Tragom vesti

 

EKSKLUZIVNO: Šta Srbija ne zna o novom "ekonomskom partneru", Ujedinjenim Arapskim Emiratima

 

Zatvoriće nam vrata, u duhu šerijata

 

Mada su Emirati od Srbije udaljeni tačno 3.805 kilometara, ova zemlja se mnogima čini znatno bliže zbog činjenice da je svet postao globalno selo i da iz Beograda ima redovna linija(kompanija Fly Dubai) kojom je moguće doći u zemlju nafte i najvećih nebodera na svetu, za samo pet i po sati. Tabloidov reporter je imao priliku da vidi ovu zemlju "spolja i iznutra" i da sagleda sve njene protivrečnosti. Naime, reč je o državi u kojoj i danas vlada šerijatsko pravo i telesno kažnjavanje, u kojoj su stranci ljudi nižeg reda, gde je islam (kao i u drugim islamskim zemljama uostalom), jedina istinska vera. Sa druge strane, profit od nafte je u Emirate doneo i nova božanstva, poput nemačkog automobilskog giganta BMW i mnogih drugih svetskih brendova kojima se danas lokalni šeici iskreno klanjaju. Ipak, ne treba zaboraviti da je na vrelom pesku ovog pustinjskog područja centralne Azije, vekovima carovala sirotinja. Zao duh ove mračne prošlosti uvek preti svojim povratkom. Zaustavljene investicije i globalna kriza stigli su i na vrata ove prebogate naftne imperije. Zemlje duhovnog mraka i nasilja nad drukčije mislećim ljudima, koja je opčinila srpsku političku elitu, jer je sa šeicima našla mnoge zajedničke interese. Za sada

 

Mersiha Hadžić

 

 

  Bez obzira što su Ujedinjeni Arapski Emirati jedna od najbogatijih zemalja sveta, i što svaki muški državljanin ove zemlje kad napuni osamnaest godina, od vladara dobija na poklon kuću ili stan, automobil i nekoliko desetina hiljada dolara na poklon, reč je o državi gde pravila savremene civilizacije ne važe. Beskonačan je spisak zabrana, surova su kažnjavanja i za najmanji prestup, prisutan je srednjovekovni tretman žena, a vladarska dinastija ima neograničeno pravo na imovinu i život svakog čoveka, bio on državljanin Emirata ili stranac na privremenom radu.

Kako ova država šerijatskog prava gleda na strance (i u svojoj zemlji tako i van nje), najbolje se vidi prema radnicima koji su privremeno zaposleni u Emiratima.

Najviše je nekvalifikovanih radnika u Emirate stiglo iz Pakistana ili Indije, jer je poželjno da su svi oni muslimanske veroispovesti. Ti radnici žive u uslovima koji se malo razlikuju od onih koji su vladali u koncentracionim logorima za vreme Drugog svetskog rata: kolektivni smeštaj, hrana čiji bi "kvalitet" momentalno izazvao pobunu u bilo kom evropskom zatvoru, razdvojenost od porodice...

  Strani radnici samo izuzetno imaju pravo da u boravak u UAE povedu svoju suprugu. Oni kojima to nije dozvoljeno imaju mogućnost da svoju ženu pozovu u posetu, ali tu se ispreči jedan drugi problem: žene ne smeju same da putuju. Zbog toga nesrećni gastarbajter mora da plati i put nekom svom šuraku ili tastu da mu dovedu ženu, a to su već troškovi koje običan fizički radnik sebi ne može da dozvoli.

Grad Dubai je centar prostitucije. Najtraženije su belkinje iz Evrope, najjeftinije su devojke iz južne Azije, a mogu po posebnim, visokim cenama da se nađu i Arapkinje. Celokupna raskoš Ujedinjenih Arapskih Emirata stvorena je na visokim prihodima od nafte i na najsurovijem izrabljivanju strane radne snage. Za Arabljane, koji sebe smatraju pravovernima, mnogobožački Indijci su u rangu stoke koja se nemilosrdno iskorišćava. Mesečna plata običnog radnika iz južne Azije iznosi od oko 150 do 300 evra.

