj čin nepoznat bio. Pitam svakog, koji je iole u stanju misliti da li su takova mudrovanja moguća? 

Ja tvrdim, da crkva za vreme apostola nije imala Papu, a ako se protivno bude dokazivalo, morali bi sve Sveto Pismo spaliti ili ga prezreti. Sa sviju strana čujem: Nije li Petar bio u Rimu? Nije li bio raspet glavom dole? Nisu li mesta, sa kojih je propovedao i oltari, na kojima je svetu misu (službu) svršavao u ovoj večnoj varoši?

Da je Petar u Rimu bio, ovo mnjenje osniva se, poštovana braćo, samo na predanju. Na posletku, nek je i bio u Rimu, kako možete iz njegovog episkopskog dostojanstva i njegovo prvenstvo - vrhovenstvo dokazati?

Skaliger, neki naučar, nije se ustručavao izreći da se episkopovanje i stanovanje Petra u Rimu, može uzeti kao smešna pripovetka (Vika: zapušitemu usta, dole s njim!)

Poštovana braćo! Gotov sam ćutati; ali zar nije bolje u ovom saboru sve ispitati, kao što to apostol zapoveda, te samo dobro verovati? Ali mi imamo diktatora, pred kojim i sama njegova svetost Pije IX. klanjati se i ćutati mora. A to je istorija. Ona nije priča, sa kojom bi se moglo postupati onako, kao što lončar postupa s blatom iz kog pravi lonce, i krčage. Istorija je alem-dijamant koji izrezuje slova na staklu, koja ne možeš više izbrisati.

Do sada sam se uvek pozivao na istoriju, pa i ako za vreme apostola ni reči o papstvu našao nisam, to nije moja krivica, no istorije; želite li me dovesti u položaj čoveka, koji je radi izopačenja okrivljen? Činite ako to možete. S desne strane dopiru mi reči: ,,Ti si Petar, na toj steni sagradiću crkvu svoju", (Mat. 16).

Na ove primedbe, poštovana braćo, želim odmah da odgovorim; ali pre toga, hoću da vam kažem plod-rezultat mog istraživanja o toj stvari. Budući da za vreme apostolsko, ni traga o papstvu ne nađoh, pomislih, da ću to može biti u crkvenoj istoriji naći. Javno vam kažem, tražio sam u prva četiri stoleća, da li se gde god ime pape nalazi, pa gle, nigde nisam našao.

Siguran sam, da ni jedan od vas neće posumnjati o poštenju velikog i slavnog Avgustina episkoga Hipijskog. Ovaj pobožni učitelj, dika i slava katoličke crkve, bejaše tajnikom (sekretarom) crkvenog sabora u Milevi. Među odlukama ove poštene skupštine, mogu se ove sledeće važne reči naći: „ko se želi na one pozvati, koji pokraj mora žive, takovog niko u Africi nek ne primi u crkvenu zajednicu".

Afrikanski episkopi nisu hteli priznavati rimskoga episkopa; šta više, svakog su progonili koji se klanjao Rimu. Sa šestog crkvenog sabora, koji je u Kartagini držan za vreme episkopa Avrelija, pisali su ovi episkopi rimskom Kelestinu i opominjali ga, da poziv ne prima, koji bi mu afrikanski episkopi i sveštenici slali, da ubuduće ne šalje poslanike i komesare i da ljudsku oholost u crkvu ne uvodi.

 

Carigradski patrijarh je u svemu ravan...

 

Da je patrijar rimski u prva vremena pokušavao uzeti svu vlast i prvenstvo nad crkvom u svoje ruke, kao što mu ultramontanci nametnuti žele, i da je takovu vlast odista imao: da li bi se usudili afrikanski episkopi, i to još pre Avgustina, oporicati to pravo Papino? Rado pristajem na to, i saglašavam se s time da je rimski patrijar prvo mesto zauzimao i prvim se među ostalim patrijarsima smatrao, jer o tome jasno svedoči Justinijanov zakon: „Naredismo po zaključku četiri crkvena sabora, da bude staroga Rima prvi episkop, a arhijepiskop carigradski, koji je novi Rim, da bude drugi".