   Strani radnici dovedeni u Emirate besplatno žive u barakama u pustinji, na obodu gradova. Hrane se o svom trošku, a šta jedu da bi uštedeli neku crkavicu i pomogli svoje rođake u dalekoj otadžbini, niko ne zna. Neki od njih žive i pored postrojenja za preradu kanalazacionog otpada sakupljenog u Dubaiju, gde i rade. Smrad je nesnosan, ali radnici iz Indije i Pakistana sve to moraju da prihvate ako žele da ostanu u Emiratima.

   Za nesrećne strane radnike ne postoji nikakvo zdravstveno, penziono niti socijalno osiguranje. Ako se razbole leče se sami ili umiru. U slučaju da ostanu bez posla imaju mesec dana rok da nađu novi posao ili da napuste UAE, jer za njih nema nikakve socijalne ili pomoći za nezaposlene.

Glavni prihodi Emirata potiču od prodaje nafte i prirodnog gasa. Problem je, međutim, da naftne rezerve skoro isključivo na teritoriji emirata Abu Dabi, dok ostale članice saveza ili raspolažu zanemarljivim količinama crnog zlata ili su njihove rezerve već pri kraju.

Po veličini teritorije drugi emirat, Dubai, trenutno samo 4 odsto svog nacionalnog dohotka od godišnje 45 milijardi dolara, dobija od nafte. Umesto već gotovo isušenih izvora nafte, za sadašnje bogatstvo Dubaija najzaslužniji su trgovina i turizam. Arapi, starosedeoci Emirata jedini su koji imaju državljanstvo UAE. Stranci ni na koji način ne mogu da postanu državljani ove zemlje, gde bruto društveni proizvod po glavi stanovnika iznosi 49.700 dolara godišnje. A, državljana UAE je 2009. godine bilo 4.798.491.

Zbog klimatskih uslova, ali i istorijskih iskustava i sadašnjeg blagostanja nastalim šikljanjem nafte iz zemlje, Arabljani imaju potpuno drugačiji mentalitet od Evropljana. Oni sebe prvenstveno smatraju izabranim narodom, jer je iz njihovih redova ponikao Muhamed, koga smatraju Božijim prorokom. Po Starom zavetu, Avram je imao sina Isaka sa regularnom ženom Sarom i od njega su nastali Izraelci. Sa svojom ropkinjom je imao sina Ismaila, od koga su nastali Arabljani. Po Kuranu, međutim, Ismail je prvorođeni sin, a njegova majka je takođe legitimna Avramova žena, te su Arabljani, tako posmatrano, stariji i važniji narod od Izraelaca.

Već bi i ovakvo sa kolena na koleno prenošeno verovanje o posebnosti u očima Boga bilo dovoljno da objasni gordost i nadmenost stanovnika Arabijskog poluostrva u odnosu ne samo na sve ostale narode, već i na one Arape koji ne žive na prostoru gde je rođen Muhamed, ali razloga ima još. Odmah posle smrti Muhameda Arabljani su ujedinjeni pod prvim kalifima izuzetno brzo zagospodarili prostorom Bliskog istoka, ali su ubrzo, pokorivši Severnu Afriku, prešli i u Španiju koju su pod svojom kontrolom držali sedam stoleća. Na istok se njihovo carstvo prostiralo do današnje Indije.

Arabljani su u toj prostranoj imperiji bili vladajuća klasa i sve do propasti kalifata svi ostali narodi su im bili potčinjeni. Zbog svega toga, Arabljani i danas sa visine posmatraju pripadnike ostalih naroda, pogotovo one koji nisu muslimani, a najniži rang, još po učenju samog Muhameda, imaju mnogobošci, kao što su, na primer, Indusi koji danas čine najbrojniju radnu snagu u zemljama Arabijskog poluostrva.

 

Od sirote pustinje do carstva kapitala

 

Vekovima su Arabljani učeni da malo rade i da vreme ne znači ništa. Najvažnije privredne grane pre otkrivanja nafte bile su trgovina, ribarstvo i gusarstvo. Neke ozbiljne proizvodnje, makar i poljoprivrednih proizvoda, nikada nije bilo. Ono što je danas nafta, u starim vremenima je bio tamjan koji se dobijao na krajnjem jugoistoku Arabijskog poluostrva i karavanima prenosio do Sredozemlja.

U srednjem veku do zla boga siromašni i zaostali današnji Ujedinjeni emirati preživljavali su zahvaljujući ribarstvu i pljački tuđih brodova koje su napadali u Hormuskom prolazu, koji povezuje Indijski okean i Persijski zaliv.

Zbog toga je Velika Britanija 1819. godine stavila Emirate pod svoju kontrolu, mada im je prepustila vođenje unutrašnje politike. Tek 1971. godine Englezi se povlače sa ovih prostora i UAE stiču punu nezavisnost.

Zahvaljujući enormnim prihodima od nafte i gasa stanovnici Emirata su brzo naučili da mogu da žive ništa ne radeći. Svaki muški stanovnik UAE pošto napuni 18 godina od svog emira dobija na poklon izvesnu svotu gotovine (meri se u desetinama hiljada dolara, a varira od emirata do emirata), kuću i posao.

Skoro svi muškarci iz Emirata rade u državnoj službi, najviše njih u policiji. Ostali se bave trgovinom na međunarodnom nivou ili na neki sličan način zgrću milione u suštini ništa ne radeći. Sve fizičke poslove u UAE obavljaju strani radnici, najčešće oni iz Indije i Pakistana.

 

"Ništa ne sme da zaklanja pogled BMW-u"

 

Kada je shvatio da se finansijski preforsirao i da sam nikako ne može da isfinansira ne samo ovo zdanje već i mnoga druga koja su pre svetske finansijske krize počela da niču po Dubaiju, šeik Muhamed se za pomoć obratio vladaru Ujedinjenih Arapskih Emirata, prebogatom Kalifu bin Zajedu Al Nahajanou, emiru od Abu Dabija, koji je pristao da pomogne, ali pod uslovom da zgrada promeni ime od Burž al Dubai u Burž Kalifa.

Preko noći su imena zamenjena ne samo na samoj zgradi, već i na svim suvenirima koji su bili pripremljeni za svečano otvaranje. Kada samodržac Dubaija šeik Muhamed nešto nameri, to mora odmah i bezuslovno da se odradi. Po potrebi se dovodi i radna snaga iz inostranstva, kao što je bio slučaj sa nekoliko hiljada Indijaca dovedenih samo da bi u toku jednog prepodneva ozelenili pustinju u okolini jednog zdanja. Šeiku ništa nije skupo.

Emir Abu Dabija je još ekscentričniji. Od arhitekte koji je trebalo da izradi repliku pariskog Luvra šeik Kalifa je tražio da sazida maketu u odnosu 1:1, odnosno u istovetnoj veličini u kojoj će kasnije da bude izgrađena i sama palata.

Pošto je arhitekta, koji je poreklom iz Srbije, zgradu sazidao u blizini salona BMW-a, emir je naredio da ona odmah bude porušena i sazidana na nekom drugom mestu, jer "ništa ne sme da zaklanja pogled na BMW".

Perverzije luksuza u kome žive stanovnici Emirata nemaju granice. U sred pustinje, na užarenom pesku, gde dnevna temperatura zna da pređe i šezdeseti podeljak, sazidano je - skijalište. Dok napolju prži sunce u prostranoj dvorani gosti mogu da uživaju u veštačkom snegu na skijaškoj stazi prirodne dužine. U šoping molovima postoje klizališta na ledu, iako babe i dede današnjih Arabljana za sigurno u životu nisu videli ni sneg ni led.

Staza za čuvene auto-trke u Abu Dabiju nalazi se pored same marine za jahte kako bi bogati gosti trke mogli da prate sa paluba svojih lađa. Na jednoj trci je upravo zbog toga došlo do skandala kada je šeik pre kraja otplovio uvređen što se u blizini ukotvila nekoliko metara duža jahta ruskog milijardera Romana Abramoviča.