Na to ćete vi reći: priznaj i pokloni se Papinom prvenstvu! Ali, poštovana braćo, nemojte odmah izricati presudu: jer zakon Justinijanov ovakav natpis ima: „O redu mesta patrijaraha". Iz ovoga se vidi, da je samo prvenstvo označeno, a iz toga nikako ne sleduje, da je i vrhovna vlast pa i uprava data. Na primer: kad bi se svi talijanski episkopi skupili u Florenciju na sabor, pa da prvenstvo prvi episkop iz Florencije ima - isto tako na istoku patrijar carigradski, a u Engleskoj arhijepiskop Kanterburški; ali ni jedan od ovih episkopa ne bi mogao sebi prisvojiti to pravo i prevagu nad ostalima. Važnost rimskih episkopa ne proizilazi iz božanstvenog punomoćija, no važnost im daje sama varoš u kojoj stanovahu.

Gospodin Darbog, nema veće važnosti od arhijepiskopa Avionskog; ali za to, što u Parizu živi, on je znamenitiji; no kad bi on preneo svoju arhijepiskopsku stolicu sa Sene na Ronu, već ne bi te važnosti imao. To isto važi i za građanske i političke okolnosti.

Prefekt florentijski nema veće vlasti od prefekta iz Više, ali u građanskim i političkim odnošajima ipak ima veću važnost.

 Još iz davnašnjih vremena, kao što rekoh, trudio se rimski episkop da zadobije vrhovnu upravu; i na nesreću, u malo je ne dostiže. Ali njegovo traženje te vrhovne uprave naiđe na otpor u zakonu, koji je izdao car Teodosije II.

U tom zakonu ovako se govori; „carigradski patrijar ravan je u svemu rimskom patrijarhu". A na crkvenom saboru u Halkidonu držanom, izravnata su oba ova episkopa i u crkvenim poslovima. Šesti crkveni sabor, držan u Kartagini, zabrani svima episkopima primati i nositi titulu kneza ili vrhovnog gospodara. Što se tiče naziva „opšti episkop" koji papi docnije pridadoše, sv. Grigorije, misleći, da se nijedan od njegovih naslednika s tim neće kititi, piše ovako; ,,Nijedan od mojih sadrugova da se ne usudi ovo ne sveto ime na se primiti; jer kad sam patrijar ovo ime na se uzima, potkopava i omalovažava značaj svoga imena. Nek se kloni svaki Hrišćanin od take težnje, jer tada krade svojoj braći časno i dobro ime".

Ovu reči sv. Grigorija, upravljene su na njegovog sadruga-carigradskog patrijarha, koji želijaše biti prvim u crkvi. Papa Pelagije II. naziva carigradskog patijarha Jovana bezbožnim a ne svetim, za to, što je ovaj težio da bude prvosveštenik. Ne želi, veli on, ime prvosveštenika, tj. najstarijeg, kao što je to nezakono prisvojio Jovan, nemojte dozvoliti, da ni jedan patrijar ovo oskrvnjeno ime nosi, jer će nas velika nesreća postići, ako se među sveštenicima takva težnja pojavi. Na njima bi se ispunilo ono proroštvo: on je car sinova gordosti.

 

(Nastaviće se)

 

 

 

A 1.

 

Papa nije ni nalik apostolima

 

 

"...Poštovana braćo, možete li vi sebi takvog Papu predstaviti, da je Petar zaista Papa bio? Kad ga već smatrate kao Papu, prirodno je da i tvrditi morate, da je njemu samom taj čin nepoznat bio. Pitam svakog, koji je iole u stanju misliti da li su takova mudrovanja moguća?  Ja tvrdim, da crkva za vreme apostola nije imala Papu, a ako se protivno bude dokazivalo, morali bi sve Sveto Pismo spaliti ili ga prezreti."

 

A 2.

 

Duh i ime brata blizanca

 

Josip Juraj Štrosmajer rođen je kao blizanac sa još jednim bratom. Dali su im imena: Josip i Juraj. Nakon devet meseci, jedan blizanac umire, te roditelji onom drugom dadoše oba imena-Josip Juraj, jer ne znadoše, zbog blizanačke sličnosti, ko je od njih dvojice napustio ovaj svet.  Tako je budući veliki duhovnik, začetnik ideje južnoslovenskog ujedinjenja, kroz život nosio oba imena (Josip Juraj) i sa njime duh svoga prerano umrlog brata.

 

GLOSA

 

 Ne, ne, poštovana braćo, nisam ja u ovu poštenu skupštinu kao lopov kroz prozor ušao, nego na vrata kao i vi svi!