 

Izrabljivanje stranaca

 

Kao i u svim islamskim zemljama prostitucija, alkohol, droga i svinjsko meso su u Emiratima zabranjeni, ali ih ima u izobilju. Svinjsko meso se prodaje u posebnim delovima prodavnica gde je muslimanima zabranjen ulaz i izuzetno je skupo.

U Dubaiju stranci mogu da dobiju dozvolu da konzumiraju alkohol, dok je to lokalnom stanovništvu strogo zabranjeno, ali ga i ono nabavlja uz pomoć stranaca u posluzi. Cene alkoholnih pića u emiratu Adžman daleko su niže nego u Dubaiju, pa stranci rado idu tamo u kupovinu. Problem je u tome što kopneni put od Dubaija do Adžmana vodi preko emirata Šardža, koji finansira saudijska kraljevska porodica, ali pod uslovom da se najstrože zabrani prodaja, posedovanje i konzumiranje alkohola.

Zbog toga su lokalni mangupi razvili jedinstven sistem reketiranja turista: čim vide da se neko, dolazeći kolima iz Adžmana zaustavio na raskrsnici ili semaforu, oni ga svojim vozilom čvrknu i predlože da se pozove policija da obavi uviđaj. Nesrećna žrtva, znajući da je za posedovanje alkohola u Šardži predviđena drakonska kazna, a da zatvori u UAE nikako nisu zdrava mesta za boravak, pristaju na svaku vrstu nagodbe samo da ne bude pozvana policija koja bi otkrila alkohol u vozilu.

 

Šerijatsko pravo i nadzemni metro

 

Strani radnici po pravilu rade 12 sati dnevno, šest dana u nedelji. Godišnji odmor je za većinu od njih potpuna nepoznanica. Sindikalno organizovanje niti postoji, niti je dozvoljeno - kome se uslovi rada u Emiratima ne dopadaju može jedino da napusti zemlju.

Do skora su strani radnici morali da deponuju svoje pasoše kod svog poslodavca koji je tako postajao bukvalni gospodar njihovih života. U međuvremenu je zakon nešto liberalniji, pa oni sada to čine jedino ako poslodavac to od njih zahteva. Prilikom promene poslodavca dešavalo se da stari odugovlači sa predajom pasoša radnika koji ga napušta, pa nesrećni čovek ne može da napusti zemlju sve to vreme.

U nešto boljem položaju su stranci koji predstavljaju neophodne stručnjake bez kojih bi privreda Emirata stala. Međutim, i oni imaju manja prava nego lokalno stanovništvo. Bez obzira da li su muslimani ili ne i stranci moraju donekle da se pridržavaju posta za vreme ramazana, pa im je tako strogo zabranjeno da preko dana jedu ili piju na javnom mestu. Da bi mogli lakše da budu kontrolisani oni prozore na svojim kolima smeju da zatamne najviše do 30 odsto, dok lokalno stanovništvo sme sve prozore na kolima da ima potpuno zatamljene.

U Emiratima je na snazi šerijatsko pravo koje predviđa svirepe telesne kazne, kao što je odsecanje pojedinih delova tela, javno bičevanje ili kamenovanje do smrti. U suštini, jedini izvor zakona je lokalni emir koji sudi kako on hoće, i u zavisnosti od raspoloženja. Vlasnik sve zemlje i svih građevina u državi je emir, koji je istovremeno i jedini gospodar nad narodom - kako lokalnim stanovništvom, tako isto i stranim radnicima ili turistima. Njegova volja je u državi alfa i omega i dešavalo se da iz puke hirovitosti emir naredi da se sruši nečija kuća, jer mu je ometala slobodan pogled, ili neka druga građevina koja mu se ne dopada. I to bez naknade.

Šeik Muhamed od Dubaija je, na primer, posle prve vožnje hteo da sruši lokalni metro koji ide nadzemno, na stubovima. Razlog je bio taj što je šeik zamišljao da će trasa da bude potpuno ravna i prava, što zbog konfiguracije terena nije bilo moguće. Nijedan stranac ne može da stekne državljanstvo Emirata, ma koliko dugo tamo boravio i radio. Pravo na boravak tako ima samo onaj strani državljanin koji doprinosi ovoj pustinjskoj zemlji. Državljanstvo bi, sa druge strane, značilo da je šeik dužan da i njega izdržava, kao što to čini sa svim svojim podanicima. U suštini, stranac u Emiratima je uvek građanin drugog ili trećeg reda sa kojim lokalno stanovništvo može da radi šta hoće.

Svakome ko odlazi u Emirate preporučuje se da izbegava pozive lokalnih stanovnika da sa njima poseti pustinju. U slučaju da ima sreću, neoprezni stranac će se sa te ture vratiti samo opljačkan i silovan, a ako nema sreće ostaće zauvek ispod neke peščane dine. Arabljani svakog stranca posmatraju kao niže biće čiju im je sudbinu Alah položio u ruke. Jedna od njihovih izreka kaže: "Sa mojim sinom se borim protiv brata, a sa bratom se borim protiv tuđina."

 

 

A 1.

 

 

Islamski fašizam: jedan vođa, jedan zakon...

 

 

U Ujedinjenim Arapskim Emiratima sve je podložno samovolji lokalnog vladara, šeika. U njihovim rukama je skoncentrisana sva moć, kako ona zakonodavna, tako isto i izvršna i sudska. Javni život se u UAE odvija u tržnim centrima koji su klimatizovani i ukrašeni fontanama i biljkama. U restoranima postoje delovi u kojima obeduju porodice, odvojeni od dela restorana u kome je boravak dozvoljen jedino muškarcima.

Najstrože je zabranjen bilo kakav kontakt muškarca i žene koji nisu u braku ili srodstvu, a svaki vid fizičkog kontakta, makar i obično rukovanje u tim slučajevima je nedopustiv! Arapi i inače praktikuju pozdravljanje bez fizičkog kontakta, osim kada se poljupcem u ruku ili rame iskazuje poštovanje i sopstvena odanost.

Prema šerijatu je svaki oblik vanbračnog seksa zabranjen, a preljubnici se najčešće kažnjavaju smrću. Žena koja prevari svog muža, makar tako što je razgovarala sa nepoznatim muškarcem bez muževljeve dozvole i njegovog nadzora, obavezno se osuđuje na smrt, a ista kazna očekuje i one muškarce ili žene uhvaćene u seksu sa osobom istog pola.

U duhu šerijata, zabranjeno je držanje kućnih ljubimaca, posebno pasa koji se smatraju nečistim. Takođe, u duhu šerijata, u ultra konzervativnoj Saudijskoj Arabiji, zabranjena je prodaja povrća falusnog oblika (krastavci, šargarpe i slično) kako domaćice ne bi došle na grešne misli.

 

A 2.

 

Šeik ima pravo da se predomisli

 

Šeika Kalifa nikakav ovozemaljski zakon ili ugovor ni na šta ne obavezuju, a ovo posebno važi za sporazume sa nevernicima, kakvima on smatra i pravoslavne Srbe, pogotovo jer sveta knjiga muslimana, Kuran, izričito dozvoljava krivokletstvo, ako je to u interesu islama. Ništa od dogovorenog ne važi dok to ne aminuje glavni šeik Kalif, a ni to neće važiti doveka, jer on svakog trenutka ima pravo da se predomisli.

 

A 3.

 

Vlasništvo nad ženom

 

 U Emiratima je ženama dozvoljeno da rade i voze automobil, ali jedino uz izričito odobrenje supruga, a ako nisu udate onda brata ili oca. Najstrože im je zabranjeno da razgovaraju sa odraslim muškarcima koji nisu iz njihove porodice, mada i za to mogu da dobiju dozvolu supruga, odnosno oca ili brata. Smatra se izuzetnom uvredom za glavu kuće ako se neki muškarac obrati nekoj članici njegovog domaćinstva pre nego što je za to dobio dozvolu.

 

A 4.

 

Alah, Muhamed, pa Zajed...

 

Šeik Zajed bin Sultan al Nahjan od Abu Dabija se smatra ujediniteljem zemlje i vređanje njegovog imena je u UAE najveći zločin posle vređanja Alaha i proroka Muhameda!

 

GLOSA

 

U Emiratima ne postoje ni naznake civilizovanog društva- nema ni izbora niti referenduma!